Iguman Manastira Podmaine kaže da tetoviranje zapravo potiče iz potrebe da telo uzme učešće u večnim božanskim energijama, ali da to ljudi manifestuju na pogrešan način.
Tokom istorije, tetovaže su imale različite funkcije. U antičkom svetu, one su služile kao oznaka vlasništva, dok su u paganskim kulturama predstavljale sredstvo za povezivanje s duhovima i božanstvima. Crteži na telu su bili načini da se prizovu određeni duhovi kojima su se ljudi klanjali.
Međutim, hrišćanska crkva odbacuje tetoviranje zbog njegovog povezanosti s paganskim verovanjima. Naime, u paganskom svetu glavni smisao tetoviranja bilo je opštenje s duhovima, paganskim božanstvima, a u hrišćanstvu, najprostije rečeno, u paganski bogovi izjednačeni sa demonima.
Smatra se da tetovaže omogućavaju komunikaciju s nečistim duhovima, što je suprotno istinskom obožavanju Boga. Zbog svog kultnog i magijskog karaktera, tetovaže se doživljavaju kao ostatak paganizma i kao nešto što nije u skladu s hrišćanskim učenjima i zato ih i ne prihavata.
Stari zavet zapoveda Izraelcima: “Za mrtvacem ne režite tela svojega, niti stavljajte tetoviran znak na sebe. Ja sam Gospod” (Treća Mojsijeva 19:28). Tako da i ako vernici danas nisu više pod zakonom Starog zaveta, (Rimljani 10:4; Galatima 3:23-25; Efescima 2:15), činjenica da postoji zapovest protiv tetoviranja treba da nas natera da se zamislimo.
Iako Novi zavet ne kaže ništa o tome da li vernik može ili ne može da se tetovira, teolog Vuk Jovanović svojevremeno je za jednu televiziju rekao da bi svaki vernik ipak trebalo da se posavetuje sa sveštenikom šta u ovom slučaju uraditi.
- Tetovaže nisu u tradiciji našeg naroda. U Starom zavetu bilo je zabranjeno tetoviranje zato što je na Biliskom istoku tetoviranje bilo povezano sa idolopoklonstvom. Tetovirana se imena bogova, amajlija... To je danas trend, a najveći je problem što su te tetovaže obično u suprotnostima sa porukama koje crkva šalje. Ovde se stvara dobar prostor za lični odnos vernika sa sveštenikom, da se potrađi savet od njega - kaže Vuk Jovanović.
Međutim, iguman Rafailo Boljević kaže da su tetovaže, u hrišćanskom smislu, klasična provokacija satane.
- Što se tiče tetovaža, te pošasti ovoga vremena, tog mesarskog obeležavanja, kao grla što se obeležavaju na farmama, to je potreba za ovaploćenim Bogom, ali kako... Tetovaža je potreba za dodirom, pečetom, ali da bude i na telu, istina objavljena na jednom niskom, opasnom nivou. Ali, iz svih tih tih potencijala koji nisu pravilno iskorišćeni, đavo gradi svoje trendove - kaže on i nastavlja:
- Tetoviranje je manifestacija tih najdubljih potreba, da postanemo ovaploćeni sa Bogom koji je postao čovek. I umesto da iznutra osveštavamo hram svetim vrlinama koje preko uma i volje, i koja i na same kosti i telo ostavlja pečat...
On kaže da tetoviranje zapravo potiče iz potrebe da telo uzme učešće u večnim božanskim energijama, ali da to ljudi manifestuju na pogrešan način..
- Čovek je takvo biće, teži ga Bogu, ali odvojen od crkve i otrovanan krvlju satanskom i grehom, on tu potrebu ne može da suzbije, ali je na pogrešan način ispoljava. I zato se sve veće površine tela nalaze pod tetovažama. Ono što je nedopustivo jeste da hrišćanin bude istetoviran. Oni koji se budu tetovirali ima da se stide na Dan svetog suda pred svojim svetim precima, mučenicima. I ta tetovaža, ako ne bude očišćena makar iznutra pokajanjem, biće pečat srama na Dan strašnog i drugog dolaska Gospodnjeg. Posebno ako se radi o slikama svetitelja, Bodorodice i gospoda Isusa Hrista. To je klasična satanska provokacija. Da ne govorimo o torosatanističkim simbolima - kaže on i nastavlja:
- Nema potrebe za tetovažama, kršten si, miromazan, zapečaćen duhom svetim, nevedljivi pečatom duha svetom... Tako krv duha Božjeg ulazi u tvoju krv i telo Božije ulazi u tvoje, i liturgijskim životom se sjedinjuješ sa Bogom. Neka um bude u vrlini, o kakvim tetovažama mi govorimo. Neka um bude u vrlini, neka bude blagodatna tetovaža srca, kao svetom Ignjatiju Bogonošcu što je bila. Lako je leći i tetovirati telo, on sad tebi tetovira sliku Hrista, onom drugom će posle tebe đavola... Poenta je da umnom molitvom ispišemo i istetoviramo ime Hristovo na pločama srca. To je ime koji će i našem imenu dati neprolaznu slavu.
Način na koji živimo je naš izbor, a Bog samo želi da se slede njegove zapovesti, koje su na dobrobit svih. Neposlušnost, s druge strane, može dovesti i do tragičnih posledica. Sveti Teofan Zatvornik za današnji dan, četrnaesti utorak po Pedesetnici, ističe značaj duhovnog uzdizanja, koristeći metaforu rasta pšenice. Kao što pšenica klija i raste neprimetno, tako se i duhovni razvoj svakog čoveka odvija kroz Božiju blagodat, često bez naše svesti o tome. Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi 14. srede po Pedesetnici ukazuje na to kako su Božji sledbenici, suočeni s "olujom na moru", simbol svakog čoveka u borbi sa životnim izazovima. Iako se Gospod čini nepomičnim i statičnim, jasno stavlja do znanja da je uvek prisutan, prateći sve šta se dešava. On reaguje samo kada su ljudski napori nedovoljni, čime se osigurava da se Njegov plan ostvari. Ono što je čini specifičnom u odnosu na ostale pravoslavne hramove u Srbiji je njen tlocrt. Građena je u stilu romanske arhitekture u obliku rotonde. Ostale crkve u Srbiji imaju kvadratnu osnovu, jedino ona ima kružnu i to je čini izuzetnom.
Printskrin: Youtube
Duhovna riznica
08:56 | 22.09.2024
PRAVI HRIŠĆANI NE PRIZNAJU SUDBINU VEĆ ISKLJUČIVO SLOBODNU VOLJU: Evo i šta je ona i kako vam menja život, a da toga niste ni svesni!
Duhovna riznica
06:00 | 24.09.2024
MISLI ZA SVAKI DAN U GODINI: Reč dolazi sa neba na zemlju i privlači one koji je hoće!
Duhovna riznica
06:00 | 25.09.2024
MISAO ZA SVAKI DAN U GODINI: Molitva je primalac Božjeg dejstva, a najbolja glasi: "Gospode, učini sa mnom kako sam hoćeš"!"
Crkve i manastiri
13:33 | 24.09.2024
NAJSTARIJA SVETINJA U SRBIJI: Crkva u kojoj je Stefan Nemanja primio hrišćanstvo, krstio sva tri sina i odrekao se vlasti
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Inicijativa za zajedničko praznovanje Vaskrsa između pravoslavnih i rimokatolika 2025. godine izazvala je raspravu o očuvanju pravoslavne tradicije. Episkop bihaćko-petrovački prvi od srpskih arhijereja javno istupio, izražavajući zabrinutost zbog mogućih posledica ovakvog koraka.
Povodom 90. godišnjice tragičnog ubistva kralja Aleksandra, Srpska pravoslavna crkva i vernici molitveno su se prisetili velikog vladara koji je život položio u borbi za jedinstvo naroda i očuvanje pravoslavne vere.
Ne bojte se za decu koja su od malena othranjena u poštovanju. I da malčice izmaknu s puta, zbog svog uzrasta, zbog iskušenja, vratiće se na pravi put, govorio je starac Pajsije.
Monah i glavni ekonom Manastira Visoki Dečani kroz svoju priču otkriva duboku vezu s Kosovom i Metohijom I priča kako su njegovo monašenje i životni put ispunjeni duhovnim traženjem i ljubavlju prema svetinji.
Ova lokacija ima duboko ukorenjeno značenje za katoličke vernike i vekovima je bila duhovno utočište. Svetište čini pećina u kojoj se nalazi vrelo, a voda ne otiče iz nje.
Religija.rs vas poziva da kroz svoje fotografije zabeležite najvažniji trenutak hrišćanskog života i osvojite zlatne darove koji, pored materijalne, nose i duhovnu vrednost, jer doprinose očuvanju bogate pravoslavne tradicije.
Uživajte u dirljivim scenama svetih tajni i podržite učesnike koji su podelili svoje najvažnije trenutke – glasanje je otvoreno do ponoći 6. oktobra!
Starešina Hrama Svete Trojice u naselju Mudrakovac, protojerej Ivan Cvetković, ovu svetiteljku smatra zaštitnicom kruševačkog kraja i ističe da svakome ko se njoj molitveno obraća - ona preobilno daruje milost Božju.
Ikonopisanje je više od umetnosti - to je duhovni čin kroz koji se projavljuje božanska prisutnost. Episkop novobrdski za Religiju pripoveda o svom iskustvu u ikonopisanju i dubokoj vezi između vere i umetnosti.
Svedočanstvo o neobičnom događaju iz Banja Luke širi se društvenim mrežama. U domu ove porodice molitve su iznedrile čudo, dok ikona Bogorodice Trojručice i dalje mirotoči.
Skriven od sveta i ušuškan na vrhu nepristupačne krečnjačke stene, ovaj manastir vekovima predstavlja duhovno utočište monasima, simbolizujući pobedu tišine i vere nad prolaznošću sveta.
Uz blagoslov mitropolita žičkog završava se oslikavanje veličanstvene svetinje, poznate po čudu – zvonu koje zvoni bez dodira ljudske ruke. Majstori predano oslikavaju zidove svetinje, dok svaki novi potez kista donosi delić Carstva Nebeskog na zemlju.
Kada je Sveti Sava Nemanjić došao do kivota da se pokloni moštima onoga ko mu je bio duhovni uzor, igumanski štap Svetog Save Osvećenog je pao. I to se za tri dana desilo tri puta. To monasima nije bilo ništa čudno dok ikona Majke Božije Mlekopitateljice nije sišla sa trona i krenula mu u susret.
Od celivanja vrata, važnije je kako se u crkvu ulazi. Pred crkvom bi trebalo zastati, prekrsti se i lagano pokloniti
Uz blagoslov mitropolita žičkog završava se oslikavanje veličanstvene svetinje, poznate po čudu – zvonu koje zvoni bez dodira ljudske ruke. Majstori predano oslikavaju zidove svetinje, dok svaki novi potez kista donosi delić Carstva Nebeskog na zemlju.
Dečaku je pretila transplantacija jetre, a lekari nisu davali nade. Međutim, posle molitve Svetima Zosimu i Jakovu u Manastiru Tumane, dogodilo se nešto što niko nije mogao da predvidi.
U porti hrama Svetog Save u Molu, uz prisustvo mitropolita i episkopa, obeležen praznik Prenosa moštiju Svetog Irineja Bačkog i svetih mučenika bačkih, a tom prilikom dodeljenasu i visoka priznanja za doprinos crkvenom životu i obnovu svetinja, uz nadahnutu besedu vladika Irineja i Heruvima.
Ova ikona je naručena od strane ruske emigrantkinje Ije Dmitrijevne Šmit u Sjedinjenim Američkim Državama, nakon što je imala san o liku ovog cara.
Skriven od sveta i ušuškan na vrhu nepristupačne krečnjačke stene, ovaj manastir vekovima predstavlja duhovno utočište monasima, simbolizujući pobedu tišine i vere nad prolaznošću sveta.
Tokom proslave u zadužbini Nemanjića, mitropolit žički Justin služio je svetu arhijerejsku liturgiju. Ovaj svečani trenutak u sebi nosi poruku o duhovnoj povezanosti i značaju zajedništva među ljudima, ističući važnost vere u svakodnevnom životu.
Ovaj deo crkvenog kanona izaziva brojne kontroverze i smatra se prevaziđenim, ali kako bi se ovo pravilo bolje razumelo, treba u obzir uzeti i vremenski kontekst u kojem je doneto i kojem nije cilj bio da uvredi ili diskriminiše ženu, već upravo da je zaštiti.
