Od celivanja vrata, važnije je kako se u crkvu ulazi. Pred crkvom bi trebalo zastati, prekrsti se i lagano pokloniti
Celivanje ikona, moštiju, krstova i ruku sveštenika je bitna duhovna praksa u pravoslavnim crkvama, ali većina Srba pre ulaska u nju, ljubi i crkvena vrata, što je samo forma koja nije deo crkvenih kanona.
Naime, ikone, mošti, krstovi smatraju se svetim predmetima i celivanjem mi se duhovno sa njima povezujemo, a svešteničke ruke ljubimo kako bismo iskazali poštovanje prema svešteničkom pozivu i zahvaljujemo se Bogu što nam je dao mogućnost da kroz jedno ljudsko biće mogu da se spuštaju njegovi darovi.
Vrata crkve, prema hrišćanstvu, predstavljaju samo ulazak u hram, ali sama po sebi nisu sveti predmet, i zaista ne postoji nijedan opravdan razlog da se ona celivaju.
Od celivanja vrata, važnije je kako se u crkvu ulazi. Pred crkvom bi trebalo zastati, prekrsti se i lagano pokloniti
Zatim se kupi sveća i odlazi ka mestu gde se pale sveće. Sveća se celiva i nameni se zašto se pali. Sveće za zdravlje pale se u gornjem delu palionice, a za pokoj duša u donjem delu. Kada se sveće zapale, tiho se odlazi i celiva ikona, najpre ona koja je u centralnom delu hrama, jer je tu ikona sveca kojem je ona i posvećena.
Stane se pred ikonu, dva puta se prekrsti, pokloni, zatim celiva ikona i još jednom se prekrsti i blago pokloni. Poviše nje sa desne strane nalazi se ikona Spasitelja, a sa leve strane je ikona Majke Božije. Posle celivanja centarlne ikone, na desnoj strani se celiva ikona Spasitelja, a potomi Majke Božije sa leve. Po celivanju se odlazi na neko slobodno mesto u crkvi.Isto je i sa moštima svetitelja.
Otac Dimitrije iz manastira Tumane objasnio je ranije da je od pravilne forme, ipak, važnija suština.
printskrin youtube
Otac Dimitrije
- Celivajući mošti i ikone ugodnika Božjih mi projavljujemo na očigledan način bogopoštovanje, ali i poštovanje prema svetitelju koga je Bog proslavio - počinje iguman Dimitrije, osvetljavajući suštinu našeg pristupa svetinjama.
- Pristupivši svetinji, načinimo dva pojasna poklona, prekrstimo se, sa pažnjom celivamo svete mošti, načinimo još jedan pojasni poklon, pa se u miru i radosti, poklonivši se svetitelju, poklonimo se i sabranju vernih i udaljimo se sa nadom da je Gospod čuo našu molitvu, a da će je svetitelji u ime naše Gospodu prineti.
- U ovim rečima otkrivamo ne samo pravilnu formu, već suštinu i dubinu duhovnog iskustva koje celivanje ikona i moštiju donosi. Pokloniti se, prekrstiti se i celivati – to nisu samo gestovi, već činovi koji nas povezuju sa Božijom milošću i svetiteljima koji posreduju za nas pred Gospodom. U tim trenucima, našim dušama nudi se prilika da se uzdignu iznad svakodnevnih briga i da pronađu mir i radost u prisustvu svetih - zaključio iguman Manastira Tumane, arhimandrit Dimitrije.
Bog čoveka vodi ka cilju neobičnim putevima, a ako ima vere ništa nije nemoguće, govori igumanija i jedina monahinja manastira Svetog Hristofora, zadužbine kralja Dragutina iz 13. veka, u Mislođinu, i navodi da je Božji poziv dobila mnogo ranije nego što je putem Gospodnjim krenula, ali da ga tada nije razumela.
Iako nije verovao u Boga, žandarm je ostao zapanjen kada je shvatio da je razgovarao sa svetiteljem iz Egine, koji je preminuo tri godine pre toga. Taj čudesni događaj zauvek ga je promenio i vratio u veru.
Samoubistvo je smrtni greh i prkos Duhu Svetome. Samoubistvo je utoliko strašniji greh od ubistva, što greh ubistva čovek može još i pokajati, dok za greh samoubistva nema pokajanja., pisao je Sveti Nikolaj.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Jedan od najpoštovanijih praznika Pravoslavne crkve otkriva priču o dvojici Hristovih apostola čije je propovedanje promenilo svet, ali i o narodnim običajima koji su se sačuvali do danas uz molitvu, liturgiju i sećanje na sveto predanje.
Kroz molitvenu poruku prvoapostolima, koji su najznačajniji stubovi hrišćanstva, podsećamo se duhovne snage i blagodati koja dolazi kroz veru, udaljavajući se od iskušenja koja sujeverje donosi.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Dok kritičari ikone nazivaju idolima, pravoslavni hrišćani u njima vide blagodatni dar koji ih približava Bogu i svetiteljima. Šta zapravo znači poštovanje ikona i zašto celivanje ikone nije puko ljudsko osećanje, već dubok izraz ljubavi i vere?
Između Brankovića i Dositeja, između fresaka i moštiju svetitelja, Novo Hopovo čuva priču o vekovima u kojima su se vera, umetnost i istorija ispisivale na istom mestu i još uvek traju u tišini fruškogorskih padina.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Jedanaestogodišnji dečak i njegova sestra pronašli su na staroj hartiji poruku koja otkriva da najveća vrednost svakog talenta nije u aplauzu, već u dobru koje njime činimo drugima.
Veliki svetogorski duhovnik podseća da pravi nemir ne dolazi samo spolja, već iz naših misli i odnosa prema drugima, a put ka miru vodi kroz smirenje i ljubav.
Uoči Petrovdana, u mnogim mestima u Srbiji obnovljen je stari običaj lilanja, koji je i ove godine okupio decu, porodice i meštane i podsetio na tradiciju koja se prenosi generacijama.
Njegova priča počinje pred ikonom Svetog Jovana u porodičnoj kući, a nastavlja se kroz decenije posvećenog rada, molitve i susreta sa ljudima različitih kultura.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
