Molitveno se sećamo ugodnice Božje iz vrha rimskog društva, koja je posle gubitka dece okrenula leđa bogatstvu, promenila život iz temelja i ostavila duhovno nasleđe koje i danas tera na pitanje šta nam je zaista neophodno.
Srpska pravoslavna crkva 13. januara molitveno se seća ugodnice Božje iz ranih vekova hrišćanstva – Prepodobne Melanije Rimljanke. Njeno ime danas ne zvuči glasno kao imena careva i vojskovođa iz tog vremena, ali njena životna priča ima onu tihu snagu koja čoveka natera da se zapita šta zaista znači živeti smisleno i koliko smo spremni da se odreknemo onoga što smatramo „neophodnim“.
Melanija je rođena u Rimu, u porodici koja je imala sve: ugled, bogatstvo i sigurnost. Njeni roditelji bili su pobožni, ali i ljudi svoga staleža – za ćerku su imali već unapred isplaniran život. Tako je, još vrlo mlada, po njihovoj volji stupila u brak sa uglednim mladićem Apinijanom. Život je, spolja gledano, bio uređen i bezbrižan. Imali su decu, imanja i budućnost kakvu bi mnogi poželeli.
A onda se dogodilo nešto što često menja čoveka iz temelja. Posle rođenja drugog deteta, Melanija se teško razbolela. U toj krizi, na ivici života, rekla je mužu nešto što bi i danas mnogima zvučalo neshvatljivo: da će ozdraviti samo ako se on zakune pred Bogom da će ubuduće živeti s njom kao brat sa sestrom, u potpunoj uzdržanosti i posvećenosti duhovnom životu.
Apinijan je pristao i zakleo se. Prema predanju, Melanija je ne samo duhovno, nego i telesno ozdravila.
Nedugo zatim, njih dvoje su izgubili oboje dece. Taj bol ih nije slomio, već je, paradoksalno, postao prelomna tačka njihovog života. Doneli su odluku koja je u tadašnjem Rimu bila gotovo nezamisliva: da prodaju sve što imaju i sav novac razdele siromašnima, crkvama i manastirima. Od ljudi koji su imali „sve“, postali su putnici i dobrotvori, bez stalnog doma, ali sa jasnim ciljem.
Putovali su po mnogim zemljama i gradovima, pomažući gde god su mogli. Posetili su znamenite duhovnike u Gornjem i Donjem Misiru, od kojih su mnogo naučili i duhovno se nadahnuli.
Melanija je za sve to vreme živela u strogom podvigu: post, molitva i čitanje Svetog Pisma bili su njena svakodnevica. Postoji zapis da je imala običaj da svake godine tri puta pročita celo Sveto Pismo – i Stari i Novi Zavet. Sa Apinijanom je živela ne kao sa mužem, već kao sa svojim najbližim saradnikom i sapodvižnikom.
U Aleksandriji su dobili blagoslov od svetog Kirila, tadašnjeg patrijarha, a potom su se uputili u Jerusalim. Nastanili su se na Gori Jeleonskoj, mestu koje i danas za hrišćane ima posebno značenje. Tamo se Melanija povukla u tišinu i posvetila bogomislenom životu, postu i molitvi. Tako je provela četrnaest godina.
Ali njen život nije bio bekstvo od ljudi. Naprotiv, posle tog dugog perioda povučenosti, izašla je da služi drugima na njihovo spasenje. Osnovala je muški i ženski manastir, stvarajući prostor u kojem su se ljudi okupljali ne oko bogatstva ili moći, već oko traženja smisla i Boga.
Jedan od najupečatljivijih trenutaka njenog života dogodio se kada ju je pozvao rođak Volusijan, senator u Carigradu i neznabožac. Melanija je otišla kod njega i uspela da ga obrati u hrišćansku veru – ono što, prema predanju, nije pošlo za rukom ni samom blaženom Avgustinu. To dovoljno govori o snazi njenog ličnog primera i reči.
Posle toga se vratila na Goru Jeleonsku, gde je i završila svoj zemaljski život 439. godine, u 57. godini.
Za današnjeg čoveka, koji živi u stalnoj jurnjavi za sigurnošću, statusom i „još malo više“, priča o Prepodobnoj Melaniji Rimljanki zvuči kao tihi, ali ozbiljan izazov. Ne zato što svi treba da prodamo sve što imamo i odemo u pustinju, već zato što nas podseća na jedno jednostavno, ali često zaboravljeno pitanje: šta je u našem životu zaista važno, a šta je samo navika i strah da ostanemo bez onoga na šta smo se navikli?
Zato se Crkva 13. januara ne seća Melanije samo kao svetiteljke iz davne prošlosti, već kao svedoka da se život može izgraditi i drugačije – tiše, skromnije, ali sa mnogo više smisla.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 1. mesec 2026. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Srpska pravoslavna crkva 10. januara molitveno se seća hiljada vernika - muškaraca, žena, devojaka i dece, koji nisu odustali od Hrista i ostavili večni trag hrabrosti i vere.
Srpska pravoslavna crkva 11. januara molitveno se seća mučeničkog stradanja dece u gradu Hristovog rođenja.
Od bogatstva do siromaštva, od tišine doma do mača na ulici - put ove ugodnice Božje i danas postavlja teška pitanja.
Nakon akcije u Suvom Grlu, Crkva upozorava da se malobrojne zajednice dovode na ivicu izdržljivost i apeluje da se spreči produbljivanje straha među porodicama koje su odlučile da ostanu na svojim ognjištima.
Tumačeći događaj iz Jevanđelja o Jairovoj kćeri, veliki srpski duhovnik govori o veri koja razbija sumnju, o zabludi onih koji se podsmevaju Hristovim rečima i o jedinoj sigurnosti koja nadživljuje grob.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Teodora Tirona po starom i Svetog Teodota Kirinejskog po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Čada od Mercije, muslimani su u svetom mesecu ramazanu, dok u judaizmu započinje Purim.
Ajeti 5:75‑76 ukazuju na razliku između poštovanja poslanika i čistog obožavanja, otkrivajući lekciju o ljudskoj skromnosti i božanskoj moći
Veliki pravoslavni duhovnik i teolog 20. veka objasnio je zašto Gospod ne gleda na naša dobročinstva, ni zla dela, već prepoznaje sliku svoje ikone u čoveku.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Atanasija Velikog po starom kalendaru i Svete besrebrenike Kira i Jovana po novom kalendaru, dok katolici slave Svetog Ivana Boska, dok u judaizmu i islamu nema velikog verskog praznika.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Antonija Velikog po starom, i Sabor Svetih Tri Jerarha po novom kalendaru. Katolici proslavljaju spomendan Svete Martine i Svete Hijacinte Marescoti, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Časne verige Svetog apostola Petra po starom kalendaru i Prenos moštiju Svetog Ignjatija Bogonosca po novom kalendaru. Katolici proslavljaju spomendan Svetog Valerija, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog Savu po starom kalendaru i Prenos moštiju Svetog Jovana Zlatousta po novom. Katolici obeležavaju spomendan Svete Anđele Meriči, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Teodora Tirona po starom i Svetog Teodota Kirinejskog po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Čada od Mercije, muslimani su u svetom mesecu ramazanu, dok u judaizmu započinje Purim.
Njemu se dok je tamnovao, prema predanju, lično javio Isus Hristos.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 3. mesec 2026. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenike Pamfila, Porfirija i druge mučenike kesarijske po starom i Svetu mučenicu Evdokiju po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Albina, dok su muslimani u mesecu ramazana, a u judaizmu nema velikog verskog praznika.
Na univerzitetu u Kjotu napravljen je humanoid Budaroid koji odgovara na pitanja ljudi, učestvuje u obredima i prilagođava svoje odgovore svakom sagovorniku.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Na Starom aerodromu svečano obavljen čin koji je okupio stotine vernika i dece – buduća svetinja dobila vidljive znakove vere, a mitropolit poručio da zajedništvo Crkve i škole vodi narod putem Hrista i svetosavskog predanja.
Njemu se dok je tamnovao, prema predanju, lično javio Isus Hristos.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
