Očisti ono što je iznutra da bi i spoljašnje bilo čisto (Mt.23,26). Spoljašnje ponašanje je kod nas u svakodnevnom životu gotovo uvek ispravno, budući da se uzdržavamo, bojeći se ljudskog suda. Kod ljudi, pak, koji se i u spoljašnjosti predaju porocima, već je nestao svaki stid.
Ispravno ponašanje, međutim, ne prati uvek ispravan unutrašnji tok misli i osećanja. Tu se samougađanju daje puna sloboda, kome se u spoljašnjosti inače popušta onoliko koliko dopušta ljudski pogled i neophodnost da se od njega sakriju privatna dela. Šta je to drugo do – okrečeni grob.
Unutrašnja nečistota i ono spoljašnje čini nečistim. Zato očisti ono što je unutra, pa će i spoljašnjost postati čista. Tako ćeš sav postati čisti sasud, pogodan za svaku dobru upotrebu tvom Domaćinu.
Za divljenje je, pak, zbog čega unutrašnjost ostaje u tolikoj nebrizi, budući da niko sebi ne želi pogibao. Svakako da neprijatelj drži takvu dušu, zavaravajući je: „To nije ništa. Samo da se nemaju javni gresi“. On dušu uči da glavno delo ostavi za sutra: „Sutra ćemo se ozbiljno pozabaviti sobom, a sada neka se duša nasladi strasnim mislima i maštarijama, kad već ne može delima“.
Čuvajmo se, pak, dobro da ne bismo i ostareli u takvoj nameri, jer će tada ispravljanje već biti nemoguće. Starog čoveka je nemoguće iznova vaspitati.
