Od celivanja vrata, važnije je kako se u crkvu ulazi. Pred crkvom bi trebalo zastati, prekrsti se i lagano pokloniti
Celivanje ikona, moštiju, krstova i ruku sveštenika je bitna duhovna praksa u pravoslavnim crkvama, ali većina Srba pre ulaska u nju, ljubi i crkvena vrata, što je samo forma koja nije deo crkvenih kanona.
Naime, ikone, mošti, krstovi smatraju se svetim predmetima i celivanjem mi se duhovno sa njima povezujemo, a svešteničke ruke ljubimo kako bismo iskazali poštovanje prema svešteničkom pozivu i zahvaljujemo se Bogu što nam je dao mogućnost da kroz jedno ljudsko biće mogu da se spuštaju njegovi darovi.
Vrata crkve, prema hrišćanstvu, predstavljaju samo ulazak u hram, ali sama po sebi nisu sveti predmet, i zaista ne postoji nijedan opravdan razlog da se ona celivaju.
Od celivanja vrata, važnije je kako se u crkvu ulazi. Pred crkvom bi trebalo zastati, prekrsti se i lagano pokloniti
Zatim se kupi sveća i odlazi ka mestu gde se pale sveće. Sveća se celiva i nameni se zašto se pali. Sveće za zdravlje pale se u gornjem delu palionice, a za pokoj duša u donjem delu. Kada se sveće zapale, tiho se odlazi i celiva ikona, najpre ona koja je u centralnom delu hrama, jer je tu ikona sveca kojem je ona i posvećena.
Stane se pred ikonu, dva puta se prekrsti, pokloni, zatim celiva ikona i još jednom se prekrsti i blago pokloni. Poviše nje sa desne strane nalazi se ikona Spasitelja, a sa leve strane je ikona Majke Božije. Posle celivanja centarlne ikone, na desnoj strani se celiva ikona Spasitelja, a potomi Majke Božije sa leve. Po celivanju se odlazi na neko slobodno mesto u crkvi.Isto je i sa moštima svetitelja.
Otac Dimitrije iz manastira Tumane objasnio je ranije da je od pravilne forme, ipak, važnija suština.
printskrin youtube
Otac Dimitrije
- Celivajući mošti i ikone ugodnika Božjih mi projavljujemo na očigledan način bogopoštovanje, ali i poštovanje prema svetitelju koga je Bog proslavio - počinje iguman Dimitrije, osvetljavajući suštinu našeg pristupa svetinjama.
- Pristupivši svetinji, načinimo dva pojasna poklona, prekrstimo se, sa pažnjom celivamo svete mošti, načinimo još jedan pojasni poklon, pa se u miru i radosti, poklonivši se svetitelju, poklonimo se i sabranju vernih i udaljimo se sa nadom da je Gospod čuo našu molitvu, a da će je svetitelji u ime naše Gospodu prineti.
- U ovim rečima otkrivamo ne samo pravilnu formu, već suštinu i dubinu duhovnog iskustva koje celivanje ikona i moštiju donosi. Pokloniti se, prekrstiti se i celivati – to nisu samo gestovi, već činovi koji nas povezuju sa Božijom milošću i svetiteljima koji posreduju za nas pred Gospodom. U tim trenucima, našim dušama nudi se prilika da se uzdignu iznad svakodnevnih briga i da pronađu mir i radost u prisustvu svetih - zaključio iguman Manastira Tumane, arhimandrit Dimitrije.
Bog čoveka vodi ka cilju neobičnim putevima, a ako ima vere ništa nije nemoguće, govori igumanija i jedina monahinja manastira Svetog Hristofora, zadužbine kralja Dragutina iz 13. veka, u Mislođinu, i navodi da je Božji poziv dobila mnogo ranije nego što je putem Gospodnjim krenula, ali da ga tada nije razumela.
Iako nije verovao u Boga, žandarm je ostao zapanjen kada je shvatio da je razgovarao sa svetiteljem iz Egine, koji je preminuo tri godine pre toga. Taj čudesni događaj zauvek ga je promenio i vratio u veru.
Samoubistvo je smrtni greh i prkos Duhu Svetome. Samoubistvo je utoliko strašniji greh od ubistva, što greh ubistva čovek može još i pokajati, dok za greh samoubistva nema pokajanja., pisao je Sveti Nikolaj.
U besedi za utorak 20. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj podseća da ljudska moć ima granice, dok se Božja vlast prostire i nad ovim svetom i nad večnošću.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog sveštenomučenika Grigorija po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svetu mučenicu Hrisiju. Katolička crkva spominje Svetog Lubencija, dok Jevreji i muslimani danas nemaju veći verski praznik.
Ruski svetitelj nas uči da pohvale i pokude ne određuju čovekovu vrednost, već da je najvažnije ostati veran istini i pred Bogom i pred sopstvenom savešću.
Podignuta 1969. godine prilozima srpskih doseljenika, svetinja bi uskoro mogla da dobije priznanje, kao potvrdu značaja nasleđa koje Srbi čuvaju daleko od otadžbine.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Episkop Jerotej je u svom pozdravnom slovu zahvalio arhijerejima, sveštenstvu, sestrinstvu manastira, gostima i vernom narodu na radosti evharistijskog sabranja, a prazničnu besedu "proizneo" je vladika Heruvim.
Na Miholjdan su Vuk, Teodora i Lazar krenuli tragom neobičnog pisma, a susret sa usamljenim starcem i zapuštenim voćnjakom naučio ih je da se najveće bogatstvo krije u dobroti, prijateljstvu i delima ljubavi.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Krčka se sa krompirom, šargarepom i belim lukom, zapeče u rerni, a onda se preko vrelog mesa stavlja obilna kašika kajmaka. Ovako se priprema čuveni kafanski specijalitet.
Apostol ljubavi otkrio je koja je Gospodnja zapovest toliko važna da se njenim doslednim ispunjavanjem može razumeti i sama suština hrišćanskog života.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
