Od celivanja vrata, važnije je kako se u crkvu ulazi. Pred crkvom bi trebalo zastati, prekrsti se i lagano pokloniti
Celivanje ikona, moštiju, krstova i ruku sveštenika je bitna duhovna praksa u pravoslavnim crkvama, ali većina Srba pre ulaska u nju, ljubi i crkvena vrata, što je samo forma koja nije deo crkvenih kanona.
Naime, ikone, mošti, krstovi smatraju se svetim predmetima i celivanjem mi se duhovno sa njima povezujemo, a svešteničke ruke ljubimo kako bismo iskazali poštovanje prema svešteničkom pozivu i zahvaljujemo se Bogu što nam je dao mogućnost da kroz jedno ljudsko biće mogu da se spuštaju njegovi darovi.
Vrata crkve, prema hrišćanstvu, predstavljaju samo ulazak u hram, ali sama po sebi nisu sveti predmet, i zaista ne postoji nijedan opravdan razlog da se ona celivaju.
Od celivanja vrata, važnije je kako se u crkvu ulazi. Pred crkvom bi trebalo zastati, prekrsti se i lagano pokloniti
Zatim se kupi sveća i odlazi ka mestu gde se pale sveće. Sveća se celiva i nameni se zašto se pali. Sveće za zdravlje pale se u gornjem delu palionice, a za pokoj duša u donjem delu. Kada se sveće zapale, tiho se odlazi i celiva ikona, najpre ona koja je u centralnom delu hrama, jer je tu ikona sveca kojem je ona i posvećena.
Stane se pred ikonu, dva puta se prekrsti, pokloni, zatim celiva ikona i još jednom se prekrsti i blago pokloni. Poviše nje sa desne strane nalazi se ikona Spasitelja, a sa leve strane je ikona Majke Božije. Posle celivanja centarlne ikone, na desnoj strani se celiva ikona Spasitelja, a potomi Majke Božije sa leve. Po celivanju se odlazi na neko slobodno mesto u crkvi.Isto je i sa moštima svetitelja.
Otac Dimitrije iz manastira Tumane objasnio je ranije da je od pravilne forme, ipak, važnija suština.
printskrin youtube
Otac Dimitrije
- Celivajući mošti i ikone ugodnika Božjih mi projavljujemo na očigledan način bogopoštovanje, ali i poštovanje prema svetitelju koga je Bog proslavio - počinje iguman Dimitrije, osvetljavajući suštinu našeg pristupa svetinjama.
- Pristupivši svetinji, načinimo dva pojasna poklona, prekrstimo se, sa pažnjom celivamo svete mošti, načinimo još jedan pojasni poklon, pa se u miru i radosti, poklonivši se svetitelju, poklonimo se i sabranju vernih i udaljimo se sa nadom da je Gospod čuo našu molitvu, a da će je svetitelji u ime naše Gospodu prineti.
- U ovim rečima otkrivamo ne samo pravilnu formu, već suštinu i dubinu duhovnog iskustva koje celivanje ikona i moštiju donosi. Pokloniti se, prekrstiti se i celivati – to nisu samo gestovi, već činovi koji nas povezuju sa Božijom milošću i svetiteljima koji posreduju za nas pred Gospodom. U tim trenucima, našim dušama nudi se prilika da se uzdignu iznad svakodnevnih briga i da pronađu mir i radost u prisustvu svetih - zaključio iguman Manastira Tumane, arhimandrit Dimitrije.
Bog čoveka vodi ka cilju neobičnim putevima, a ako ima vere ništa nije nemoguće, govori igumanija i jedina monahinja manastira Svetog Hristofora, zadužbine kralja Dragutina iz 13. veka, u Mislođinu, i navodi da je Božji poziv dobila mnogo ranije nego što je putem Gospodnjim krenula, ali da ga tada nije razumela.
Iako nije verovao u Boga, žandarm je ostao zapanjen kada je shvatio da je razgovarao sa svetiteljem iz Egine, koji je preminuo tri godine pre toga. Taj čudesni događaj zauvek ga je promenio i vratio u veru.
Samoubistvo je smrtni greh i prkos Duhu Svetome. Samoubistvo je utoliko strašniji greh od ubistva, što greh ubistva čovek može još i pokajati, dok za greh samoubistva nema pokajanja., pisao je Sveti Nikolaj.
Svetogorski starac objašnjava zašto sveta tajna ispovesti nije puko nabrajanje grešnih pomisli i kako duhovna budnost može doneti mir i duhovno jačanje.
U selu Ljubižda, nakon gotovo tri decenije tišine, raseljeni meštani su se ponovo sabrali oko svog hrama, pretvarajući bogosluženje u snažnu poruku opstanka Srba na Kosovu i Metohiji.
Napustiti Svetu liturgiju bez ozbiljnog razloga smatra se velikim grehom, jer se time pokazuje nemar prema svetinji i prekida zajedništvo u najuzvišenijem trenutku sabranja Crkve.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Dok kritičari ikone nazivaju idolima, pravoslavni hrišćani u njima vide blagodatni dar koji ih približava Bogu i svetiteljima. Šta zapravo znači poštovanje ikona i zašto celivanje ikone nije puko ljudsko osećanje, već dubok izraz ljubavi i vere?
Selo Divejevo u Nižegorodskoj oblasti i manastir prepodobnog Serafima Sarovskog čuva priče o Svetoj kanavki, duhovnoj stazi za koju vernici veruju da je zaštićena od zla.
U Ovčarsko-kablarskoj klisuri, kraj Zapadne Morave, postoji svetinja u kojoj se istorija, predanje i sudbine vladarskih porodica prepliću oko jednog svetog drveta i jedne neugasle svetlosti koja svedoči o veri jačoj od vremena.
Nakon niza tvrdnji o"„selidbi" i navodnoj nelegalnoj izgradnji, Eparhija raško-prizrenska prvi put sistematski iznosi odluke Sabora, zakonske dozvole i stručna mišljenja, odbacujući optužbe koje su uzburkale javnost.
U besedi za subotu mesopusne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da reč kojom je Gospod oblikovao svet i danas deluje – pročišćava, vodi i oplemenjuje čoveka.
