Od rimskog vojnika koji je postao svetac do imperija i vođa koji su u njemu tražili moć - trag ove svetinje vodi od Jerusalima do Beča, Vatikana i Jermenije, dok nauka još nije dala poslednju reč.
Na mestu gde se završava istorija Raspeća, počinje jedna od najupornijih zagonetki hrišćanske tradicije. Predmet koji je dotakao telo raspetog Isusa Hrista nije ostao samo u okvirima biblijskog svedočanstva — pretvoren je u relikviju za kojom su posezali carevi, koju su prisvajale imperije i koju i danas, svako na svoj način, čuvaju tri različita mesta. Koplje Svetog Longina tako je postalo više od predmeta: tačka u kojoj se ukrštaju vera, moć i nedovršena pitanja.
U središtu ove priče nalazi se rimski centurion Longin, jedna od najprotivrečnijih figura hrišćanske istorije. Iako je, prema predanju, upravo on zario koplje u telo raspetog Hrista, Crkva ga, i katolička i pravoslavna, poštuje kao mučenika i slavi kao sveca. U jevanđeljima po Marku i Jovanu pominje se samo da je to učinio jedan rimski vojnik, bez imena. Ipak, crkveno predanje daje odgovor: Longin je taj vojnik.
U jednoj od ranih verzija njegovog žitija navodi se prizor koji je promenio tok njegovog života. Longinove oči, zamućene kataraktom, poprskala je Hristova krv — i vid mu se, kako se veruje, istog trenutka razbistrio. Taj trenutak postaje prekretnica: rimski vojnik poveruje u Hrista i odlazi u Kapadokiju da propoveda novu veru. Njegova sudbina ubrzo dobija tragičan epilog, po naređenju Pontija Pilata biva pogubljen. Tako nastaje paradoks koji bogoslovi često ističu: čovek koji je učestvovao u Hristovom stradanju postaje hrišćanski mučenik.
Ali priča o Longinu ne završava se njegovom smrću. Naprotiv, tada počinje druga, možda još zagonetnija priča: gde je koplje?
Već u prvim vekovima hrišćanstva ono je smatrano jednom od najvažnijih relikvija, zajedno sa trnovim vencem i pogrebnim pokrovom. Najpre je čuvano u Jerusalimu, a potom u Konstantinopolju. Međutim, istorijske oluje, poput prodora Seldžuka u 11. veku, razbacale su svetinje širom Evrope. U toj pometnji mnogi manastiri su počeli da tvrde da baš oni čuvaju autentično koplje, podižući tako sopstveni ugled.
U Evropi se vremenom učvrstilo verovanje da koplje nosi ne samo religijski, već i gotovo natprirodni značaj da daruje bezgraničnu snagu onome ko ga poseduje. Takva ideja nije ostala bez političke upotrebe. Vladari su je rado prihvatali, a Sveta rimska imperija proglasila je sebe vlasnikom svetinje.
Jedna od najpoznatijih verzija koplja danas se čuva u Beču, u riznici dvora, gde se nalazi njegov čelični vrh. U sečivo je umetnut ekser za koji se veruje da potiče sa krsta. Ova relikvija dobila je novu simboliku u 20. veku, kada je nakon aneksije Austrije 1938. godine Adolf Hitler naredio da se prenese u Nirnberg i predstavi kao znak snage nove Nemačke.
Ipak, naučna zajednica prema toj relikviji ne zauzima jedinstven stav.
- Istoričari oružja, ipak, nisu jednom iskazali sumnje: bečko koplje ne nalikuje onom kojim su proboli Hrista. Njegov oblik je više podsećao na one koji su se koristili u srednjem veku - tvrdi istoričar Klim Žukov, stručnjak za Srednji vek, prenosi sputnikportal.rs.
Druga velika tvrdnja dolazi iz Vatikana. Prema katoličkom predanju, koplje se nalazi upravo tamo. Navodno je pripadalo Konstantinu Velikom, a nakon pada Vizantije 1492. godine turski sultan ga je poklonio papi Inoćentiju VIII. Od tada, kako se veruje, čuva se u Bazilici Svetog Petra i izlaže vernicima samo jednom godišnje. Naučnicima je pristup zabranjen, što dodatno podgreva misteriju.
Slična zatvorenost prati i treću verziju, onu jermensku. U Ečmijazdinskom manastiru, prema lokalnom predanju, koplje je u 1. veku doneo apostol Tadija. Ni ovde naučna provera nije dozvoljena. Kada je devedesetih godina predloženo da se relikvija ispita, poglavar Jermenske crkve, Vazgen Prvi, odgovorio je jednostavno: Crkvi to nije potrebno.
Ipak, jedno posredno istraživanje otvorilo je nova pitanja. Britanski kriminolozi su 2010. godine analizirali Torinski pokrov i pronašli trag rane koja odgovara opisu iz jevanđelja. Utvrđeno je da je rana naneta kopljem kakvo su koristili rimski legionari, a dimenzije traga 4,5 centimetara podudaraju se sa vrhom koplja koje se čuva u Jermeniji.
Ali ključni korak i dalje nedostaje: direktno ispitivanje samih relikvija. Bez toga, sve ostaje na nivou pretpostavki.
Zato koplje Svetog Longina ostaje ono što je bilo vekovima, predmet vere, simbol moći i jedna od najdubljih tajni hrišćanske tradicije. Njegova sudbina, rasuta između Beča, Vatikana i Jermenije, ne govori samo o jednom predmetu, već o ljudskoj potrebi da dodirne istoriju koja je istovremeno i sveta i nedokučiva.
Između doslovnog čitanja Jevanđelja i crkvenog predanja otvara se pitanje koje izaziva rasprave među vernicima – sveštenik Matijas Froze daje odgovor koji menja ugao posmatranja. Iza obećanja o "tajnim znanjima" često se kriju strah, nemir i duhovna pometnja — a mitropolit pirejski ukazuje na posledice koje ne treba ignorisati.
Martin Jung / imageBROKER / Profimedia
Nauka bez odgovora, misterija bez kraja
Duhovna riznica
22:19 | 29.01.2026
ZAŠTO PRAVOSLAVCI SVEŠTENIKE ZOVU "OČE" KADA ISUS U JEVANĐELJU TO ZABRANJUJE: Protojerej Matijas Froze objašnjava jednu od najčešćih nedoumica vernika
Aktuelno iz SPC
16:58 | 18.03.2026
OVO JE JEDNA OD NAJVEĆIH OPASNOSTI SAVREMENOG DRUŠTVA: Mitropolit Serafim upozorava da danas mnogi u neznanju prelaze granicu i tako srljaju u provaliju
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Mnogi vernici ne znaju da morski plodovi bez kičme, poput lignji, nisu zabranjeni u danima posta na ulju – isprobajte tradicionalni recept koji spaja post i gozbu.
Od rimskog vojnika koji je postao svetac do imperija i vođa koji su u njemu tražili moć - trag ove svetinje vodi od Jerusalima do Beča, Vatikana i Jermenije, dok nauka još nije dala poslednju reč.
U besedi za subotu četvrte sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas vodi kroz granice telesnog pogleda, otkrivajući kako duh razotkriva ono što očima ostaje skriveno i otvara vrata unutrašnjih tajni.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Teofilakta Ispovednika po starom kalendaru i Svetog Jakova Ispovednika po novom kalendaru. Katolici slave spomendan Svetog Serapiona, muslimani slave drugi dan Bajrama, dok Jevreji danas nemaju većeg opšteg praznika.
Reči velikog duhovnika 20. veka otkrivaju kako naši svakodnevni izbori, misli i osećanja oblikuju unutrašnji raj ili pakao – i kako mir, strah i ljubav već sada žive u našoj duši.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Zahvaljujući podacima NASA-e i istraživanjima sa Oksforda, potvrđeno je da je 3. aprila 33. godine nad Jerusalimom zaista viđen Mesec boje krvi, što se poklapa sa opisima iz Jevanđelja i proročanstvima o danu kada se zemlja zatresla, a tama prekrila svet.
U knjizi „Misli za svaki dan u godini“, Sveti Teofan Zatvornik u šestu nedelju Velikoga posta ukazuje na opasnost od brze zaboravnosti i povratka grešnim delima, čak i nakon što smo primili Božiju milost.
Sveti Otac nalazi se od 14. februara u rimskoj bolnici Đemeli, u koju je smešten zbog obostrane upale pluća.
Ovi monasi posvećeni očuvanju hrišćanskog nasleđa obasjavaju put hodočasnicima, kombinujući bogatu istoriju, simboliku i duhovnost u svojoj svakodnevnoj misiji. Ova jedinstvena zajednica čuva ljubav Hristovu i inspiriše vernike širom sveta.
Susreti sa srpskim svetinjama i razgovori sa monaštvom pokreću lične odluke koje prevazilaze vojnu misiju – jedan od njih već se priprema za krštenje u manastiru Draganac.
U nekoliko pažljivo biranih rečenica otvoren je prostor za razumevanje i priznanje duhovnog truda. Istovremeno, podseća se da poštovanje ne poznaje granice među ljudima.
Od Jalovika do Amerike, protojereja Petra Miloševića vodio je put vere i služenja – osnivač prve srpske pravoslavne crkve u Majamiju, duhovnik kome se verovalo i čovek čije delo nastavlja da živi kroz generacije koje je okupljao i učio.
Molitva u Beogradu služena za pokoj duše velikog duhovnog vođe gruzijskog naroda – reči poglavara Srpske Pravoslavne Crkve osvetlile su snagu vere i nasleđe koje nadživljava vreme.
Predsednik Vrhovnog sabora Islamske zajednice Srbije otvara lične i duhovne teme – od značenja praznika, preko tišine posta i borbe sa sopstvenim egom, do sećanja na svoje odrastanje i poruka o snazi zajedništva među ljudima.
Od zajedničke molitve na musali do susreta za porodičnom trpezom, praznični dani donose posebnu kulturu ophođenja u kojoj svaka izgovorena čestitka nosi poruku poštovanja, vere i bliskosti među ljudima
U manastiru Svetog Aleksandra Nevskog u Ugljeviku okupio se veliki broj vernika da se pokloni mirotočivoj ikoni „Umekšanje zlih srca“
Ketrin Krik je od audicija za filmove došla do punih arena i miliona pregleda, uz egzorcizme obećava isceljenja, dok verski analitičari upozoravaju da iza svega stoji zloupotreba vere i profit.
Susreti sa srpskim svetinjama i razgovori sa monaštvom pokreću lične odluke koje prevazilaze vojnu misiju – jedan od njih već se priprema za krštenje u manastiru Draganac.
Od uspona u vrhu Ruske pravoslavne crkve do raščinjenja, sukoba sa patrijarhom Aleksejem II i razlaza sa mitropolitom Epifanijem, ostavio je iza sebe crkvenu mapu podela čije posledice i dalje potresaju pravoslavni svet.
Od zajedničke molitve na musali do susreta za porodičnom trpezom, praznični dani donose posebnu kulturu ophođenja u kojoj svaka izgovorena čestitka nosi poruku poštovanja, vere i bliskosti među ljudima
