Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Svete mučenike Markijana i Martirija.
Markijan i Martirije živeli su za vreme vladavine cara Konstancija II. Markijan je bio pravoslavni sveštenik, a Martirije ipođakon pri Sabornoj crkvi u Cargradu. U to vreme patrijarh je bio Pavle.
Kada je umro car Konstancije II, velika jeres Arijeva, koja je dotle bila prigušena, ponovo se pokrenula. Na carevom dvoru nalazila su se dvojica jeretika, Jevsevije i Filip, obojica vatreni Arijanci. Pod njihovim uticajem patrijarh Pavle zbačen je s prestola i proteran u Jermeniju, gde je i udavlje, a presto patrijarha zauzeo je zločestivi Makedonije.
"U to vreme, kada pravoslavlje imaše da vodi dve ljute borbe, protiv neznabožaca i protiv jeretika, Markijan i Martirije, založiše se svom snagom i odlučnošću za Pravoslavlje. Markijan beše čtec a Martirije ipođakon pri sabornoj crkvi, i pod patrijarhom Pavlom behu patrijarhovi notari", piše u žitijama.
Arijanci su najpre pokušali da ih potplate, ali kada su oni to odbili s prezrenjem, bili su osuđeni na smrt.
Kada su ih izveli na gubilište, oni su uzdigli ruke i pomolili se Bogu blagodareći mu za mučeničku končinu života svoga:
- Gospode, radujemo se što ovakvom smrću izlazimo iz ovoga života. Udostoj nas biti pričasnicima života večnoga, Ti živote naš!
Tada prikloniše glave pod mač. Posečeni su 355. godine. Na njihovim čudotvornim moštima docnije podigao je crkvu u njihovo ime Sveti Jovan Zlatoust.
Prvo muk, a onda su svi poskakali, kao šta je sa tobom, jesi bolesna, trebaju li ti pare, kakve probleme imaš, je l te ostavio dečko... Najlakše je to primila majka, sa njom sa uvek bila bliska, odmah me je podržala, tata je bio besan kao ris, to je teško podneo, posle se pomirio, dolazio je čak u manastir da nam pomaže, priča Mati Ekaterina Komnenić o tome kako su njeni najbliži prihvatili odluku da se zamonaši.
Ilarion je bio uvažavan ne samo od hrišćana nego i od neznabožaca.
Po ukazanju Gospoda sastavio je prvu liturgiju, koja je bila duga za docnije hrišćane, te su je skraćivati Sveti Vasilije i Sveti Jovan Zlatoust. Obratio je mnoge Jevreje i Jeline u veru Hristovu. I sami neverni Jevreji divili su se njegovoj pravednosti, i nazivali su ga Jakovom Pravednim.
Sveti Teofan naglašava da su dela uvek odraz stanja srca. Ako srce nije u potpunosti okrenuto Bogu, naša dela neće odražavati njegovu volju. Reči koje izgovaramo moraju biti u skladu s onim što stvarno osećamo i činimo. Ako u srcu zaista verujemo da je Bog naš Gospod, onda će to biti očigledno u svim našim postupcima. Verovanje u Boga podrazumeva spremnost da se živimo u skladu sa njegovim zapovestima. Sveti Teofan nas podseća da nije dovoljno samo izgovarati Božje ime, već da to mora biti iskreno, iz dubine srca.
