"UŽE OKO VRATA, VEĆNI ŽIVOT IZGUBLJEN": Zašto je za crkvu samoubistvo veći greh od ubistva i zašto se opelo samoubicama vrši samo u jednom, izuzetnom slučaju
Shutterstock.comNikolaj Velimirović je samoubistvi pisao kao
Samoubistvo je smrtni greh i prkos Duhu Svetome. Samoubistvo je utoliko strašniji greh od ubistva, što greh ubistva čovek može još i pokajati, dok za greh samoubistva nema pokajanja., pisao je Sveti Nikolaj.
Jedna od najtužnijih i najužasnijih čovečijih odluka je čin samoubistva koji se u hrišćanstvu tretira kao najveći Božji greh, čak veći i od ubistva, stoga se i pokojnicima koji su odlučili da sebi prekrate život, i ne služi opelo.
Naime, za crkvu ne postoji nijedan opravdan razlog da se izvrši samoubistvo, jer sebi život nismo ni podarili, već nam je on darovan od Boga, pa samim time nemamo pravo ni da ga sebi oduzmemo. Mi smo prema hrišćanstvu, samo upravitelji, nikako vlasnici svoga života. Hrišćani su pozvani da žive svoj život za Boga – odluka o tome kada umreti, Božija je i ničija više.
Sa druge strane, samoubistvo se tretira i kao paganski pogled na svet da život posle smrti ne postoji, što crkva apsolutno odbacije (“Ovo napisah vama koji verujete u ime Sina Božijeg, da znate – da imate večni život.” - 1 Jovanova 5:13).
Međutim, ono što samoubistvu daje naročitu težinu i čini ga većim grehom čak i od ubistva, jeste to što se smatra da je to jedini greh koji se ne može pokajati.
Zbog toga je samoubistvo od davnina u Crkvi tretirano kao jedan od najtežih grehova, teži i od ubistva. Jer, kao kao što je objasnio Vladika Nikolaj Velimirović, samoubistvo je prkos Duhu Svetome.
wikipedia, shutterstock.com
Nikolaj Velimirović je samoubistvi pisao kao o prkosu Duhu Svetome
- Samoubistvo je smrtni greh i prkos Duhu Svetome. Samoubistvo je utoliko strašniji greh od ubistva, što greh ubistva čovek može još i pokajati, dok za greh samoubistva nema pokajanja. Da ne učiniš zlo od sebe, pišeš, na samoubistvo li pomišljaš, to je tek pir đavolski. To znači, ne ići ni za voljom Božjom ni za svojom, nego za voljom satane. Uže oko vrata, večni život izgubljen -pisao je Vladika Nikolaj Velimirović i dodao:
- Imaj pokajanja ubitačnog i smrtonosnog, beznadežnog i samoubilačkog, tako je bilo pokajanje Jude izdajnika. Ja sagreših, reče, što izdadoh krv pravu, i otide te se obesi. Ovako raskajanje, koje vodi očajanju i samoubistvu, nije hrišćansko pokajanje, nego satanska razdraženost protiv sebe, sveta i života, satansko gađenje sebe od sveta i života - ističe on i pita:
- Izvršavaju li mravi samoubistvo kad im točkovi razore kuću na drumi ili ponovo istrajno grade drugu, razorili li neki bezdušnik lasti u svojoj kući gnezdo, lasta će se bez protesta udaljiti u drugu kuću i iznova graditi sebi gnezdo. Ma što činile nepogode i ljudi protiv prirode i životinja, one će uvek zadiviiti ljude nesalomljivom istrajnošću u izvršenju zadataka datim im od Boga.
- Neki očajni mladić koji stajaše blizu samoubistva ispovedi se jednom duhovniku. Sasluša ga duhovnik pažljivo pa mu reče: "Sine moj, sam si kriv nevolji svojoj. Duša je tvoja izgladnela do smrti. Ti si celog svog života samo hranio telo, nisi nikad pomislio da i duša potrebuje svoju hranu. Duša je tvoja na umoru od gladi. Jedi i pij Hrista sine, moj, samo to može povratiti dušu tvoju od smrti" . Posluša mladić starca i povrati se u život - pisao je Sveti Nikolaj o samoubistvu i tako ujedno izneo i stav crkve o njemu.
Inače, samoubistvo se u svim religijama smatra ogromnim grehom. Nekada se nije dozvoljavalo sahranjivanje samoubicama u groblje, nego su ih sahranjivali na raskrsnicama ili pored puta. Danas, u u hrišćanskim konfesijama samoubica sahranjuje zajedno sa ostalim pokojnicima na groblju, kod Jevreja je nešto drugačiji slučaj. Pokojnik koji je izvršio samoubistvo se takođe sahranjuje na groblju, ali on, ili više njih, uvek mora biti izdvojen od ostalih. Obično u nekom zabačenom ćošku groblja kako bi, najblaže rečeno, pokazalo koliko je to loš čin.
Opelo se ni u pravoslavlju ne služi samoubicama. Ono sadrži i molitve za opraštanje greha umrlom, ali kako je jednom jedan sveštenik objasnio, opelom se "slavi činjenica da je taj naš brat ili sestra pretrčao trku do kraja, da je do kraja išao uskim tužnim putem, da je u životu trpeljivo nosio jaram Hristov, da je do kraja sledio za Hristom. Ako je ponegde nešto i sagrešio, molimo Boga da mu to oprosti, ali težište je na odavanju priznanja novoupokojenom za sav trud koji je uložio živeći među nama".
Samo u jednom slučaju, kada porodica ima dokaz da je neko počinio samoubistvo usled mentalne bolesti, opelo se u pravoslavlju služi. Tada se preko parohijskog sveštenika upućuje zahtev nadležnoj eparhiji i donosi se odluka o tome.
Prema predanju, ova svetinja nalazila se u Feodorovskom manastiru grada Gorodca u Nižegorodskoj oblasti, kada ga je 1238. godine spalila vojska Batu-kana, a zatim se „javila“ drugi put, ovoga puta stanovnicima Kostrome.
Bog čoveka vodi ka cilju neobičnim putevima, a ako ima vere ništa nije nemoguće, govori igumanija i jedina monahinja manastira Svetog Hristofora, zadužbine kralja Dragutina iz 13. veka, u Mislođinu, i navodi da je Božji poziv dobila mnogo ranije nego što je putem Gospodnjim krenula, ali da ga tada nije razumela.
Iako nije verovao u Boga, žandarm je ostao zapanjen kada je shvatio da je razgovarao sa svetiteljem iz Egine, koji je preminuo tri godine pre toga. Taj čudesni događaj zauvek ga je promenio i vratio u veru.
Jedna od pouka svetogorskog starca otkriva zašto i mali prinos pred Bogom ima posebnu vrednost kada se uz sveću setimo onih koji prolaze kroz patnju, nevolju i teške životne trenutke.
Jedan od Sedamdesetorice nije pred rimskom vlašću branio samo sebe, već je sastavio odbranu hrišćanske vere i zatražio da se vernici ne gone bez stvarne krivice.
U izraelu se obeležava se 3. oktobra 2026. godine, a u dijaspori se Simhat tora slavi dan kasnije; evo zbog čega se osmi dan razlikuje od prethodnih sedam i kakvu simboliku nosi ovaj praznični datum.
Poslednji ispraćaj Maise i Meri Daoud okupio je porodicu, prijatelje i vernike u Hramu Svetog Porfirija u Gazi, dok je Jerusalimska patrijaršija uputila molitvu za pokoj njihovih duša i utehu najbližima.
Sveto miro je jedan od najstarijih mirisa u hrišćanstvu, čija upotreba datira još iz vremena apostola. Njegov miris nosi blagoslov, isceljenje i umirenje duše i tela.
Duhovnici sa Svete gore i profesori teologije sve snažnije opominju: svet više nije isti, a ono što dolazi možda nas zatiče nespremne. Od zaborava svetoga do potpune digitalne kontrole, sedam zabrinjavajućih znakova svedoče da vreme milosti ubrzano ističe.
Obeležavanje godišnjice okupilo je predstavnike Srbije i Severne Makedonije, pripadnike Vojske Srbije i brojne Srbe, uz molitvu za 1.321 vojnika koji počivaju na bitoljskom vojničkom groblju.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Od Hristovih reči o Pričešću do Tomine sumnje i pažljivo usmerene svetlosti, svaki prizor na čuvenom remek-delu ima svoje značenje, a perspektiva stvara utisak da se i posmatrač nalazi za trpezom.
U besedi za subotu 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički donosi snažno razmišljanje o onome što ljudi smatraju najvećim blagom i o putu kojim se, prema Hristovim rečima, dolazi do Oca.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
