LEKARI SU IM REKLI DA ĆE IM SE DETE RODITI TEŠKO BOLESNO: Onda su sa Svete Gore doneli trakicu osveštanu nad Pojasom Bogorodice i dobili zdravu devojčicu (VIDEO)

Kada je Amerikanac Tobijas 2016. godine saznao da njegova supruga nosi dete, radost zbog dolaska još jednog člana porodice ubrzo je zamenio strah. Rezultati analiza pokazali su da postoji velika verovatnoća da njihova nerođena ćerka ima trizomiju 16, ozbiljnu hromozomsku anomaliju koja može biti povezana sa spontanim pobačajem i teškim zdravstvenim komplikacijama.

Nisu ni znali šta ta dijagnoza znači. Kada su se vratili kući i počeli da istražuju, shvatili su koliko je situacija ozbiljna.

- Bili smo očajni. Nisam spavao tri dana. Čitao sam o toj bolesti i nismo znali šta da radimo - prisetio se Tobijas, govoreći o događajima koji su promenili njegovu porodicu.

Lekari su trudnoću počeli da prate sa posebnom pažnjom, a budući roditelji su iz pregleda u pregled čekali najgore. Svaki odlazak u bolnicu nosio je isto pitanje: da li će sledeći ultrazvučni pregled potvrditi ono čega su se najviše plašili?

U tom periodu, međutim, njihova vera postajala je sve snažnija.

- Mnogo smo se molili. Molili smo se Presvetoj Bogorodici. Molili smo se Hristu - rekao je Tobijas.

Lekari su strahovali od najgoreg, a onda je stigao blagoslov sa Svete Gore

U isto vreme, njihov sveštenik nalazio se na Svetoj Gori. Kada je saznao šta se dogodilo i kroz kakvo iskušenje porodica prolazi, u manastirima koje je posećivao zamolio je monahe da se mole za Tobijasa, njegovu suprugu i njihovo nerođeno dete.

Po povratku je porodici doneo trakicu tkanine koja je bila prislonjena uz Časni pojas Presvete Bogorodice.

- Vezali smo je oko stomaka moje supruge. Spavala je sa njom svake noći. Tokom dana ju je nosila većinu vremena - ispričao je Tobijas.

Za ovu porodicu trakica nije bila amajlija niti predmet kojem bi pripisivali samostalnu moć. Ona je za njih bila znak vere, molitve i pouzdanja u Boga i molitvenog zastupništva Presvete Bogorodice. A onda su počele da stižu vesti koje su menjale njihovu priču.

Sa svakim novim ultrazvučnim pregledom lekari su govorili da je verovatnoća da dete ima trizomiju 16 sve manja. Ipak, sve do rođenja nisu mogli sa sigurnošću da znaju kakvo će biti zdravstveno stanje deteta.

Tanjug/Ana Paunković

 

Trenutak kada je osetio mir

Dan porođaja bio je posebno napet. Svaka kontrakcija donosila je trenutke strepnje, jer su monitori povremeno prestajali da registruju otkucaje srca bebe.

Tobijas je, međutim, tada osetio nešto što nije očekivao.

- Nisam znao kakav će biti ishod. Ali tog dana... desilo se čudno. Nisam se više plašio, osetio sam neku sigurnost, neki mir - rekao je.

Dok je njegova supruga čekala da na svet donese njihovu ćerku, Tobijas je izgovarao Isusovu molitvu. Ponekad bi prišao, stavio ruku na njen stomak i molio se za nju i dete. A onda se Ženevjev rodila.

Tobijas je, kako sam kaže, odmah počeo pažljivo da je posmatra i traži bilo kakav znak zdravstvenog problema kojeg su se mesecima plašili. Gledao joj je ruke, noge, telo i kosu. Tražio je bilo šta što bi moglo da potvrdi ranije prognoze. Ali dete je bilo zdravo.

- U svakom slučaju, rodila se potpuno zdrava. Potpuno cela i zdrava - svedoči Tobijas.

Lekari su kasnije primetili da je pupčana vrpca imala tri krvne žile, ali da je jedna od njih bila veoma mala. Postojala je mogućnost da je eventualna genetska anomalija bila prisutna samo u posteljici ili pupčanoj vrpci, a ne u telu deteta.

Za porodicu, međutim, najvažnija je bila činjenica da je njihova devojčica bila zdrava.

- Ona je naše malo čudesno dete - rekao je Tobijas.

 

 

Od straha za život deteta do vere koja je promenila celu porodicu

Rođenje zdrave Ženevjev nije bilo kraj njihovog iskustva. Naprotiv, Tobijas danas govori da je ono promenilo njihov odnos prema molitvi, Crkvi i veri.

Tokom trudnoće njihov molitveni život postao je intenzivniji. Išli su na večernja bogosluženja i svake nedelje na Svetu liturgiju, dok se Tobijas, kako kaže, tokom prvih nedelja gotovo neprestano molio.

- Ponekad sam imao osećaj kao da mogu da vidim njeno lice kada zatvorim oči. Ponekad bih video lice male Ženevjev - rekao je.

Kasnije je porodica nastavila da čuva tkaninu sa Svete Gore, a nabavili su i slične trakice za prijatelje koji su prolazili kroz teška iskušenja.

Međutim, Tobijas danas kao najvažniji deo svog iskustva ne izdvaja samo činjenicu da je njegova ćerka rođena zdrava. On govori o nečemu što je, kako kaže, naučio dok je čekao odgovor na svoje molitve.

- Konačno sam počeo da učim da budem siguran ne u to da će Bog uslišiti svaku moju molitvu, već u to da On čuje moje molitve. A to je uteha sama po sebi.

Upravo u toj rečenici možda se najbolje vidi šta je ovo iskušenje značilo za njega. Molitva za koju je na početku očekivao samo jedan odgovor, dobar ishod trudnoće, postepeno je postala nešto dublje: učenje da se čovek osloni na Boga čak i onda kada ne zna kakav će biti ishod.

Tobijas kaže da je poslednjeg dana u bolnici, dok je čekao rođenje svoje ćerke, osećao utehu u saznanju da je Bog bio sa njima tokom celog procesa, bez obzira na to kako će se sve završiti.

- I to je bilo više nego dovoljno - rekao je.

Posle rođenja male Ženevjev, njihov molitveni život postao je još snažniji. Tobijas svedoči da se promenio i odnos njegove porodice prema Crkvi. Njegovi sinovi, koji su tada bili mali, danas revnosno učestvuju u bogosluženjima i služe u Crkvi.

Tako je ono što je počelo kao strah za život nerođenog deteta postalo iskustvo koje je celu porodicu još više približilo Crkvi.

Tobijas danas govori i o bogatstvu pravoslavne molitvene tradicije, o Akatistu Presvetoj Bogorodici "Vaspitateljki dece", o svetim mestima, blagoslovima i svetinjama koje su postale deo njihovog porodičnog života.

- Stalno sam zadivljen bogatstvom koje nam Pravoslavna crkva pruža kroz molitve, kroz stvari poput tkanine Presvete Bogorodice - priseća se on..

A kada govori o svemu što se dogodilo, ne govori samo o trakici koju su dobili sa Svete Gore. Govori o molitvi, strahu, čekanju, veri i miru koji je došao u trenutku kada je bilo najteže.

Njegova priča zato nije samo svedočenje o zdravom detetu koje je, uprkos strahovima roditelja, došlo na svet. To je i priča o čoveku koji je kroz jedno teško iskušenje naučio da vera ne znači sigurnost u ishod, već poverenje da Bog čuje čovekovu molitvu.

Ženevjev je danas, kako kroz osmeh kaže njen otac, veoma je živahna devojčica. Porodica je sačuvala osveštanu trakicu sa Svete Gore, a sećanje na ono što su prošli ostalo je duboko utkano u njihov porodični život.

Na kraju svog svedočenja Tobijas izgovara jednostavne reči zahvalnosti:

- Hvala Bogu. Hvala Hristu. Hvala Presvetoj Bogorodici za ono što je učinila za nas.

Za njega i njegovu porodicu, to je priča o detetu koje su čekali sa strahom, a dočekali sa suzama radosnicama. Ali i o veri koja je, kako danas svedoči, iz tog iskušenja izašla snažnija.

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara