Patrijarh ukazuje da se Vaskrsli Hristos ne prepoznaje spoljašnjim pogledom, već u ličnom susretu, evharistijskoj zajednici i delatnoj ljubavi prema bližnjem, naročito prema stradalima i vernom narodu na Kosovu i Metohiji.
U duhu najvećeg hrišćanskog praznika, Praznika nad praznicima, Vaskrsenja Gospoda Isusa Hrista, iz punoće sabornog liturgijskog života Srpske pravoslavne crkve, upućena je vaskršnja poslanica koja svedoči radost pobede života nad smrću i svetlosti nad tamom.
Pravoslavni arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski, sa svim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve - sveštenstvu, monaštvu i svim sinovima i kćerima naše svete Crkve: blagodat, milost i mir od Boga Oca i Gospoda našega Isusa Hrista i Duha Svetoga, uz radosni vaskršnji pozdrav: Hristos vaskrse.
- Reč Božja, Jevanđelje Hristovo, duhovna riznica Crkve Božje, iz koje se desnicom Gospodnjom u srca naša seju semena večnoga života, prepuna je istina skrivenih u Bogu. To nisu apstraktne ideje, nego reči koje se ispunjavaju u našim životima. Među njima su i reči kojima nas Gospod upozorava na vremena u kojima će se uzeti mir sa zemlje (Otk. 6, 3–4), kada ćemo čuti ratove i glasove o ratovima, jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo (Mt. 24, 6–7 i Lk. 21, 9–10).
Ratovi, stradanja i neizvesnost sveta
Ove reči, koje su mnogim pokolenjima naših predaka zvučale kao upozorenje na buduća vremena i njihovu najavu, danas su stvarnost u kojoj živimo. Vidimo nemire među narodima, slušamo glasove o ratovima i svedoci smo ratova, stradanja i neizvesnosti u svetu. Dok nebo paraju tragovi raketa smrti, a u ušima uznemirenog čovečanstva odjekuju zvuci sirena koje najavljuju razaranja i stradanja, iz dubine praznog Hristovog groba čuje se glas anđela, svedoka Vaskrsenja, koji poručuje ženama mironosicama, a preko njih i svima nama: „Ne bojte se!” (Mt. 28, 5).
"Ne bojte se"
Strah ne odgoni od nas samo anđeo, nego pre i više od njega Onaj koji je ukinuo strah od smrti, koja jeste suštinski razlog za svaki strah. Smrću smrt pobedivši, Vaskrsli Bogočovek Hristos nam se takođe obraća rečima: „Ne bojte se!” (Mt. 28, 10). Tako ohrabreni, znamo da zastrašujući događaji naših dana nisu poslednja reč istorije, nego poziv na budnost i utvrđenje u Bogu.
Živi grobovi savremenog čoveka
Šta nam govore današnji znaci vremena? Iako je prazni Hristov grob pobedio silu svakoga groba i pokazao da nijedan grob nema poslednju reč, u istoriji i u našoj stvarnosti i dalje postoje „živi grobovi” ispunjeni mržnjom, sebičnošću, strastima i samoljubljem.
Prepoznajemo ih u mračnim ljudskim srcima, u neograničenoj sebičnosti, u medijima koji šire neistinu, u ratovima, u svim našim strastima i gresima protiv ljubavi Božje. Ti grobovi, uprkos Vaskrsenju Hristovom, neprestano izopačuju i ruže sâm život kao bescen dar ljubavi Božje.
Ekonomija i zaboravljeni čovek
Jedan od najpotresnijih primera takve stvarnosti jeste činjenica da se posledice današnje svetske krize, nažalost, mere hladnim ekonomskim pokazateljima, merilima trgovaca zemaljskih (Otk. 18, 3) – finansijskim gubicima, poremećajima i padovima na berzama i tržištima – dok u dubokoj senci tih proračuna ostaju ljudske tragedije: smrt nevinih, stradanje dece i unesrećenost miliona ljudi.
Upravo takva perspektiva, u kojoj se materijalna dobit stavlja ispred ljudskog života, nije samo dovela do ratova i nepravdi – ona se njima i učvršćuje. To je veliki poraz nas ljudi.
Nestabilnost sveta i gubitak smisla
Svet u kome živimo sve je nestabilniji, a čovek sve uplašeniji. Sistemi vrednosti se organizovano i prisilno menjaju, pritom u smeru antivrednosti. Obećanja i ugovori koji su svečano potpisivani brutalno se gaze.
Saznanje o takvim verolomstvima izaziva nasilje i sve veće podele među narodima, dok se politički i kulturološki jaz produbljuje. Na ruševinama umirućih civilizacija cveta duhovna neizvesnost i gubitak smisla.
Zašto se Vaskrsli ne prepoznaje
Zašto se u tom sveopštem mraku ne prepoznaje i ne vidi Vaskrsli Gospod? Odgovor na to pitanje već je dat u samom Jevanđelju. Vaskrslog Bogočoveka Hrista nisu odmah mogli da prepoznaju ni Njegovi učenici i neposredni sledbenici.
Marija Magdalina Ga je videla kraj praznoga groba, ne znajući da je to Gospod Isus Hristos (Jn. 20, 14). Prepoznala Ga je pošto joj se obratio imenom: „Marija!” (Jn. 20, 16).
Isto tako, apostoli Luka i Kleopa nisu prepoznali Gospoda (Lk. 24, 16) na putu u Emaus, nego „pri lomljenju hleba” (Lk. 24, 35), kada ih je Gospod pričestio.
Vaskrsli Hristos u svakodnevnom iskustvu
Vaskrsloga Gospoda nisu prepoznali ni apostoli dok je sa obale Tiverijadskog mora posmatrao njihov bezuspešni ribolov (Jn. 21, 4). Prepoznali su Ga tek pošto su, poslušavši Njegovu zapovest, bacili mrežu sa desne strane lađe i uhvatili mnogo riba (Jn. 21, 6–7).
Prepoznali su Ga u čudu, kao duhovnom prostoru u kome se susreću i celivaju sila Božja i vera ljudska.
Tajna neprepoznavanja i sloboda čoveka
Nisu Ga apostoli prepoznali ni u nedeljnim sabranjima iza zatvorenih vrata: jednom su, uplašeni, pomislili da vide duha (Lk. 24, 37), a drugi put su, na osnovu rana od klinova i koplja, poverovali u stvarnost Vaskrsenja i Njegovo prisustvo (Jn. 20, 27).
Vaskrsli Bogočovek Hristos nalazio se među njima, ali oni nisu bili u stanju da Ga odmah prepoznaju na opšteljudske načine, do tada njima poznate. Tajna neprepoznavanja nije ostala samo događaj iz daleke prošlosti, vezan za prve dane po Vaskrsenju Spasovom; ona je stvarnost koja traje do današnjeg dana.
Duhovno sagledavanje i novi vid
Da bismo videli i prepoznali Vaskrsloga Gospoda, nije dovoljan običan ljudski vid. Neophodno je novo, duhovno sagledavanje, dar odozgo, svetoduhovsko iskustvo. Drugim rečima, potrebno je da uđemo u odnos sa Njim kako bi nam On darovao poznanje samoga Sebe.
Tako je Svojim učenicima Luki i Kleopi Gospod, na kraju, otvorio oči i darovao im duhovni vid da bi Ga poznali (Lk. 24, 31), a apostolima sabranim iza zatvorenih vrata otvorio um da bi razumeli proroštva Svetog Pisma (Lk. 24, 45) i ono što se sa Gospodom imalo zbiti.
Sloboda čoveka i dar vere
To što Vaskrsli Hristos nije bio odmah prepoznat ne znači da se On skrivao od ljudi, nego da je poštovao njihovu slobodu. Na taj način je ponovo pokazao i potvrdio ono što je čoveku od početka darovano: slobodu da se opredeli za Boga i da Mu iz te slobode veruje i služi.
Hristos nije ljudskom rodu nametnuo istinu Vaskrsenja, nego ju je položio u prostor vere. Šta bi bilo da se Vaskrsli javio Pilatu, stao pred Sinedrion ili se pojavio na jerusalimskim trgovima? Tada bi blagovest o Vaskrsenju postala demonstracija sile i moći, a sama istina bi, na izvestan način, bila nametnuta. Umesto toga, Gospod se javlja onima koji Ga ljube i time utemeljuje nove načine prepoznavanja i prihvatanja istinskog života.
Život u susretu sa Vaskrslim
Koji su to načini i kako savremeni čovek može da doživi tu stvarnost? Savremeni čovek tu stvarnost doživljava pre svega kao lični susret sa Bogom, u kojem ga Vaskrsli oslovljava imenom, kao što se otkrio Mariji Magdalini.
Bez ličnog molitvenog i podvižničkog odnosa nije moguće ni upoznati ni prepoznati Boga. Doživljava je zatim kao opštenje i zajedničarenje u evharistijskom sabranju, pričešćujući se telom i krvlju Hristovom na svetoj liturgiji.
Čovek, poput Luke i Kleope, iz samih ruku Hristovih – kroz ruke sveštenoslužitelja – prima Hleb koji silazi sa neba i daruje život svetu.
I najzad, doživljava je kao poslušanje reči Božjoj i kao iskustvo čuda, poput apostola koji su na Tiverijadskom moru pojmili da je sve u Vaskrslom Bogočoveku čudesno i spasonosno.
Čudo oproštaja i pobeda nad smrću
Čuda nisu samo neobični događaji niti veliki Božji zahvati u istoriji. Razdvajanje Crvenog mora jeste bilo čudo, ali čudo je i kada oprostimo i prekinemo krug mržnje.
To nije tek moralni zahtev niti apstraktno načelo. To je projava Vaskrsenja i učešće u njegovoj sili i slavi. Osveta je raspeće bez vaskrsenja, a nepraštanje i mržnja su smrt i zauvek zapečaćeni grob.
Zato Vaskrsenje nije samo događaj koji pripada prošlosti, nego stvarnost u koju ulazimo svaki put kada opraštamo, kada ne uzvraćamo udarcem na udarac i kada u neprijatelju prepoznajemo brata. Tada biramo život umesto smrti. Tada se kamen pomera i sa našeg unutrašnjeg groba.
Ljubav prema bližnjem i stradalima
Prepoznajemo Gospoda i u svakom ljudskom stradanju, kojeg, nažalost, ima napretek, kao i u svakom siromašnom, odbačenom i prezrenom, susrećući Ga u njima kroz delatnu ljubav.
Jer Vaskrsli Gospod Isus Hristos je rekao: „Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste” (Mt. 25, 40).
Upravo se u tome pokazuje da vera u Vaskrsenje nije samo unutrašnje uverenje, nego sila koja oblikuje naš odnos prema bližnjima, prema svakom čoveku kao ikoni Božjoj.
Molitva za Kosovo i Metohiju
Danas se, s posebnom pažnjom i brigom, molimo za našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji, vekovnom istorijskom izvorištu i duhovnom središtu srpskog naroda, neposredno deleći s njima sva iskušenja i izazove s kojima se neprekidno suočavaju, i krepeći ih da istraju u svom svedočenju i ostanu verni svojoj Crkvi, veri i sebi samima.
Istovremeno podsećamo sve i svakoga među nama da nije dovoljno voleti Kosovo i Metohiju samo na rečima. Ta se ljubav mora pretočiti u dela – u konkretnu brigu o bližnjima, u bratoljubiva dela milosrđa, u staranje o deci i o svima kojima je pomoć neophodna.
Ne sme se dopustiti da se u svesti našeg naroda Srbi sa Kosova i Metohije predstave kao prepreka ili smetnja nekom budućem, navodno boljem životu. Bez njih, bez kosovsko-metohijskih Srba i Srba Stare Srbije, nema boljeg života ni za koga od nas.
Svi smo mi jedan narod i jedno Telo u Hristu, povezani istom verom i istim stradanjem, ali i istom nadom i istim proslavljenjem.
Vaskršnja radost
Iz takve vere i takvog zajedništva, draga deco duhovna, uđimo u radost Vaskrsenja i recimo: „Vaskrsenje Hristovo videvši, poklonimo se svetome Gospodu Isusu, jedinome Bezgrešnome”, i sa Svetim apostolom Pavlom uskliknimo: „Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?” (1. Kor. 15, 55).
Utešeni silom i blagodaću ovog velikog i svečanog Praznika nad praznicima, Pashe nove i sveštene, Pashe velike i neporočne, Pashe tajanstvene, Pashe koja nam je otvorila dveri rajske, zagrlimo jedni druge i recimo i onima koji nas mrze: „Braćo!”
Na kraju, koji je i početak, složno zapevajmo: Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt porazivši i onima u grobovima život darovavši.
Sve vas pozdravljamo svepobednim i sveradosnim pozdravom Hristos voskrese - poručio je patrijarh srpski na kraju vaskršnje poslanice koju je potpisao zajedno sa svim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve posetio Univerzitetsku dečju kliniku u Tiršovoj, razgovarao sa lekarima i zastajao kraj kreveta najmlađih pacijenata, pokazujući koliko pažnja, reč i prisustvo znače tamo gde se vode najteže borbe.
Od Studenice i Žiče do Ostroga i Dečana, hodočasnici širom Srbije i regiona biraju da najveći hrišćanski praznik obeleže kroz liturgiju, boravak u konacima i duhovno sabranje, spajajući vekovne običaje sa ličnim doživljajem vere.
Razgovor o regionu, stabilnosti i saradnji otvorio je i pitanje uloge Crkve u savremenim odnosima među državama - može li njen glas da utiče tamo gde politika često nailazi na granice.
Uz blagoslov patrijarha Porfirija, Oganj iz Jerusalima biće donet u Srbiju, a u 23 časa, na početku Vaskršnjeg jutrenja, biće upaljena prva sveća u zavetnom hramu na Vračaru.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetu mučenicu Glikeriju po starom i Svetog apostola Karpa po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Filipa Nerija. Muslimani obeležavaju Dan Arefata, dok Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Događaj tokom proskomidije u atinskoj bolnici za leprozne objašnjava zbog čega Crkva razlikuje ličnu molitvu od pomena na svetoj liturgiji i kome je mesto na liturgijskim ceduljicama sa imenima
U predanju Pravoslavne crkve čuva se svedočanstvo o mladoj hrišćanki iz 2. veka čija je nepokolebljiva vera, prema crkvenom sećanju, prkosila tamnici, vatri i lavovima – i ostavila trag koji se obeležava 26. maja.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
U tišini manastira i među vernicima koji su slušali svaku reč, patrijarh je govorio o strahu koji prati svakog čoveka, o granicama ljudske moći i o pobedi koja se ne objašnjava teorijom, već verom i ličnim iskustvom vaskrsenja.
U drevnoj svetinji, poglavar Srpske pravoslavne crkve govorio je o Hristovom silasku u smrt kao pobedi nad najvećim neprijateljem čoveka, dok su vernici poneli snažnu poruku nade i utehe.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve uputio je patrijarhu moskovskom i cele Rusije toplu čestitku povodom imendana, poželeo mu mudrost, snagu i Božji blagoslov i podsetio na značaj Svetog Kirila za duhovni život slovenskih naroda.
Mitropolit šumadijski u Hramu Svetog Nikolaja upozorio je da čovek bez vere, ljubavi i odgovornosti lako izgubi i sebe i druge, poručivši da Bog čoveka ne menja silom, već ljubavlju.
Na praznik Svetih Kirila i Metodija u Obardama je osvećena nova svetinja, podignuta slogom meštana i dobrotvora, a mitropolit mileševski poručio je da će ova svetinja okupljati narod i čuvati veru budućih generacija.
Kolona duža od kilometar i po proteže se vračarskim ulicama, dok poklonici iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore poručuju da nijedno čekanje nije teško kada među srpski narod stigne ovakva svetinja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
U trci za još većim bogatstvom mnogi ne primete da gube mir, dok poruka jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja razotkriva kako se u toj navici rađa stalna napetost i unutrašnja uznemirenost.
Na praznik Svetih Kirila i Metodija u Obardama je osvećena nova svetinja, podignuta slogom meštana i dobrotvora, a mitropolit mileševski poručio je da će ova svetinja okupljati narod i čuvati veru budućih generacija.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za ponedeljak 7. sedmice po Vaskrsu otkriva se zašto čovek često zaboravlja Boga upravo onda kada mu u životu sve ide dobro.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
