Mada moderan svet toleranciju promoviše kao apsolutnu vrednost, svaki čovek ne samo da se svakodnevno suočava sa osudama kako bližnjih tako i svoje okoline, već sebi daje za pravo i da on drugima sudi za njihove postupke.
Osuda se u hrišćanstvu tretira kao greh. Sveto Pismo vrlo jasno pokazuje da postoji jedan vrhovni sudija od svih, to je Bog, on jedini ima pravo da nam sudi za sve što smo uradili ili nismo.
Kako je jednom prilikom objasnio protojerej Miroslav Pešić, mi nemamo pravo da sudimo čak i onome za koga samo sigurni ili videli da je uradio nešto loše.
- Odgovor na ovo pitanje dao nam je sam Gospod u Jevađelju po Mateju u priču o ženi bludnici - počeo je otac Miroslav za TV Hram i nastavio:
Schutterstock
Isus Hrist
- U stvari ona daje potpuni odgovor šta uraditi kad nekoga uhvate, bez sumnje da je učio, neko zlo delo. Tada su fariseji doveli ženu bludnicu pred Hrista, kušajući ga, da vide šta će on da kaže. I kažu mu: "Učitelju, ova žena, učini preljubu, uhvatismo je na delu". I dalje navode da Mojsije u zakonu piše da takvu treba kamenovati. Gospod je ćutao, potpuno ingorisao i po zemlji nešto pisao. Kad su oni nastavili da navaljuju on im je rekao: "Ko je bez greha, neka prvi kamen baci". I saže se i poče opet nešto pisati. A oni, ukoreni od svoje savesti, jedan po jedan, od najstarijeg do najmlađeg, izađoše - priča otac Miroslav.
Tada je Gospod okrenuo prema ženi pitajući je gde su ovi što su te doveli, a potom joj kaže:
- Ja te ne osuđujem, idi i ne greši više.
Uvek se postavljalo pitanje, nastavlja, šta je Gospod pisao po prašini.
- Sveti oci kažu da je ispisivao grehe tužitelja. I svako od njih je videvši šta je o njemu napisao, posremljen izlazio napolje. Iz ovoga proizilazi da samo onaj ko je bez greha, može i da sudi. A niko od nas ljudi ne ispunjava taj uslov da bude sudija.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Po ukazanju Gospoda sastavio je prvu liturgiju, koja je bila duga za docnije hrišćane, te su je skraćivati Sveti Vasilije i Sveti Jovan Zlatoust. Obratio je mnoge Jevreje i Jeline u veru Hristovu. I sami neverni Jevreji divili su se njegovoj pravednosti, i nazivali su ga Jakovom Pravednim.
Jake reči upotrebljava kralj Solomon, ne kaže da to nije ugodno Bogu, da Gospod na to ne gleda blagonaklono, da je protivno volji njegovoj, nego upotrebljava veoma izraz "odvratno", priča otac Miroslav o ogovaranju.
Dok svet gubi vezu sa hrišćanskim vrednostima, mitropolit bački ističe da Srbija mora ostati verna pravoslavnom Istoku, upozoravajući na opasnosti neoliberalnih ideologija i dezintegraciju društva kroz sukobe i podele.
Otac Predrag kaže da je najbitnije da se ne gorči, da se ne mrači, i da se ne razmišlja šta je naš, a šta tuđi običaj, nego šta god da se izabere, neka to bude iz ljubavi.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Dok svet gubi vezu sa hrišćanskim vrednostima, mitropolit bački ističe da Srbija mora ostati verna pravoslavnom Istoku, upozoravajući na opasnosti neoliberalnih ideologija i dezintegraciju društva kroz sukobe i podele.
Otac Predrag kaže da je najbitnije da se ne gorči, da se ne mrači, i da se ne razmišlja šta je naš, a šta tuđi običaj, nego šta god da se izabere, neka to bude iz ljubavi.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
