ZAŠTO SE TURCI PLAŠE SVETOG ĐORĐA, A IPAK MU SE MOLE: Tajna poštovanja pravoslavnog sveca među muslimanima

Na Prinkipu, najvećem ostrvu Mramornog mora, gde vetrovi nose šapat vekova, uzdiže se manastir posvećen Svetom Đorđu — svetitelju koji, iako pravoslavni mučenik i čudotvorac, ne gleda na razlike među ljudima, već na dubinu njihove vere i iskrenost srca.

Zapanjujuće i nadahnjujuće je to što svake godine više od 250.000 muslimana — ljudi raznih uzrasta, poziva i potreba — dolazi iz svih krajeva Turske da zatraži utehu i pomoć upravo u ovom pravoslavnom manastiru. Kako sami govore: „Sveti Georgije ne razlikuje pravoslavne od nevernika. On pomaže svakome ko mu se obrati iskreno.“

Koreni ove neobične vere sežu duboko u istoriju. Još davne 963. godine, u slavno doba Vizantije, jedan prosti pastir usnio je san u kome mu se javio Sveti velikomučenik Georgije. Svetac mu zapovedi da pođe na planinu i kopa tamo gde bude čuo zvuke zvona. Poslušan kao što su nekad bili pravednici iz Pisma, pastir se uputi i, na mestu koje mu je pokazano, pronađe svetu ikonu. I gle čuda — ikona beše netruležna, obasjana božanskom blagodaću. U znak zahvalnosti, na tom mestu bi podignut manastir, a Sveti dobi nadimak „Kudunas“, što znači „onaj sa zvonima“.

Ikona se do dana današnjeg čuva na Prinkipu, a čudesa svetiteljeva ne prestaju. Tri su razloga zbog kojih toliki broj Turaka duboko veruje u Svetog Đorđa:

DyziO/Shutterstock

 

Prvi i najvažniji — vera u čudotvornu silu svetitelja. Mnogi svedoče da im je Sveti Georgije pomogao baš onda kada niko drugi nije mogao. Dolaze, napišu svoju molitvu i želju na parče papira, polože ga u manastiru i zauzvrat dobiju malo zvonce. Kada im se želja ispuni, vrate se i zvonce predaju natrag — kao znak zahvalnosti.

Drugi razlog leži u boji njegove odežde — zelenoj. Za muslimane, to je boja života, svetlosti, nečega svetog i večnog. I u tom simbolu prepoznaju nešto božansko, nešto što nadilazi razlike među religijama.

Treći razlog nosi u sebi poštovanje i strahopoštovanje. Lik Svetog Georgija, prikazanog kao neustrašivog konjanika koji nosi mač i pobeđuje zlo, izaziva u vernicima duboko unutrašnje drhtanje. Mnogi Turci, naročito oni iz Istanbula, govore da su pred tom ikonom osetili pokajanje, poštovanje, a neretko i suze.

Na dan praznika Svetog Georgija Kudunasa - Đurđevdan, manastir postaje mesto tišine, molitve i nevidljive nade. Ljudi ćute dok se penju uz brdo, držeći klupka konca u rukama, koja se, kako se razmotavaju, povezuju sa nevidljivim koncem molitve i vere. Niko ne govori — jer pred svetim se ćuti. A kada dođu pred crkvu, napišu svoju molitvu, ostave je u manastiru, i spuštaju se natrag — sa srcem lakšim, a pogledom uprtim ka nebu.

Neki vezuju trake ili maramice na grane drveća, ostavljaju crteže i zabeleške — kao tragove nade, kao neizgovorene psalme, koje Sveti Georgije čuje i razume, bez obzira na jezik na kojem su napisani. U svetu podela i nepoverenja, svedočanstvo ovog mesta podseća nas da je svetost sveprisutna tamo gde su vera, pokajanje i ljubav — i da Sveti ne bira po imenu, nego po duši.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara