„Gospode, ko verova propovedanju našem“, žali se sa čuđenjem prorok Isaija. I sada se može slično uzviknuti: „Ko sada iskreno veruje reči tvojoj, Gospode? Skoro svi su se pokolebali“. Doduše, jezik mnogih još ćuti o veri, ali se retko koje srce nije udaljilo na nešto drugo. Šta je uzrok tome? Počeo je da se oceća interes u neverju. Razvila se potreba za neverjem radi prikrivanja interesa srca, nesaglasnih sa verom. Tu je koren zla. Nije razum protivnik vere nego – razvraćeno srce. Razum je samo utoliko kriv što se pokorava srcu i što prihvata da misli po željama srca, a ne po načelima istine. Pri tome mu silni razlozi za istinu izgledaju ništavni, a nekakva malenkost protiv nje mu izgleda velika kao gora. Uopšte, u oblast uma se unosi smutnja koja ga oslepljuje. On ne vidi, i u toj smutnji i ne može da vidi. No, kad bar ne bi ništa objašnjavao.