AKO JE BOG DOBAR, ODAKLE DOLAZI ZLO? Otac Andrej odgovara na pitanje koje muči svakog čoveka

Odakle je poteklo zlo, ako je Bog blag i ne tvori zlo? Šta je zapravo zlo? I šta je dobro? Da li je sve što se čini dobrim i prijatnim zaista tako? Možemo li ubiti dragu osobu čineći joj dobro? Može li dobro biti oštro, pa čak i surovo?

Problem zla, naravno, brine svaku hrišćansku savest i um. Ljudi se pitaju: ako Bog nije stvorio zlo, šta je onda zlo? Najdublje od svih je, ako želite da znate, smisao ovog problema shvatio svetitelj Grigorije Niski. On je govorio da zlo nema svoju suštinu. Ono je udaljavanje od dobra, utapanje u nebiće, u tamu. A tama nema suštinu. Tama je jednostavno odsustvo svetlosti. Svetlost ima suštinu, a tama je njeno odsustvo.

Zlo nema svoju suštinu, već nastaje udaljavanjem od dobra

Čovek nema veze sa pojavom zla. Zlo je rođeno u anđeoskom svetu. Na sreću, mi smo žrtve zla, a ne njegovi tvorci. Naravno, mnogo toga smo izmislili na temu zla, mnogo toga za njegovo kultivisanje, širenje, reklamu i opravdavanje. Ipak, ništa od toga nije urađeno bez učešća besova, jer su oni načelnici zla, ljubitelji svake nečistote i lukavi upravitelji svake prljavštine. A mi smo žrtve.

Ponoviću: zlo je rođeno u anđeoskom svetu. To je stravična misao: „Više od zvezda postaviću svoj presto, uzneću se iznad Onoga koji se naziva Svetinjom.“ Mi moramo priznati svoju ograničenost u sposobnosti da shvatimo te paklene dubine. Dubine satanske, na sreću, čovek verovatno ne može da dostigne. Čovek, na sreću, ne može spoznati zlo u njegovoj konačnoj dubini, u kojoj ono postoji u anđeoskom svetu. Mi smo žrtve greha. On nas je zarazio delom svoje zaraze. Usadio nam je potrebu da budemo ono što nismo bili.

Zašto zlo uvek obećava više nego što može da pruži

„Budite kao bogovi.“ Zlo uvek obećava više nego što daje i, kako je govorio svetitelj Dmitrij Rostovski, nudi zlato, a daje blato. Zlo nešto obećava. Primetite, danas je to reklama: krediti, putovanja, posao u inostranstvu... „Da, bićeš tamo! Idemo, idemo, idemo!... Čeka te Olimp!“ A potom se nalaziš duboko u nekoj ogavnoj prljavštini i pitaš se: kako sam rasturio svoju porodicu? Kako sam izgubio zdravlje? Kako sam se zadesio u tuđoj zemlji bez novca i sredstava, osramoćen i ponižen? Da, to je isti obrazac koji deluje još od vremena Adama i Eve. „Budite kao bogovi, ne uzrujavajte se. On laže, a ja ne lažem. On govori da ćete umreti, ali nećete. Nećete umreti, a bićete kao bogovi...“ Obećanje onoga što nisi zaslužio, obećanje nečega što je štetno po tebe i porast zahteva bez mere. To je zlo u svojim ljudskim okvirima. A dolazi nam iz anđeoskog sveta. Nismo ga izmislili.

Printscreen/Телеканал Царьград

 

Tek kasnije su ljudi, besni i zaposednuti, koji su se tajno ili javno priklonili zlu i zavoleli ga, postali tako uspešni agenti zla u vaseljeni. Oni šire greh, ne stide ga se i smatraju ga istinom. Ali to su već trenuci istorije u kojima se čovek sjedinjuje sa palim duhom. Čovek treba, bezuslovno, da zadobije, prema rečima apostola Pavla, osećanja zasnovana na iskustvu za razlikovanje dobra i zla (v. Jevr. 5, 14). Jer dobro i zlo nisu stvari koje su uvek očigledne. Živimo u konfuznom svetu i postoje stvari koje liče na dobro, a u stvari su zlo. Probao si ih i tek nakon nekog vremena shvatio. „Okusite i vidite kako je blag Gospod“ (Ps. 33, 9). Isto tako, okusite i vidite kako je zao đavo: probao si i uzviknuo: „Jaoj, ne! Ovo je užasno, ovo je nepravda!“

Najveća obmana: kada se zlo predstavi kao vrlina

Ali čovek treba da nauči da razlikuje dobro i zlo pre nego što proba. Ne postoji takvo zlo koje se ne oblači u vrlinu. Zlu je potrebno dobro kako bi se provuklo uz njega i kamufliralo se. Zato što je čisto zlo odvratno. Kada bi se đavo predstavljao onakvim kakav zaista jeste, ili kada bi jednostavno skinuo masku i pokazao svoju njušku, prikazavši se u svom istinskom, gnusnom obliku, naravno da mu niko ne bi služio. Nijedna živa duša ne bi pošla na Noć veštica. Ne bi oblačila maske sa demonskim likovima, a svaka demonska tema izazivala bi negodovanje. Tada bi usledili krsno znamenje i uzvik: „Svjat, svjat, svjat!“ Zato što je to užasno.

Adu je potrebno da glumi nešto drugo i da uverava ljude u svoju šaljivost i prividnu dobrotu. Adu je potrebno dobro da bi se prikrio njime ili da bi dobra dela nazivao svakakvim imenima: smirenje slabošću, darežljivost glupošću, a snishođenje povodljivošću. Ad menja značenja pojmova. Vrlo je dobro govorio Konfučije: da svet ne bi propao, treba ponovo pravilno nazvati pojmove. To jest, treba hrabrost nazvati hrabrošću, a ne drskošću; kukavičluk kukavičlukom, a ne rasuđivanjem; darežljivost darežljivošću, a ne rasipništvom; sebičluk sebičlukom, a ne brižnošću.

Treba vratiti prava imena stvarima, jer pogrešno nazvan svet postaje mutna voda u kojoj lukavi lovi svoju ribu. Zlu je neophodno dobro, jer se ono pretvara i oblači u njega.

Kako dobra namera može da dovede do tragičnog ishoda

Dobru zlo, na sreću, nije potrebno. Ali dobro je samo po sebi prosto i može biti zbunjeno. Ispričaću slučaj iz svog života. Kada sam pohađao četvrti razred, sa deset ili jedanaest godina, ležao sam u bolnici posle operacije slepog creva. Posle takve operacije dva do tri dana ne sme se uzimati ni hrana ni piće. Jedino što rade jeste da detetu ili odrasloj osobi povremeno navlaže usne vodom i limunom. Čovek tada mnogo strada, posebno ako nije navikao da dugo gladuje.

Ležali smo na reanimaciji, nas nekoliko dečaka. Među nama je bio jedan seoski dečak kojem je došla baka u posetu. Bio je mojih godina, možda deset, jedanaest, a možda i devet. Požalio se baki da je gladan. Šta je uradila baka? Pojurila je u prodavnicu da kupi unuku nešto da pojede. Kako da ne? Dete je gladno. Koja baka ne bi nahranila svog unuka? Iako su doktori strogo zabranili uzimanje hrane, jer je bilo pitanje života i smrti. Nije smelo da se jede dva do tri dana nakon operacije.

„Ma šta doktor zna“, mislila je baka. „Ko više voli unuka, ja ili doktor?“ Kupila mu je neko pecivo. Pojeo je polovinu tog peciva pred bakom. Tajno ga je unela u bolnicu. Umro je iste večeri. Baka mu je donela hranu, on ju je sa uživanjem pojeo, a potom je zazvonio telefon: „Dođite, vaše dete je umrlo.“

Printscreen/Телеканал Царьград

 

Hajde da razložimo situaciju. Baba je ubica? Prema činjenicama, da. Ali prema nameri? Prema nameri, ona je mirotvorac i dobrotvor. Jer, nahraniti gladnog čoveka, to je dobro? „Naravno da je dobro!“ svako bi odgovorio. Pitajte bilo kog prolaznika na ulici: „Kada je čovek gladan i kada mu donesu topao hleb, da li je to dobro?“ Naravno, dobro. Ali, izgleda, postoje situacije kada dati hleb čoveku koji traži da jede znači ubiti ga. Treba to da shvatiš. Nerazumno dobro jeste ubistvo. Tako dobro i zlo zapravo nisu tako jednostavni. U svakodnevnom životu može biti teško razlikovati ih.

Ništa ne znam o tome kako je baba posle živela. Znam da je dete umrlo. Pored mene je umro dečak koji se najeo toplog hleba iz babinih ruku. I baka ga je ubila. Ona je bila ubeđena da dete treba nahraniti. Govorila je: „Kakav je to način?! Dete želi da jede, a ne daju mu.“

Dobro i zlo su izmešani u svetu. Nekad čovek misli da činimo zlo, a mi činimo pravo dobro. Zamislimo da si ubacio ruku u nečiji džep, uhvatili su te na delu i istukli. Da li su ti učinili dobro ili zlo? Naravno, dok su te tukli, mislio si da su ti žestoki neprijatelji naneli veliku nepravdu. Zapravo, tokom života ćeš shvatiti da su ti učinili veliko dobro, pošto će svaki poriv da posegneš ka tuđem džepu biti praćen uspomenom na ozbiljne posledice koje si jednom zadobio. To je bilo veliko dobro koje nije imalo izgled dobra. Isto tako postoji i veliko zlo koje ima izgled dobra. To treba razlikovati, jer je sav naš život sačinjen od dvosmislenosti.

Kada dobro izgleda kao zlo, a zlo kao dobro

Da se još jednom vratimo na reči apostola Pavla, koji je rekao da naša osećanja treba da budu iskustvom naučena da razlikuju dobro i zlo. Upravo iskustvom. Nije zlato sve što sija, nije dobro sve što se lako prostire. Nije zlo sve što je nakostrešeno, bodljikavo i zlog izgleda.

Znamo da su pojedini svetitelji bili veoma strogi. Mogli su tako da postupaju da te je to čas bacalo u vatru, čas u vodu. On je svetac? Da, jeste. Pa zašto se onda tako izražava? On ti to iz ljubavi skida kožu šmirglom. Da, tako je. Znamo mnoge prepodobne koji su zaista „derali kožu“ onima koji su im dolazili. Iz ljubavi.

Zato bi savremeni čovek trebalo da ostavi svoje predrasude kada je reč o dobru i zlu. Čoveku se čini da shvata šta je dobro. Ako celivam ruke, idem niz dlaku, ja sam, naravno, dobar čovek. Ako grdim, ne idem niz dlaku, zao sam. Ne! Apsolutno ne. Treba se osloboditi onoga što smatramo dobrim i onoga što doživljavamo kao zlo.

Ljubav nije ugađanje, već put istine

Ljubav prema čoveku sastoji se u tome da postupamo prema drugome jevanđeljski, da ne ugađamo njegovim prohtevima, kako govori svetitelj Ignjatije (Brjančaninov). Kada se jevanđeljski odnosiš prema detetu, prema odraslom, susedu, prijatelju ili prema samome sebi, to često biva žestoko.

„Kakvo je to hrišćanstvo, kakva je to surovost, netrpeljivost? Bolje da se sažalimo na sve...“

Ne! Sažaliti se značilo bi pružiti lažnu ljubav. To bi bio podsticaj zlu. Zlo se obuklo u odeždu dobrote da bi ga ljudi lakše prihvatili.

Vladimir Visocki ima pesmu o istini i laži. One su slične kada se ogole i jedna i druga. I laž se oblači u istinu i prihvataju je kao istinu. Jer je istina sama po sebi vrlo neupadljiva. Ona je poput Srednjeruske visoravni: nema ni gora, ni kanjona, ni vodopada, niti palmi, ali ipak srce zaigra i suze poteku. Šta se krije u toj ubogoj lepoti? U tim iskrivljenim brezama, u tim jarugama, u tim malim potocima, u tim iskidanim oblacima? Šta je tu?

Neka pravda je u toj Srednjeruskoj visoravni, takva bolna pravda Božija, veoma neupadljiva. Postoje lepe i upečatljive zemlje: okean, ribe, delfini, palme, sunce od jutra do večeri. Istina nije tamo. Da bi pronašao pravdu, bilo je neophodno otići u pustinju. Sveti Antonije Veliki odlazio je u žestoku, duboku peščanu pustinju, gde su bakarno nebo i vreli pesak, gde nema ničeg lepog, jer je tamo istina. Istina je veoma stroga, a izopačen čovek ne želi da je spozna.

Zašto čovek beži od istine koja ga može spasiti

Bog kao realnost jeste izvor istine, svetosti i dobrote i treba ići ka Njemu, bez obzira na to što nam se to ne sviđa, što je teško, bolno, neprijatno, a katkad i strašno. Strašno, da. Čoveku unakaženom lažima teško je kada dospe među zrake prave istine. Ali ići tamo je neophodno, jer živimo potopljeni u laž, poput ribe u moru.

Živimo u laži od jutra do mraka. Sviđalo nam se to ili ne. Možda se neko ne bi složio s tim, ali mi jesmo uronjeni u laž. Stilsku laž, brendiranu laž, misaonu laž, informacionu laž. Svakodnevno lažemo Boga, sebe i jedni druge. Jednom kada to osetimo, naravno, možemo se uplašiti i poželeti da živimo po pravdi Božijoj.

„Dosadilo je živeti po istini / Pod bosim nogama noževi.“

Ipak, ne treba živeti po laži.

Naravno, tema je opširna i o njoj možemo govoriti mnogo više od onoga što sam rekao. Možda nisam rekao ništa od onoga što je trebalo, ali sam sleva i zdesna obrađivao ovu materiju koja se naziva „razgovor o dobru i zlu“.

Zlo ne postoji, to je privid. Dobro postoji i ono je suština, ono je Gospod. I evo, izaći iz sveta privida u svet suštine, to i jeste prelazak od zla ka dobru. To je bolan prelazak, poput izlaska Jevreja iz Egipta.

Protojerej Andrej Tkačov, knjiga "Ne boj se, samo veruj"

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara