Prisećajući se reči proroka Isaije, Sveti Teofan Zatvornik nam u sredu šeste nedelje posle Vaskrsa objašnjava da razum nije protivnik vere nego – bludno srce.
„Gospode, ko verova propovedanju našem“, žali se sa čuđenjem prorok Isaija. I sada se može slično uzviknuti: „Ko sada iskreno veruje reči tvojoj, Gospode? Skoro svi su se pokolebali“. Doduše, jezik mnogih još ćuti o veri, ali se retko koje srce nije udaljilo na nešto drugo. Šta je uzrok tome? Počeo je da se oceća interes u neverju. Razvila se potreba za neverjem radi prikrivanja interesa srca, nesaglasnih sa verom. Tu je koren zla. Nije razum protivnik vere nego – razvraćeno srce. Razum je samo utoliko kriv što se pokorava srcu i što prihvata da misli po željama srca, a ne po načelima istine. Pri tome mu silni razlozi za istinu izgledaju ništavni, a nekakva malenkost protiv nje mu izgleda velika kao gora. Uopšte, u oblast uma se unosi smutnja koja ga oslepljuje. On ne vidi, i u toj smutnji i ne može da vidi. No, kad bar ne bi ništa objašnjavao.
Još od prvih hrišćanskih vekova, večernje označava tihu i svečanu pripremu duše za novi liturgijski dan.
Dan slave nije samo trenutak veselja, već i prilika za duhovno sabranje i sećanje na sve one koji su doprineli da se ta tradicija očuva.
U Aleksandriji je stekao svetsku učenost, ali i spoznao Gospoda Isusa Hrista i krstio se.
Često se događa da baš u danu porodične radosti i blagoslova nešto pođe po zlu: javi se nesloga, nervoza, sitna prepirka ili iskušenje koje pomuti raspoloženje.
Pravoslavna duhovnost nas uči da svaka reč ima težinu i da je odraz unutrašnjeg stanja čoveka.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra. Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Bogu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
Sveti Teofan naglašava da zlo ne prestaje ni nakon smrti; ono proganja duše, ali vernike ne treba da bude strah, jer nad njima zlo nema moć. Njihova vera i molitva su kao oružje protiv zlih sila, koje se povlače pred iskrenim duhovnim životom. Poruka je jasna, ukoliko želimo da se oslobodimo zla, moramo biti budni, moliti se i čuvati svoju dušu. Samo na taj način možemo da odbijemo napade i ostanemo snažni u veri. Sveti Teofan nas poziva na trezvenost i borbu, uz uverenje da uz Božju pomoć možemo prevazići svaku prepreku na našem putu ka svetosti.
U subotu sedme sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj podseća da je molitva za upokojene čin ljubavi koji osvećuje i nas same: „Ne olenji se da na svakoj molitvi pominješ sve otišle oce i braću našu…”
Svetac takođe upućuje na ozbiljan problem – postojanje prvorodnog greha. Iako detinjstvo u svom početku može delovati kao čist period života, sveti Teofan nas podseća da greh, iako skriven u početku, postepeno izlazi na površinu i menja našu prirodu. Ovaj proces nije pitanje slučajnosti, već, kako svetac objašnjava, deo naše slobode i odgovornosti. Greh nije nešto što nas neizbežno mora odvesti u propast, već nešto sa čim se moramo boriti.
Još od prvih hrišćanskih vekova, večernje označava tihu i svečanu pripremu duše za novi liturgijski dan.
Dan slave nije samo trenutak veselja, već i prilika za duhovno sabranje i sećanje na sve one koji su doprineli da se ta tradicija očuva.
Često se događa da baš u danu porodične radosti i blagoslova nešto pođe po zlu: javi se nesloga, nervoza, sitna prepirka ili iskušenje koje pomuti raspoloženje.
Pravoslavna duhovnost nas uči da svaka reč ima težinu i da je odraz unutrašnjeg stanja čoveka.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Od nekoliko jednostavnih sastojaka nastaje prava riznica ukusa – od kokos kiflica do išlera i kolača s orasima i rumom, koji donose onaj neponovljivi osećaj topline domaćih, s ljubavlju pripremljenih kolača.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 21. nedelju po Duhovima vodi nas kroz vreme i svetinje, pozivajući na molitvu, samopregled i svesnost darova koje primamo svaki dan.
Ajeti 43:10–14 Sure Az-Zuhruf pokazuju kako Božiji plan u svakom detalju prirode uči zahvalnosti, odgovornosti i putu ka duhovnoj svesti.
