"UŽE OKO VRATA, VEĆNI ŽIVOT IZGUBLJEN": Zašto je za crkvu samoubistvo veći greh od ubistva i zašto se opelo samoubicama vrši samo u jednom, izuzetnom slučaju
Shutterstock.comNikolaj Velimirović je samoubistvi pisao kao
Samoubistvo je smrtni greh i prkos Duhu Svetome. Samoubistvo je utoliko strašniji greh od ubistva, što greh ubistva čovek može još i pokajati, dok za greh samoubistva nema pokajanja., pisao je Sveti Nikolaj.
Jedna od najtužnijih i najužasnijih čovečijih odluka je čin samoubistva koji se u hrišćanstvu tretira kao najveći Božji greh, čak veći i od ubistva, stoga se i pokojnicima koji su odlučili da sebi prekrate život, i ne služi opelo.
Naime, za crkvu ne postoji nijedan opravdan razlog da se izvrši samoubistvo, jer sebi život nismo ni podarili, već nam je on darovan od Boga, pa samim time nemamo pravo ni da ga sebi oduzmemo. Mi smo prema hrišćanstvu, samo upravitelji, nikako vlasnici svoga života. Hrišćani su pozvani da žive svoj život za Boga – odluka o tome kada umreti, Božija je i ničija više.
Sa druge strane, samoubistvo se tretira i kao paganski pogled na svet da život posle smrti ne postoji, što crkva apsolutno odbacije (“Ovo napisah vama koji verujete u ime Sina Božijeg, da znate – da imate večni život.” - 1 Jovanova 5:13).
Međutim, ono što samoubistvu daje naročitu težinu i čini ga većim grehom čak i od ubistva, jeste to što se smatra da je to jedini greh koji se ne može pokajati.
Zbog toga je samoubistvo od davnina u Crkvi tretirano kao jedan od najtežih grehova, teži i od ubistva. Jer, kao kao što je objasnio Vladika Nikolaj Velimirović, samoubistvo je prkos Duhu Svetome.
wikipedia, shutterstock.com
Nikolaj Velimirović je samoubistvi pisao kao o prkosu Duhu Svetome
- Samoubistvo je smrtni greh i prkos Duhu Svetome. Samoubistvo je utoliko strašniji greh od ubistva, što greh ubistva čovek može još i pokajati, dok za greh samoubistva nema pokajanja. Da ne učiniš zlo od sebe, pišeš, na samoubistvo li pomišljaš, to je tek pir đavolski. To znači, ne ići ni za voljom Božjom ni za svojom, nego za voljom satane. Uže oko vrata, večni život izgubljen -pisao je Vladika Nikolaj Velimirović i dodao:
- Imaj pokajanja ubitačnog i smrtonosnog, beznadežnog i samoubilačkog, tako je bilo pokajanje Jude izdajnika. Ja sagreših, reče, što izdadoh krv pravu, i otide te se obesi. Ovako raskajanje, koje vodi očajanju i samoubistvu, nije hrišćansko pokajanje, nego satanska razdraženost protiv sebe, sveta i života, satansko gađenje sebe od sveta i života - ističe on i pita:
- Izvršavaju li mravi samoubistvo kad im točkovi razore kuću na drumi ili ponovo istrajno grade drugu, razorili li neki bezdušnik lasti u svojoj kući gnezdo, lasta će se bez protesta udaljiti u drugu kuću i iznova graditi sebi gnezdo. Ma što činile nepogode i ljudi protiv prirode i životinja, one će uvek zadiviiti ljude nesalomljivom istrajnošću u izvršenju zadataka datim im od Boga.
- Neki očajni mladić koji stajaše blizu samoubistva ispovedi se jednom duhovniku. Sasluša ga duhovnik pažljivo pa mu reče: "Sine moj, sam si kriv nevolji svojoj. Duša je tvoja izgladnela do smrti. Ti si celog svog života samo hranio telo, nisi nikad pomislio da i duša potrebuje svoju hranu. Duša je tvoja na umoru od gladi. Jedi i pij Hrista sine, moj, samo to može povratiti dušu tvoju od smrti" . Posluša mladić starca i povrati se u život - pisao je Sveti Nikolaj o samoubistvu i tako ujedno izneo i stav crkve o njemu.
Inače, samoubistvo se u svim religijama smatra ogromnim grehom. Nekada se nije dozvoljavalo sahranjivanje samoubicama u groblje, nego su ih sahranjivali na raskrsnicama ili pored puta. Danas, u u hrišćanskim konfesijama samoubica sahranjuje zajedno sa ostalim pokojnicima na groblju, kod Jevreja je nešto drugačiji slučaj. Pokojnik koji je izvršio samoubistvo se takođe sahranjuje na groblju, ali on, ili više njih, uvek mora biti izdvojen od ostalih. Obično u nekom zabačenom ćošku groblja kako bi, najblaže rečeno, pokazalo koliko je to loš čin.
Opelo se ni u pravoslavlju ne služi samoubicama. Ono sadrži i molitve za opraštanje greha umrlom, ali kako je jednom jedan sveštenik objasnio, opelom se "slavi činjenica da je taj naš brat ili sestra pretrčao trku do kraja, da je do kraja išao uskim tužnim putem, da je u životu trpeljivo nosio jaram Hristov, da je do kraja sledio za Hristom. Ako je ponegde nešto i sagrešio, molimo Boga da mu to oprosti, ali težište je na odavanju priznanja novoupokojenom za sav trud koji je uložio živeći među nama".
Samo u jednom slučaju, kada porodica ima dokaz da je neko počinio samoubistvo usled mentalne bolesti, opelo se u pravoslavlju služi. Tada se preko parohijskog sveštenika upućuje zahtev nadležnoj eparhiji i donosi se odluka o tome.
Prema predanju, ova svetinja nalazila se u Feodorovskom manastiru grada Gorodca u Nižegorodskoj oblasti, kada ga je 1238. godine spalila vojska Batu-kana, a zatim se „javila“ drugi put, ovoga puta stanovnicima Kostrome.
Bog čoveka vodi ka cilju neobičnim putevima, a ako ima vere ništa nije nemoguće, govori igumanija i jedina monahinja manastira Svetog Hristofora, zadužbine kralja Dragutina iz 13. veka, u Mislođinu, i navodi da je Božji poziv dobila mnogo ranije nego što je putem Gospodnjim krenula, ali da ga tada nije razumela.
Iako nije verovao u Boga, žandarm je ostao zapanjen kada je shvatio da je razgovarao sa svetiteljem iz Egine, koji je preminuo tri godine pre toga. Taj čudesni događaj zauvek ga je promenio i vratio u veru.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Ćirila i Metodija po starom i Svetog Simeona Divnogorca po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Duhove i spomendan Presvete Bogorodice Pomoćnice, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Pouka svetogorskog monaha razbija uverenje da su sveta mesta ključ duhovne promene i jasno pokazuje zašto se i pad i uzdizanje dešavaju tamo gde već jesmo — u svakodnevnim odlukama i načinu života.
Crkveno-državna delegacija u audijenciji kod poglavara Katoličke crkve: razgovori o nasleđu svetih Ćirila i Metodija, Majci Terezi i jačanju odnosa sa Svetom stolicom.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Pravoslavna misija u Ugandi rođena je iz duboke potrebe naroda koji je, razočaran plodovima delovanja nekadašnjih kolonijalnih misionara, počeo da traga za izvornim i nepromenjenim hrišćanskim predanjem.
Uoči praznika Svetih Ćirila i Metodija, u hramu na Vračaru bogosluženje pred jednom od najvećih čudotvornih svetinja, koja se retko iznosi sa Svete gore.
U Bogosloviju je došao jedan od najpoštovanijih svetogorskih duhovnika, donoseći blagoslov iz manastira Vatopeda i snažne poruke o veri, molitvi i putu Svetog Save.
U sabornom hramu manastira Mileševa hramovna slava okupila je veliki broj vernika, dece i gostiju iz javnog života, dok su svečana liturgija i beseda o životu jačem od smrti pretvorile Spasovdan u snažno duhovno sabranje koje je ostavilo dubok utisak na prisutne.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Posle 134 dana snimanja u Italiji i objave prvih fotografija, reditelj pomera premijere nastavka „Stradanje Hristovo“ i otkriva projekat koji naziva životnim delom, nastalim između molitve na Svetoj Gori i velikog filmskog seta u Evropi.
Dušan Ubović otkrio je šta je ekipa RTS-a snimila na Svetoj gori, kako je iguman Jefrem govorio o Srbiji i Kosovu, ali i zbog čega je susret sa kivotom Presvete Bogorodice doživeo kao nešto što prevazilazi svako ljudsko objašnjenje.
Bez skupih namirnica i komplikovanih koraka, ovaj recept iz domaće kuhinje daje sočan rezultat koji se pamti i koji se, gotovo bez izuzetka, pojede do poslednje kocke već prvog dana.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
