Molitveno se sećamo ugodnice Božje iz vrha rimskog društva, koja je posle gubitka dece okrenula leđa bogatstvu, promenila život iz temelja i ostavila duhovno nasleđe koje i danas tera na pitanje šta nam je zaista neophodno.
Srpska pravoslavna crkva 13. januara molitveno se seća ugodnice Božje iz ranih vekova hrišćanstva – Prepodobne Melanije Rimljanke. Njeno ime danas ne zvuči glasno kao imena careva i vojskovođa iz tog vremena, ali njena životna priča ima onu tihu snagu koja čoveka natera da se zapita šta zaista znači živeti smisleno i koliko smo spremni da se odreknemo onoga što smatramo „neophodnim“.
Melanija je rođena u Rimu, u porodici koja je imala sve: ugled, bogatstvo i sigurnost. Njeni roditelji bili su pobožni, ali i ljudi svoga staleža – za ćerku su imali već unapred isplaniran život. Tako je, još vrlo mlada, po njihovoj volji stupila u brak sa uglednim mladićem Apinijanom. Život je, spolja gledano, bio uređen i bezbrižan. Imali su decu, imanja i budućnost kakvu bi mnogi poželeli.
A onda se dogodilo nešto što često menja čoveka iz temelja. Posle rođenja drugog deteta, Melanija se teško razbolela. U toj krizi, na ivici života, rekla je mužu nešto što bi i danas mnogima zvučalo neshvatljivo: da će ozdraviti samo ako se on zakune pred Bogom da će ubuduće živeti s njom kao brat sa sestrom, u potpunoj uzdržanosti i posvećenosti duhovnom životu.
Apinijan je pristao i zakleo se. Prema predanju, Melanija je ne samo duhovno, nego i telesno ozdravila.
Nedugo zatim, njih dvoje su izgubili oboje dece. Taj bol ih nije slomio, već je, paradoksalno, postao prelomna tačka njihovog života. Doneli su odluku koja je u tadašnjem Rimu bila gotovo nezamisliva: da prodaju sve što imaju i sav novac razdele siromašnima, crkvama i manastirima. Od ljudi koji su imali „sve“, postali su putnici i dobrotvori, bez stalnog doma, ali sa jasnim ciljem.
Putovali su po mnogim zemljama i gradovima, pomažući gde god su mogli. Posetili su znamenite duhovnike u Gornjem i Donjem Misiru, od kojih su mnogo naučili i duhovno se nadahnuli.
Melanija je za sve to vreme živela u strogom podvigu: post, molitva i čitanje Svetog Pisma bili su njena svakodnevica. Postoji zapis da je imala običaj da svake godine tri puta pročita celo Sveto Pismo – i Stari i Novi Zavet. Sa Apinijanom je živela ne kao sa mužem, već kao sa svojim najbližim saradnikom i sapodvižnikom.
U Aleksandriji su dobili blagoslov od svetog Kirila, tadašnjeg patrijarha, a potom su se uputili u Jerusalim. Nastanili su se na Gori Jeleonskoj, mestu koje i danas za hrišćane ima posebno značenje. Tamo se Melanija povukla u tišinu i posvetila bogomislenom životu, postu i molitvi. Tako je provela četrnaest godina.
Ali njen život nije bio bekstvo od ljudi. Naprotiv, posle tog dugog perioda povučenosti, izašla je da služi drugima na njihovo spasenje. Osnovala je muški i ženski manastir, stvarajući prostor u kojem su se ljudi okupljali ne oko bogatstva ili moći, već oko traženja smisla i Boga.
Jedan od najupečatljivijih trenutaka njenog života dogodio se kada ju je pozvao rođak Volusijan, senator u Carigradu i neznabožac. Melanija je otišla kod njega i uspela da ga obrati u hrišćansku veru – ono što, prema predanju, nije pošlo za rukom ni samom blaženom Avgustinu. To dovoljno govori o snazi njenog ličnog primera i reči.
Posle toga se vratila na Goru Jeleonsku, gde je i završila svoj zemaljski život 439. godine, u 57. godini.
Za današnjeg čoveka, koji živi u stalnoj jurnjavi za sigurnošću, statusom i „još malo više“, priča o Prepodobnoj Melaniji Rimljanki zvuči kao tihi, ali ozbiljan izazov. Ne zato što svi treba da prodamo sve što imamo i odemo u pustinju, već zato što nas podseća na jedno jednostavno, ali često zaboravljeno pitanje: šta je u našem životu zaista važno, a šta je samo navika i strah da ostanemo bez onoga na šta smo se navikli?
Zato se Crkva 13. januara ne seća Melanije samo kao svetiteljke iz davne prošlosti, već kao svedoka da se život može izgraditi i drugačije – tiše, skromnije, ali sa mnogo više smisla.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 1. mesec 2026. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Srpska pravoslavna crkva 10. januara molitveno se seća hiljada vernika - muškaraca, žena, devojaka i dece, koji nisu odustali od Hrista i ostavili večni trag hrabrosti i vere.
Srpska pravoslavna crkva 11. januara molitveno se seća mučeničkog stradanja dece u gradu Hristovog rođenja.
Od bogatstva do siromaštva, od tišine doma do mača na ulici - put ove ugodnice Božje i danas postavlja teška pitanja.
Trakice blagoslovene nad Pojasom Presvete Bogorodice uručene su pacijentima, lekarima i medicinskom osoblju Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, donoseći im poruku vere, nade i duhovne podrške.
Grčki portali ističu da je Hram Svetog Save na Vračaru postao mesto "neprekidnog hodočašća", u kojem se danima smenjuju kolone vernika iz Srbije, regiona i dijaspore.
U trenucima patnje mnogi se pitaju zbog čega ih je zadesila određena nesreća i da li je ona posledica njihovih grešaka.
I ovih dana postoje neki koji ne razumeju o čemu se ovde radi, istakao je patrijarh.
Miris detinjstva i jednostavnih sastojaka koji su u domaćinstvima nekada stvarali najlepše slatke trenutke, bez mnogo truda.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Atanasija Velikog po starom kalendaru i Svete besrebrenike Kira i Jovana po novom kalendaru, dok katolici slave Svetog Ivana Boska, dok u judaizmu i islamu nema velikog verskog praznika.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Antonija Velikog po starom, i Sabor Svetih Tri Jerarha po novom kalendaru. Katolici proslavljaju spomendan Svete Martine i Svete Hijacinte Marescoti, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Časne verige Svetog apostola Petra po starom kalendaru i Prenos moštiju Svetog Ignjatija Bogonosca po novom kalendaru. Katolici proslavljaju spomendan Svetog Valerija, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog Savu po starom kalendaru i Prenos moštiju Svetog Jovana Zlatousta po novom. Katolici obeležavaju spomendan Svete Anđele Meriči, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu i po starom i Svetog Lukilijana i sa njim postradale po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Svetog Karla Lvangenskog, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Car Konstantin je 313. godine doneo Milanski edikt, kojim je hrišćanstvo postalo zvanična religija, čime su zaustavljeni okrutni progoni hrišćana.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Duhovski utorak po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Svetog Marcelina i Petra, mučenike, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Praznik Sveta Trojica se u narodu naziva "rođendanom" hrišćanske crkve.
Na Duhovski ponedeljak, uprkos slaboj kiši, hiljade vernika i dalje su strpljivo čekale ispred Hrama Svetog Save da se poklone Časnim Pojasu.
Iz manastira Vatoped dopremljene su dodatne osveštane trakice, pa će svi vernici koji dolaze u Hram Svetog Save, nakon poklonjenja Časnom pojasu, moći da prime ovaj blagoslov.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Obilazeći kolonu vernog naroda, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je da molitva Bogomajci treba da bude na usnama i u srcima vernih ne samo u nevolji, već i u danima radosti.
U besedi o deci Božjoj Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na unutrašnje svedočanstvo koje, po hrišćanskom učenju, dolazi od Duha Svetoga i otkriva čoveku njegov identitet i pripadnost.
Pouka ruskog svetitelja pokazuje da se promena ne dešava naglo, već u trenutku kada čovek prestane da opravdava slabost i počne da joj se suprotstavlja malim, ali doslednim unutrašnjim otporom.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
