Srpska pravoslavna crkva 6. maja slavi Đurđevdan – dan mučenika koji nije uzmakao ni pred carem ni pred smrću, već je verom i ljubavlju prema Hristu pobedio tamu ovog sveta i postao večni saputnik vernih kroz molitvu i čudotvornu blagodat.
Na današnji dan, 6. maja, Srpska pravoslavna crkva sa radošću i dubokim poštovanjem proslavlja Svetog velikomučenika Georgija. Vernici ga proslavljaju kao Đurđevdan – praznik svetlosti, hrabrosti i večnog života u Hristu. Ovaj praznik nije samo jedna od najvećih krsnih slava u našem narodu, već i duboko duhovno sećanje na podvig čoveka koji je zemaljsku slavu zamenio večnom – hrabru dušu koja nije uzmakla pred silom sveta, jer je u srcu nosila blagodat neba.
Rođen u Kapadokiji, u porodici blagočestivih roditelja, Georgije je još u mladosti video kako vera u Hrista može koštati života – njegov otac postrada mučeničkom smrću. Odrastajući uz majku u Palestini, on nije samo nasledio roditeljsku veru, već ju je i umnožio hrabrošću koju svet još pamti. Već u dvadesetoj godini postaje tribun u rimskoj vojsci, službujući pod carem Dioklecijanom. Ali kada car digne ruku protiv Hristovih sledbenika, mladi vojnik Hristov ne ćuti – izlazi pred cara i svedoči veru u Raspetog i Vaskrslog.
Tada počinje njegov krstonosni hod. Bacan je u tamnicu, mučen točkom sa ekserima, zatrpavan zemljom, trovan smrtonosnim otrovima. Njegovo telo bivao bi unakaženo, ali mu duša beše neuništiva. Jer svetitelj se molio, a Gospod ga je iscjeljivao. I dok su se rimski dvorjani i vojnici zapanjivali pred čudima, dotle su srca mnogih, do tada obasjana tamom neverja, bivala osvetljena istinom Jevanđelja.
Sveti Georgije nije bio ni filozof ni bogoslov – bio je vojnik, i baš kao vojnik položio je život za Cara nad carevima. Njegova vera beše jednostavna, ali žarka. Njegovo svedočenje – krvavo, ali slavom ovenčano. Njegova pobeda nije bila u sablji, već u tome što se nije odrekao Istine ni pred mučenjem ni pred smrću.
Na njegovu molitvu vaskrsavaju mrtvi, padaju idoli, carevi priznaju silu vere, iz tame izlaze i žreci i zemljoradnici. Vera se širi, jer vera proistekla iz žrtve ima silu da menja svet.
Na gubilištu, zajedno sa njim, carica Aleksandra predaje dušu Bogu. Đorđe mirno polaže glavu pod mač, ali njegova glava biva ovenčana slavom neprolaznog Carstva. Bilo je to 303. godine – a danas, vekovima kasnije, njegovo ime svetli kao baklja u tami ovog sveta, kao oslonac onima koji trpe i traže spas.
Narod ga zove Pobedonosni, jer je pobedio sve što je smrt mogla da pruži. A Gospod mu je dao darove koje ni vreme ne briše – da pomaže u bedi, da se javlja u snovima i na javi, da bude saputnik vojnicima, zaštitnik domova, pokrovitelj pastira i naroda.
Na Đurđevdan, crkve i domovi mirišu na tamjan i bosiljak. Zvona zvone pobednički, a u narodu se čuje: „Hristos Vaskrse! Srećna slava, Đurđevdane!“ Jer slavimo ne samo jednog sveca, već duhovnu pobedu koju on nosi kroz vekove.
U svetu u kome se istina proglašava za ludost, a vera za slabost, Sveti Georgije podseća da Hristov vojnik nikada ne gubi. On ne beži pred zlom, već mu gleda u oči sa molitvom na usnama i snagom u srcu. Zato se Đurđevdan ne slavi samo u kalendaru – već u srcu svakog onog koji veruje da ljubav Hristova vredi više od svega na svetu.
Sveti Georgije, moli Boga za nas!
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za peti mesec 2025. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Na dan kada se liturgijski sećamo prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića u otadžbinu, njegov Lelić postao je prestonica duhovne sabornosti – u molitvenom jedinstvu naroda i arhijereja iz svih krajeva sveta.
Patrijarh Porfirije i patrijarh Tavadros II poslali su poruke bratske hrišćanske ljubavi i jedinstva, a arhijerejskoj liturgiji prisustvovali su verni narod i visoke zvanice.
U pojedinim krajevima Srbije još se priprema ovaj neobični prebranac, čija slatka nota i prepečena slanina stvaraju spoj koji budi sećanja i menja sve što ste mislili da znate o ovom jelu.
Freska se nalazi u manastiru koji je osnovao ga kralj Vladislav, sin kralja Stefana Prvovenčanog, a unuk Nemanjin.
Neki sveštenik je časno sahranio telo mučenikovo na jednu uzvišicu izvan grada. Na tome mestu kasnije je podignut hram u ime svetog Teodota.
U Kuranu, Isus se obraća Bogu i kaže: „Govorio sam im samo ono što si mi Ti naredio: ‘Obožavajte Alaha, mog Gospodara i vašeg Gospodara.’“ (5:117)
Svetogorski oci prvi su stigli da pruže duhovnu i telesnu pomoć ozleđenom verniku, dok su vojnici i vatrogasci izveli spektakularnu akciju spasavanja u gotovo nemogućim uslovima.
U Sabornom hramu u Kragujevcu služen je pomen blaženopočivšem episkopu šumadijskom Savi, a dirljive besede mitropolita Jovana i oca Zorana Krstića otkrile su kakav je čovek zaista bio i šta je smatrao svojim najvećim odlikovanjem u životu.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Protojerej Lambros iz Larise ispratio je još jedno dete na onaj svet. Njegova ćerka ubijena je nožem, a osumnjičeni je njen dvadesetjednogodišnji sin.
Nije Hristos vaskrsao da bismo mi farbali jaja, kaže otac Borislav.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Od spasonosnih vizija do spasenja nevinih sluga, priče o nevjerojatnim čudesnim delima zaštitnika, Svetog velikomučenika Georgija, nikoga neće ostaviti ravnodušnim.
Jedna je od najvećih slava kod Srba i veliki prolećni praznik kojim se odvaja novi, letnji period godine od zimskog.
Na praznik Svetog velikomučenika Georgija, podsetimo se na njegovu neprestanu zaštitu i pomoć, koja nas vodi ka duhovnoj obnovi i božanskoj milosti.
Na praznik Svetog Georgija, mitropolit sremski Vasilije služio je svetu arhijerejsku liturgiju u velelepnoj kapeli podignutoj u parku oblikovanom po uzoru na najslavniji kraljevski dvor Evrope, a sabor vernih, monahinja i bogoslova ispunio je sveto mesto molitvom i blagodarnošću.
Neki sveštenik je časno sahranio telo mučenikovo na jednu uzvišicu izvan grada. Na tome mestu kasnije je podignut hram u ime svetog Teodota.
Za njega se pričalo da "ne ukalja duhovnu odeždu u koju se obuče krštenjem svetim".
Napisao je mnoga poučna dela na grčkom i latinskom jeziku. Naročito je čuvena njegova grčko-latinska Sintagma.
Priča o Marti i Mariji i momentu kada ih je posetio Isus Hrist je dobro poznata svima koji su čitali Bibliju i slušali bogosluženja.
Freska se nalazi u manastiru koji je osnovao ga kralj Vladislav, sin kralja Stefana Prvovenčanog, a unuk Nemanjin.
Svetogorski oci prvi su stigli da pruže duhovnu i telesnu pomoć ozleđenom verniku, dok su vojnici i vatrogasci izveli spektakularnu akciju spasavanja u gotovo nemogućim uslovima.
Tokom razgovora o jednom duhovnom vikendu za devojke koje razmišljaju o duhovnom pozivu, časne sestre su pomenule pesmu koja govori o Božijem pozivu na redovnički život.
Sa svojom dugom istorijom, crkva ne samo da je bila duhovni centar grada, već je igrala ključnu ulogu i u formiranju kulturnog identiteta Zemuna.
Nazivan špijunom i neprijateljem naroda, podgorički paroh stao je sam protiv sistema koji je ćutao dok je njegovo ime bilo gaženo. Presuda u njegovu korist sada otvara pitanje odgovornosti države i medija.
Đavo kuša sve i svakome pristupa na drugačiji način.
Radi se zapravo o sećanju na posljednju večeru koju je dan uoči svoje muke i smrti Isus održao sa svojim učenicima.
