Ruski svetitelj objašnjava zašto se zablude ne prevazilaze podsmehom i osudom, već smirenjem, ljubavlju, trpljenjem i molitvom.
Tokom čitave svoje istorije, a naročito u prvim vekovima postojanja, Crkva se borila protiv različitih jeresi. Bilo ih je veoma mnogo: arijanstvo i nestorijanstvo, monofizitstvo i monotelitstvo, manihejstvo i gnosticizam, ikonoborstvo i antitrinitarizam. Odstupanja od crkvene istine u bogoslovskim pitanjima bila su brojna i raznovrsna.
Starogrčka reč ἡ αἵρεσις (hairesis), od koje potiče i ruska reč za jeres, prvobitno je označavala „uzimanje“, „prisvajanje“ ili „izbor“. Nastala je od glagola αἱρέω (haireo), koji znači „uzeti“, „zgrabiti“, „uhvatiti“ ili „zaposesti“.
U početku se reč hairesis ponekad koristila u neutralnom značenju, označavajući filozofski ili religijski pravac, učenje ili školu. Tako se, na primer, u Delima apostolskim fariseji i sadukeji, versko-političke struje u tadašnjem jevrejskom društvu, nazivaju jeretičkim strankama (Dap 5, 17; 15, 5; 26, 5).
Čak je i samo hrišćansko učenje jednom nazvano jeresju u ovom, tada neutralnom značenju te reči (Dap 28, 22). Međutim, već u apostolskim poslanicama reč jeres dobija drugačije značenje. Njome se označava učenje koje se suprotstavlja pravoj veri i poriče istinu.
Jeres nastaje kada neko po sopstvenom nahođenju izdvoji samo jedan deo crkvenog učenja, zanemarujući ili odbacujući sve ostalo. Na taj način narušava celovitost hrišćanskog veroučenja i iskrivljuje istinu vere.
O tome A. L. Dvorkin piše: "Reč jeretik... označava čoveka koji samovoljno bira ono što mu odgovara, rukovodeći se sopstvenim idejama i željama. Ovaj izraz je po svom poreklu hrišćanski, što znači da je čovek, da bi postao jeretik u svetootačkom smislu te reči, najpre morao da prebiva u istini."
Sveti oci ističu da je jeres „greh uma, greh duha“, kako kaže sveti Ignjatije Brjančaninov. Do nje dolazi kada se čovek previše oslanja na sopstveni razum i počne da smatra svoje rasuđivanje merilom istine.
Jedna od glavnih odlika jeretika, prema ovom tumačenju, jeste gordost. Ona se ispoljava kroz prezir prema onima koji ne dele njihova uverenja, ali i kroz sklonost da se u drugim ljudima i svetu oko sebe vide prvenstveno mane i razlozi za sablazan.
Želja da se pripada isključivo uskom krugu istomišljenika može da dovede do zatvaranja prema svima koji misle drugačije. Takav stav podstiče nepomirljivost i vodi ka osuđivanju drugih.
Ipak, prema učenju svetog Ignjatija Brjančaninova, rasprava sa jereticima često ne donosi plod, a može biti i štetna. Zbog gordosti, oni teško prihvataju ukore i na njih mogu da odgovore još većom ogorčenošću. Zato im u prevazilaženju zabluda treba pristupiti na drugačiji način.
Sveti Ignjatije Brjančaninov o tome piše: „Gordostiva jeres ne podnosi razobličavanje, ne podnosi da bude pobeđena. Kada je razobličavaju, postaje još ogorčenija, a kada bude poražena, pada u bes. To su potvrdila bezbrojna iskustva.
Jeres se pobeđuje blagim savetovanjem, a još lakše tihim pozdravom, smirenjem, ljubavlju, trpljenjem i dugotrpljenjem, usrdnom molitvom, ispunjenom saosećanjem prema bližnjem i milosrđem prema njemu...
Onaj ko želi da se uspešno bori protiv jeresi mora biti potpuno oslobođen sujete i neprijateljstva prema bližnjem, kako ih ne bi ispoljio podsmehom, zajedljivom ili grubom rečju, niti kakvom duhovitom opaskom koja bi mogla da odjekne u gordoj duši jeretika i podstakne njegovu strast...
Gordost, drskost, tvrdoglavost i ushićenost jeretika samo spolja izgledaju kao snaga. U suštini, one su znak slabosti kojoj su potrebni razborito saosećanje i blagost.“
BONUS VIDEO
Protojerej Andrej Efanov objašnjava ko može da pominje imena na proskomidiji.
Jedni žive u braku i brinu o porodici, dok drugi daju zavete bezbračnosti, poslušanja i nestjažanja, a razlikuju se i po svakodnevnim obavezama i načinu života.
Episkop niški podsetio je na apostolske korene ovog zvanja, njegove zadatke uz oltar i odgovornost prema episkopu i vernom narodu.
Oslovljavanje sveštenih lica mora da bude primereno okolnostima i prilici.
Ruski svetitelj objašnjava zašto se zablude ne prevazilaze podsmehom i osudom, već smirenjem, ljubavlju, trpljenjem i molitvom.
U Hramu Svete Trojice u Bransviku, nedaleko od Melburna, srpski pravoslavni vernici dočekali su poglavara Srpske pravoslavne crkve.
U besedi za petak 19. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači Hristovu molitvu i otkriva šta ona govori o božanskoj ljubavi, jedinstvu Svete Trojice i očišćenju srca od greha.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog apostola i jevanđelista Jovana Bogoslova po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svetog apostola Jakova Alfejevog. Katolička crkva obeležava Svetog Jovana Henrija Njumana i Svetog Dionisija sa drugovima, dok Jevreji i muslimani nemaju veliki praznik.
Ruski svetitelj objašnjavao je kako neprestana potraga za razonodom može da prikrije unutrašnju prazninu i potisne brigu o bližnjima, molitvu i duhovni život.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Posle više od godinu dana pripreme, molitve i proučavanja vere, članovi porodice krstili su se tokom liturgije.
Crkveno predanje pamti ga po strogom postu, brizi za narod i čudima koja se, prema žitiju, vezuju za Gortinu, Rim i Tivaidu.
Odgovor jereja Viktora Nikišova donosi zanimljivo objašnjenje o odnosu prema svetinji, ličnoj nameri i utisku koji ostavljamo na druge.
Početak novog godišnjeg bogoslužbenog kruga Crkva dočekuje molitvom za Božji blagoslov, rodnost zemlje, blagorastvorenje vazduha i dobro svih ljudi, čuvajući drevnu tradiciju dugu više vekova.
U besedi za petak 19. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači Hristovu molitvu i otkriva šta ona govori o božanskoj ljubavi, jedinstvu Svete Trojice i očišćenju srca od greha.
Ruski svetitelj objašnjavao je kako neprestana potraga za razonodom može da prikrije unutrašnju prazninu i potisne brigu o bližnjima, molitvu i duhovni život.
Posle više od godinu dana pripreme, molitve i proučavanja vere, članovi porodice krstili su se tokom liturgije.
Strah nas ne približava Bogu i ne može zaštititi našu decu od svih tuga, naglašava čtec Sergije.
Ko zaboravi sopstveni put, lako može zaboraviti i šta ga je oblikovalo.
Niko u manastiru nije znao njen pravi identitet.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Crkva ne odbacuje medicinu, ali ističe da lekovi samo umiruju telo, dok se duša leči ispovešću, liturgijom i menjanjem sebe.
Useljenje u novi životni prostor u kojem su ostale ikone prethodnih vlasnika može da otvori brojna pitanja, posebno ako se zna da su u njemu ranije živeli ljudi lošeg morala.
U besedi za četvrtak 19. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači Hristovo svedočanstvo o zajedničkom bogatstvu Oca i Sina i podseća da Božji darovi prevazilaze sve što ljudski um može da zamisli.
Pouka velikog svetitelja usmerava pažnju na slobodu izbora, ličnu odgovornost i mogućnost povratka Gospodu čak i posle pada.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
