"UŽE OKO VRATA, VEĆNI ŽIVOT IZGUBLJEN": Zašto je za crkvu samoubistvo veći greh od ubistva i zašto se opelo samoubicama vrši samo u jednom, izuzetnom slučaju
Shutterstock.comNikolaj Velimirović je samoubistvi pisao kao
Samoubistvo je smrtni greh i prkos Duhu Svetome. Samoubistvo je utoliko strašniji greh od ubistva, što greh ubistva čovek može još i pokajati, dok za greh samoubistva nema pokajanja., pisao je Sveti Nikolaj.
Jedna od najtužnijih i najužasnijih čovečijih odluka je čin samoubistva koji se u hrišćanstvu tretira kao najveći Božji greh, čak veći i od ubistva, stoga se i pokojnicima koji su odlučili da sebi prekrate život, i ne služi opelo.
Naime, za crkvu ne postoji nijedan opravdan razlog da se izvrši samoubistvo, jer sebi život nismo ni podarili, već nam je on darovan od Boga, pa samim time nemamo pravo ni da ga sebi oduzmemo. Mi smo prema hrišćanstvu, samo upravitelji, nikako vlasnici svoga života. Hrišćani su pozvani da žive svoj život za Boga – odluka o tome kada umreti, Božija je i ničija više.
Sa druge strane, samoubistvo se tretira i kao paganski pogled na svet da život posle smrti ne postoji, što crkva apsolutno odbacije (“Ovo napisah vama koji verujete u ime Sina Božijeg, da znate – da imate večni život.” - 1 Jovanova 5:13).
Međutim, ono što samoubistvu daje naročitu težinu i čini ga većim grehom čak i od ubistva, jeste to što se smatra da je to jedini greh koji se ne može pokajati.
Zbog toga je samoubistvo od davnina u Crkvi tretirano kao jedan od najtežih grehova, teži i od ubistva. Jer, kao kao što je objasnio Vladika Nikolaj Velimirović, samoubistvo je prkos Duhu Svetome.
wikipedia, shutterstock.com
Nikolaj Velimirović je samoubistvi pisao kao o prkosu Duhu Svetome
- Samoubistvo je smrtni greh i prkos Duhu Svetome. Samoubistvo je utoliko strašniji greh od ubistva, što greh ubistva čovek može još i pokajati, dok za greh samoubistva nema pokajanja. Da ne učiniš zlo od sebe, pišeš, na samoubistvo li pomišljaš, to je tek pir đavolski. To znači, ne ići ni za voljom Božjom ni za svojom, nego za voljom satane. Uže oko vrata, večni život izgubljen -pisao je Vladika Nikolaj Velimirović i dodao:
- Imaj pokajanja ubitačnog i smrtonosnog, beznadežnog i samoubilačkog, tako je bilo pokajanje Jude izdajnika. Ja sagreših, reče, što izdadoh krv pravu, i otide te se obesi. Ovako raskajanje, koje vodi očajanju i samoubistvu, nije hrišćansko pokajanje, nego satanska razdraženost protiv sebe, sveta i života, satansko gađenje sebe od sveta i života - ističe on i pita:
- Izvršavaju li mravi samoubistvo kad im točkovi razore kuću na drumi ili ponovo istrajno grade drugu, razorili li neki bezdušnik lasti u svojoj kući gnezdo, lasta će se bez protesta udaljiti u drugu kuću i iznova graditi sebi gnezdo. Ma što činile nepogode i ljudi protiv prirode i životinja, one će uvek zadiviiti ljude nesalomljivom istrajnošću u izvršenju zadataka datim im od Boga.
- Neki očajni mladić koji stajaše blizu samoubistva ispovedi se jednom duhovniku. Sasluša ga duhovnik pažljivo pa mu reče: "Sine moj, sam si kriv nevolji svojoj. Duša je tvoja izgladnela do smrti. Ti si celog svog života samo hranio telo, nisi nikad pomislio da i duša potrebuje svoju hranu. Duša je tvoja na umoru od gladi. Jedi i pij Hrista sine, moj, samo to može povratiti dušu tvoju od smrti" . Posluša mladić starca i povrati se u život - pisao je Sveti Nikolaj o samoubistvu i tako ujedno izneo i stav crkve o njemu.
Inače, samoubistvo se u svim religijama smatra ogromnim grehom. Nekada se nije dozvoljavalo sahranjivanje samoubicama u groblje, nego su ih sahranjivali na raskrsnicama ili pored puta. Danas, u u hrišćanskim konfesijama samoubica sahranjuje zajedno sa ostalim pokojnicima na groblju, kod Jevreja je nešto drugačiji slučaj. Pokojnik koji je izvršio samoubistvo se takođe sahranjuje na groblju, ali on, ili više njih, uvek mora biti izdvojen od ostalih. Obično u nekom zabačenom ćošku groblja kako bi, najblaže rečeno, pokazalo koliko je to loš čin.
Opelo se ni u pravoslavlju ne služi samoubicama. Ono sadrži i molitve za opraštanje greha umrlom, ali kako je jednom jedan sveštenik objasnio, opelom se "slavi činjenica da je taj naš brat ili sestra pretrčao trku do kraja, da je do kraja išao uskim tužnim putem, da je u životu trpeljivo nosio jaram Hristov, da je do kraja sledio za Hristom. Ako je ponegde nešto i sagrešio, molimo Boga da mu to oprosti, ali težište je na odavanju priznanja novoupokojenom za sav trud koji je uložio živeći među nama".
Samo u jednom slučaju, kada porodica ima dokaz da je neko počinio samoubistvo usled mentalne bolesti, opelo se u pravoslavlju služi. Tada se preko parohijskog sveštenika upućuje zahtev nadležnoj eparhiji i donosi se odluka o tome.
Prema predanju, ova svetinja nalazila se u Feodorovskom manastiru grada Gorodca u Nižegorodskoj oblasti, kada ga je 1238. godine spalila vojska Batu-kana, a zatim se „javila“ drugi put, ovoga puta stanovnicima Kostrome.
Bog čoveka vodi ka cilju neobičnim putevima, a ako ima vere ništa nije nemoguće, govori igumanija i jedina monahinja manastira Svetog Hristofora, zadužbine kralja Dragutina iz 13. veka, u Mislođinu, i navodi da je Božji poziv dobila mnogo ranije nego što je putem Gospodnjim krenula, ali da ga tada nije razumela.
Iako nije verovao u Boga, žandarm je ostao zapanjen kada je shvatio da je razgovarao sa svetiteljem iz Egine, koji je preminuo tri godine pre toga. Taj čudesni događaj zauvek ga je promenio i vratio u veru.
Nova pravna odredba, koja uskoro stupa na snagu, izazvala je masovne pobune hrišćanske zajednice u Arunačal Pradešu, dok kritičari upozoravaju na ozbiljne posledice po verska i ljudska prava.
Iako mnogi veruju da crveni konac štiti od zlih sila, ruski naučnik tvrdi da nas duboka duhovna dimenzija ovog okultnog simbola može odvesti na pogrešan put.
Ukrajinske vlasti nasilno ušle u hram, uklonile mošti svetitelja i izazvale međunarodne reakcije. Zahtev upućen UN-u – hoće li svetska zajednica zaštititi ovo pravoslavno nasleđe?
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
U svojim ,,Memoarima” patrijarh Gavrilo Dožić zabeležio je detalje organizacije i sprovođenja vojnog puča kojim je zbačena dotadašnja kraljevska vlada Cvetković–Maček (27. marta 1941. godine) i odbačen Trojni pakt.
Poseta lavri Svetog Save Osvećenog u Judejskoj pustinji svedočanstvo je žive duhovne veze Srpske pravoslavne crkve sa svetim mestima Hristovog života, stradanja i vaskrsenja.
Na mestu gde je, prema predanju, izraslo stablo od kojeg je načinjen Hristov Krst, srpski patrijarh uzneo je molitve za verni narod, podsećajući na neprolaznu snagu vere i blagoslovenu vezu sa svetinjama Jerusalima.
Protojerej stavrofor Branko Tapušković kaže da je ovaj krst u 13. podgoričku parohiju stigao zahvaljujući ljubavi i dobroti episkopa pakračko-slavonskog Jovana.
Primećujući teške okolnosti u kojima ljudi odrastaju, kao i ekonomsku krizu, mati Serafima dodaje da je svaki novi dan i mala uspešna borba dokaz postojanja heroja današnjice.
Svetinja podignuta na mestu stradanja, postaje simbol molitve i sabornosti – mitropolit kruševački osveštao poslednji krst, a prve liturgije uskoro će odjeknuti sa Bagdale.
Nekada simbol topline bakine kuhinje, danas duhovna gozba i u dane posta – sa suvim voćem, orasima i medom, sutlijaš ostaje poslastica koja spaja prošlost i sadašnjost, podsećajući nas na lepotu jednostavnih darova.
Nakon cenzurisanja božićnih čestitki i dekoracija, još jedan veliki hrišćanski praznik postaje meta političke korektnosti – britanska škola otkazala proslavu praznika Vaskrsenja Hristovog, dok se širom Evrope beleže slični slučajevi potiskivanja hrišćanskih tradicija pod plaštom neutralnosti.
