PO UZORU NA NJEGOV LIK I DELO ČUVENI ČEHOV JE NAPISAO SVOG "ARHIJEREJA": Ko je bio jedan od najučenijih srpskih mitropolita Mihailo Jovanović i kako je upao u nemilost kneza Milana

Put svakog crvenog oca na neki svoj način je specifičan i pun iskušenja, ali o životnoj priči beogradskog mitropolite iz druge polovine 19. veka Mihaila Jovanovića, koji je ujedno bio i prvi predsednik Crvenog krsta Srbije, malo se zna, a svojim delom je zaslužio da ga izučava i istorija.

Priču o ovom fascinantnom svetom čoveku nedavno je u jednom od svojih intervjua oživeo otac Ljuba Ranković koji je rekao da je upravo ovaj beogradski mitropolit, zbog svog prečistog lika i dela, poslužio kao uzor i model velikom ruskom piscu Antonu Pavloviču Čehovu za njegovo čuveno delo "Arhijerej".

- Sedim u fotelji u kojoj se sedeo mitropolit Mihailo Jovanović. Taj Mihailo je prvo bio episkop šabački, on je podigao zvonik šabačke crkve koji je danas zvoni, bio je akedemik, član Društva srpske učenosti, veoma obrazovan. On je napisao Obred rezanje slavskog kolača, koji mi i danas slušamo u svojim domovima. Što ovo pričam? Anton Pavlovič Čehov, svevremeni i nadvremeni, doktor, lekar, koji nikad za sebe nije hteo da kaže da je hrišćanin...

Kad su ga pred smrt pitali: "Zasto?" rekao je: "Nikad se nisam usudio da sebi pripišem to uzvišeno ime, a to sam želeo da budem celoga svog veka". E taj Čehov je napisao jednu priču Arhijerej, a model i uzor za tu priču posložio mu je Mihailo Jovanović, koji je bio ruski đak, student akedemije u Petrogradu. Čehov ga je sreo negde u Rusiji kada su mitropolita Obrenovići smenili.

On je tada izbegao u Rusiju i tamo se sreo sa Čehovim. Čehov je bio zadivljen njegovim likom, ponašenjem, njegovom svetošću i svetlošću i napisao "Arhijereja" koji, verujte mi na reč, do tančina i dubina raskriva tu velika tajnu vladičanskog čina. Nikada to više niko nije uspeo - pričao je sa divljenjem o mitropolitu Mihailu Jovanoviću otac Ljuba.

Printscreen/Youtube

Ko je bio Mihailo Jovanović

Mihailo Jovanović rođen je u Sokobanji je 19/31. avgust 1826, a umro je u Beogradu 5/17. februara 1898. Bio je episkop, arhiepiskop beogradski i mitropolit Srpske pravoslavne crkve, a za 40 godina svog služenja je ostavio 49 dela. Književni rad mu je bio vrlo raznovrstan i obiman, posebno u obrednom i dogmatskom bogoslovlju. Obnovio je srpsku bogoslovsku literaturu.

Pisao je bogoslovske udžbenike, pouke, uputstva o unutrašnjem poretku u srpskoj crkvi i njenim ustanovama, cele tomove duhovnih propovedi, monografije o bogoslovlju i pravoslavnoj apologetici (odbrana pravoslavlja). Za njegovo najbolje delo se smatra Odbrana istine, koja je izdata u Beogradu 1877. godine, i za koju mu je od Kijevska duhovna akademija dala naučni stepen magistra bogoslovlja

Međutim, njegov životni put bio je prepun iskušenja, prepreka, ali zahvaljujući veri u Hrista nikad nije posustajao. 

Osnovnu školu je završio u mestu rođenja, a potom gimnaziju u Zaječaru i Negotinu. Završio je Bogosloviju u Beogradu 1846, gde je bio pitomac Petra Jovanovića, koji ga je odredio za svog naslednika. Kao jednog od svojih najboljih đaka, tadašnji mitropolit Petar ga je zajedno sa još petoricom kandidata, poslao  na Kijevsku duhovnu seminariju, u trajanju od tri godine, a zatim i Duhovnu akademiju, koju je završio sa odličnim uspehom (1853).

Time je stekao akademsko obrazovanje i stepen kandidata za odbranu disertacije, pod nazivom Pregled istorije srpske crkve..  Posle toga je otišao u Kijevsko-pečersku lavru i zamonašio se kada je i uzeo monaško ime Mihailo. Dve nedelje kasnije kijevski mitropolit Filaret ga je rukopoložio u čin jerođakona, a četiri dana kasnije za jeromonaha, piše Srpska enciklopeija.

Episkop

U Srbiju se vratio posle sedma godina studija 1854., gde je najpre radio kao profesor Seminarije u Beogradu, a oktobra iste godine u Kragujevcu je izabran za episkopa šabačkog.

Jedan od njegovih prvih predloga na arhijerejskom saboru je bio da se srpski episkopi i mitropoliti, kao monasi nazivaju i potpisuju samo imenom, bez prezimena, što je sabor i usvojio. Šabačkom eparhijom je upravljao blizu pet godina. U Šapcu je započeo svoj raznovrsni nacionalni rad.

Još kao episkop se veoma zainteresovao za sudbinu srpskog naroda u celini, naročito Srba u neoslobođenim krajevima. Bio je potpuno svestan nacionalne misije Srbije kod srpskog naroda, jer mada su živeli u drugoj državi, Srbi su se okretali ka matici, u želji za oslobođenjem. Nastojao da sistematizuje i pojača državnu pomoć i propagandu, radi zaštite naroda.

Mitropolit

Sa nepune 33 godine postao je mitropolit posle iznuđene ostavke  mitropolita Petra 1859. ), na Saboru koji je sazvao Miloš Obrenović

Upravljao je za vreme vladavine četiri Obrenovića: Miloša, Mihaila, Milana i Aleksandra i po dinastičkom uverenju je bio obrenovićevac, ali jednom od njih je u jednom trenutku zasmetao što je totalno promenilo život. 

Mitropolit Mihalo je nastavio posao oko organizovanja Srpske crkve, koji je započeo njegov prethodnik mitropolit Petar Jovanović. Bio je pokretač i učestvovao je u svim dobrotvornim i patriotskim društvima i akcijama. Za vreme njegove uprave Beogradska mitropolija je bila središte rada na oslobođenju Srba pod tuđinskom vlašću, poboljšavanju njihovog položaja, kao i celokupnog srpskog naroda.

Wikipedia

U martu 1868. obratio se ministru prosvete sa predlogom da se osnuje Prosvetni odbor Srba u Turskoj. Njegov predlog je prihvaćen. Odbor su činili Nićifor Dučić, koji je izabran za predsednika, a uz njega su bili profesori Miloš Milojević, Panta Srećković i Stojan Novaković. Kasnije su im se pridružili Ljubomir Kovačević, Sima Andrejević Igumanov i drugi.

Odbor je bio zadužen za održavanje veze sa srpskim narodom pod turskom vlašću, da razvija prosvetno-kulturni rad, predlaže osnivanje škola, sprema učitelje i profesore za rad u tim školama, predlaže obnavljanje i podizanje crkava tamo gde je to bilo moguće, a mišljenje i procene odbora, u velikoj meri su pomagali Ministarstvu inostranih dela u određivanju nacionalne politike.

Takođe je 1868. predložio otvaranje posebnog odeljenja Bogoslovije, imajući u vidu komentare njenih profesora, koji su primetili da mladići iz turskih krajeva dolazili dovoljno pripremljeni, kao đaci iz Srbije koji su ovu školu upisivali posle četvorogodišnje gimnazije.32)

Drugo odeljenje Bogoslovije je otvoreno 1873. godine, pod nazivom Stranačka bogoslovija, sa ciljem da sprema učitelje i sveštenike, kao nacionalne radnike.33) Za to odeljenje je Stojan Novaković napravio poseban plan, a školovanje je trajalo tri godine. Posle toga su pitomci mogli da nastave školovanje na Velikoj školi ili u inostranstvu, takođe o trošku države Srbije. Oni su u ratovima za oslobođenje 1876-1878. učestvovali u oslobođenju od Turaka. U neoslobođenim krajevima bavili su se prosvećivanju i jačanjem nade u oslobođenje.

Za vreme Hercegovačkog ustanka, Prvog i Drugog srpsko-turskog rata (1875—1878) održavao je veze sa srpskim ustanicima, koji su mu se obraćali za savet i pomoć. Na njegov predlog je u oktobru 1876. osnovan Odbor za staranje o kupljenju priloga za Srbe iz Stare Srbije, Bosne i Hercegovine i Bugarske, a on je bio predsednik odbora. Bio je predsednik i Međunarodnog komiteta za pomoć izbeglicama iz Bosne i Hercegovine.

Pripajanjem Niškog, Pirotskog i Vranjskog okruga Srbiji, povećala se teritorija Crkve u Srbiji. Iz egzarhijske više jerarhije primljen je u sastav Srpske crkve, februara 1879, mitropolit niški Viktor, koji je do smrti ostao veran mitropolitu Mihailu.

Za vreme mandata mitropolita Mihaila, postignuto je da pravoslavna crkva u Srbiji, aktom Vaseljenske patrijaršije dobije autokefalnost od carigradskog patrijarha (1879). Autokefalnost se odnosila i na eparhije u tada neoslobođenim krajevima.40)

Kao mitropolit beogradski i arhiepiskop srpski slao je na školovanje u Rusiju.

Po svom spoljnopolitičkom opredeljenju je bio veliki rusofil, jer je u uslovima katoličko-muslimanskog okruženja, za opstanak Srbije smatrao da je neophodno održavati političke i kulturne veza sa Rusijom, zbog čega je smetao Beču, knezu Milanu i naprednjacima. 

Posle Berlinskog kongresa, a kao posledica probugarske orijentacije Rusije, došlo je do spoljnopolitičke preorijentacije u Beogradu. Njen inspirator je bio knez Milan (od 1882 kralj), koji se odvojio od Rusije i okrenuo Austriji. Još 1880. godine on je izazvao velike kadrovske promene u srpskoj politici, pa je liberal-nacionalista Jovan Ristić, čiji je mitropolit bio blizak saradnik, podneo ostavku.

Osim toga, knez je u Beču 1881, bez znanja javnosti i vlade, zajedno sa ministrom Čedomiljom Mijatovićem zaključio Tajnu konvenciju sa Austrougarskom, kojom se obavezao da će obustaviti pravoslavnu propagandu u Bosni i Hercegovini za njeno jedinstvo sa Srbijom i da neće sklapati ugovore ni sa jednom zemljom, dok prethodno ne konsultuje Habzburšku monarhiju.

Mitroplit Mihailo se bavio politikom i bio stožer Liberalne stranke zbog čega je trpeo neprijatnosti, progone, a u toku šest godina je bio lišen katedre. Knez Milan, pošto je bio vrlo austrofilski nastrojen, hteo je da ga ukloni, i za to se samo čekao povod Do mitropolitovog sukoba sa vladom je došlo kada je uveden zakon o taksama, koji je opterećivao predstavnike crkve odnosno uvođenjem poreza za rukopoloženje crkvenih činovnika. Zakon je donet bez znanja i pristanka Svetog arhijerejskog sabora.

Mitropolit je protestvovao rekavši da taj zakon predstavlja simoniju i da je u suprotnosti sa Hristovom naukom, što je ražestilo Stojana Novakovića, kao ministra prosvete i crkvenih dela, koji je knezu predložio razrešavanje mitropolita Mihaila sa dužnosti. Knez Milan je u oktobru 1881.doneo ukaz kojim je mitropolit uklonjen iz crkvene uprave, bez penzije, bez izdržavanja, bez ikakve potpore, posle dvadeset i pet godina službe. Na položaj mitrolita tada je došao arhimandrit Teodosije Mraović (1883).

Ovaj knežev postupak je u Beču pozitivno ocenjen, posebno zbog kneževe domišljatosti i odlučnosti, dok je u Petrogradu izazvao negativne rekcije, ruski car Aleksandar Treći je mitropolitu Mihailu nešto pre smene dodelio ruski orden Svetog Aleksandra Nevskog. Rusija se posle toga potpuno udaljila od Srbije, a kao uslov za uspostavljanje normalnih međudržavničkih odnosa, tražila je da se mitropolit Mihailo vrati na katedru.

Odlazak u inostranstvo

Posle zbacivanja, mitropolit Mihailo se nastanio prvo u svojoj privatnoj kući na Vračaru, u Beogradu, a 1883. morao je da napusti i Srbiju.

Preko Bugarske i Carigrada je putovao u Jerusalim i Palestinu, gde je po uzoru na Svetog Savu obišao sve hrišćanske svetinje. Zatim je bio na Svetoj Gori, gde je obišao sve manastire, u kojima je, po molbi svetogorskih monaha, služio liturgije. Zatim je boravio u Bugarskoj, najpre u Varni, a kasnije u Ruščuku. Često menjanje mesta boravka nije bilo svojevoljno, već na zahtev srpske vlade, koja je budno pratila sva njegova kretanja, tako da je i u Bugarskoj postao neželjeni gost, nije mogao da ode ni u Rumuniju ili neku austrougarsku banju. Na leto 1884. dobio je dozvolu da otputuje u Rusiju. Ostatak vremena u izgnanstvu je proveo živeći između Kijeva i Moskve.

Povratak mitropolita

Kada je kralj Milan 1889. abdicirao, maloletnom Aleksandru je dodeljeno Namesništvo, koje su činili Jovan Ristić, general Kosta S. Protić i Jovan Beli-Marković, a prvi akt nove vlade je bio poziv upućen Mitropolitu Mihailu, da se vrati natrag u Srbiju i na svoj položaj u njegovoj kanonskoj jerarhiji, dok je nekanonska (naprednjačka) jerahija pozvana da se povuče sa svojih episkopskih katedri. Mitropolit Teodosije je svojom voljom otišao u penziju.

Od tada je mitropolit Mihailo radio na daljem učvršćivanju pravoslavne vere, kako unutar, tako i van Kraljevine Srbije, ne obazirući se na nove diplomatske proteste Beča, a uz podršku kralja Aleksandara Obrenović, koji se obavezao da će biti odan svetosavskoj Crkvi.

Wikipedia

Mitropolit Mihailo je nastavio da radi na obnovi crkvenog života. Odvojio je crkvenu administraciju od sudstva. Donesena su dva crkvena zakona, kojim su preuređeni duhovni sudovi i drugi crkveni odnosi. Zakoni su od 1890. stupili na snagu.Najviša crkvena zakonodavna vlast bio je Sveti arhijerejski sabor, Sinod je odluke Sabora sprovodio u život. Postojala je i Apelatorska konzistorija – Veliki crkveni sud, kao i eparhijske konzistorije.

Osnovao je devetogodišnju bogosloviju u Beogradu 1896, a zatim katedru za ikonopis, koju je vodio slikar i profesor Stevan Todorović. Osnovao je više fondova za zbrinjavanje udovica i porodica sveštenika i đakona i fond za vaspitavanje srpskih monahinja u ruskim akademijama, fond za štampanje knjiga u odbranu Pravoslavlja i pouku narodu, fond za školovanje đaka iz njegovog rodnog mesta Soko Banje. Jedno vreme, zbog silnih napada radikala, kao i sukoba sa ministrom prosvete Ljubom Stojanovićem oko izbora negotinskog episkopa, bio je spreman da se povuče u penziju.

Zahtevao je od državnih službenika da se jednom godišnje ispovede i pričeste. Bio je jedan od najboljih oratora svog vremena i pozivao je celo sveštenstvo da rade na tom polju. 

Biran je za člana Komiteta za odbranu hrišćana u Otomanskom carstvu. Takođe je bio predsednik Društva za podizanje Hrama Svetog Save, liji je kamen-temeljac položen 1879.

Za života je činio lična i opšta dobročinstva. U svom rodnom kraju je podigao zadužbine, Crkvu Svetog Preobraženja Gospodnjeg (1884—1892) i školu (1894),88) u centru varošice, koja i sada nosi njegovo ime.

U oktobru 1894. proslavio je četrdeset godina službe.

Umro je 5. februara 1898. godine i sahranjen je u Sabornoj crkvi odnosno u Crkvi Svetog arhangela Mihaila u Beogradu. Njegova grobnica se nalazi uz severni zid crkve, preko puta grobnice kneza Miloša i Mihajla Obrenovića.

Grobni spomenik je 1902. osvetio mitropolit Inokentije, sin šabačkog protojereja Jovana Pavlovića. Spomenik je izradio beogradski kamenorezac Nikola Lukaček, po projektu arhitekte Milorada Ruvidića. Na grobu je uklesano: "Ljubite srpstvo, ljubite pravoslavlje"! 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara