Dakle, valja u subotu dobro činiti (Mt.12,12). To je Gospod rekao po isceljenju čoveka sa suvom rukom u sinagogi, u subotnji dan, i to na prekor farisejima koji su zapovest o subotnnjem mirovanju doveli dotle da su čak izbrojali koliko koraka se toga dana može napraviti.
Međutim, pošto ni dobra dela nije moguće činiti bez kretanja, oni ih se radije odricahu, nego da popuste prekomerno kretanje. Spasitelj ih je više puta zbog toga izobličavao. Jer, u subotu se zahtevalo uzdržanje od životnih briga, a ne od dela blagočašća i bratoljublja.
U hrišćanstvu se, umesto subote, praznuje nedelja sa istim ciljem – uzdržavati se od životnih poslova i dan posvećivati isključivo delima po Bogu. Hrišćansko zdravoumlje nikad nije išlo do farisejskog sitničarenja, odnosno do nedelatnosti u nedelju. Međutim, dozvoljeno razrešenje za delanje u taj dan daleko je prevazišlo granicu ispravnosti.
Nedelanje u dan subote je fariseje udaljavalo od činjenja dobrih dela, dok Hrišćane odvlače delatnosti koje oni sebi dozvoljavaju u nedeljni dan. Uoči nedelje – pozorište, a zatim svakakvo drugo uveseljavanje. Posle toga – prespavano jutro: u crkvu se nema kad. Nekoliko poseta, ručak, uveče opet uveseljavanja. Tako se sve vreme posvećuje stomaku i naslađivanju ostalih čula, a o Bogu i dobrim delima se nema kad misliti.