U svakodnevnom životu, sitni prekršaji često prolaze nezapaženi, ali njihov efekat na duže staze može ozbiljno ugroziti našu duhovnu ravnotežu.
Sitna sagrešenja često prolaze nezapaženo, kao jedno od onih tihih zala koja na prvi pogled izgledaju bezazleno, a zapravo, postupno, odvode dušu u propast. U životima mnogih vernika, često se primeti veća ozbiljnost kada je reč o velikim grehovima, dok se sitni grehovi – naizgled nebitni – previđaju i ne prepoznaju kao prepreke na putu spasenja. Ovaj fenomen, međutim, ne treba da nas iznenadi. U svetlu pravoslavnog učenja, sitni grehovi mogu biti mnogo opasniji od onih većih, jer svojim brojem i stalnim prisustvom postepeno zarobljavaju dušu.
Jerej Ruske pravoslavne crkve, otac Tarasije Bozorenec, u svom razmatranju o Gadarinjanima iz Jevanđelja po Marku, ukazuje na važnost prepoznavanja greha, ma koliko on bio sitan, jer neprepoznavanje ili ignorisanje tih "malih" grehova vodi u propast.
Da bismo prepoznali te „sitne grehove“, otac Tarasije savetuje nekoliko pitanja za razmišljanje: Da li govorim istinu ili se često služim „belim lažima“? Da li u mislima osuđujem druge? Da li se redovno molim ili samo kad mi je nešto potrebno?
Prvi korak je iskreno pokajanje. Svetitelji nas uče da se i najmanji gresi moraju ispovediti, jer svaki izaziva duhovnu slabost. Post, molitva i dela ljubavi najbolje su oružje protiv ove duhovne bolesti. Sveti oci savetuju: „Kao što paučina ne može da izdrži vatru, tako se i gresi rasprše pred silom iskrenog pokajanja.“
U priči o Gadarinjanima, ljudi koji su videli čudo – izlečenje besnoga čoveka – odlučuju da se drže svog stanja i da odbace Hrista.
- Gadarinci su više voleli svoj zemaljski mir, svoje svakodnevne brige i sitne grehove, nego spasenje koje im je bilo ponuđeno - objašnjava otac Tarasije.
Sitni grehovi, oni koje smatramo "manjim" ili čak "nevidljivim", poput malih loših navika, neispunjavanja dužnosti prema Bogu i bližnjima, nestrpljenja, gordosti, zavidnosti, mogu da se ukorene u životu vernika i postanu navika, gotovo kao druga priroda. Ovi grehovi ne izazivaju trenutnu osudu, jer nisu spektakularni, ali njihov kumulativni efekat može biti izuzetno štetan.
Jedan od ključnih saveta koje otac Tarasije daje vernicima jeste:
- Molite se Bogu da vam otvori oči kako biste prepoznali te sitne grehe u svom životu. Oni su poput sitnih paučina koje nas obavijaju, postepeno vezujući naše ruke i noge, dok ne postanemo nesposobni da se pomerimo.
Metafora "paukovih mreža" jasno nam pokazuje koliko je važno prepoznati ih na vreme i ne dopustiti da postanu svakodnevna praksa.
Kroz mnoge primere u Svetom pismu, vidimo da je put spasenja put prepoznavanja i kajanja za grehe, bez obzira na to da li su veliki ili mali. Veliki grehovi često dolaze sa očiglednim posledicama, zbog kojih su ljudi lakše u stanju da se pokaju, dok sitni grehovi, koji se skrivaju u svakodnevnom životu, mogu postati toliko prisutni da se njihov negativan uticaj na dušu ne prepoznaje.
"Zato se ne smemo prevariti - savetuje otac Tarasije - Mali grehovi, ako ih ne prepoznamo, postepeno postaju naš način života. Samo kroz istinsko kajanje, kroz razumevanje da je svaki greh, ma koliko mali bio, prepreka između nas i Boga, možemo se osloboditi njihovog uticaja.
Upravo kroz ovu svest o sitnim grehovima, pravoslavni vernici mogu da pronađu snagu da rade na svom spasenju. Bez obzira koliko "sitni" grehovi izgledali, oni su, kao i svaka prepreka, nešto što treba prevazići na putu ka duhovnoj slobodi. Ovaj proces nije brz, ali kroz pokajanje, molitve i svesnost o svom duhovnom stanju, vernici mogu očistiti svoju dušu od tih svakodnevnih, gotovo neprimetnih, grehova koji se uvuku u svakodnevnicu.
Mudrost jednog od najvećih duhovnika 20. veka, Svetog Siluana Atonskog, vodi nas ka spasenju kroz ljubav, pokajanje i unutrašnju borbu, a njegove pouke ostaju svetionik vere još od njegove kanonizacije 1987. godine. Pravednicima se nevolje daju da još više uznapreduju, a grešnicima se nevolje daju radi očišćenja. Greh se ne čisti bez nevolje. Da li pokajanje traje godinama, mesecima ili je potrebno samo nekoliko dana? Oslanjajući se na reči Prepodobnog Sisoja Velikog, upokojeni monah manastira Bošnjane i veliki duhovnik otkriva koliko je zapravo potrebno za očišćenje duše i šta je ključ pravog pokajanja u pravoslavlju. Najmlađi su ogledalo Božje ljubavi – iskreni, nezlobivi i smireni, oni su najbliži Gospodu. Njihov duh opominje nas odrasle na vrednosti koje smo zaboravili: jednostavnost, poverenje i praštanje. Šta o tome govore sveti oci i zašto je duh deteta ključ za život večni?
Printscreen/YouTube/Владимир Василенко
Duhovna riznica
23:33 | 24.09.2024
SEDAM SAVETA SVETOGORSKOG STARCA SILUANA KOJI MENJAJU ŽIVOT: Ključ za duhovni mir i blagostanje
Duhovna riznica
14:43 | 21.10.2024
ZAŠTO DOBRIM LJUDIMA SVE IDE LOŠE, A GREŠNICIMA DOBRO: Otac Rafailo objašnjava da nije sve kao što izgleda i poručuje: "Greh se ne čisti bez nevolje"!
Duhovna riznica
21:53 | 23.10.2024
KOLIKO VREMENA JE POTREBNO DA SE OKAJE GREH: Starac Gavrilo je dao odgovor koji će mnoge iznenaditi
Duhovna riznica
12:16 | 16.11.2024
“AKO SE NE OBRATITE I NE BUDETE KAO DECA, NEĆETE UĆI U CARSTVO NEBESKO”: Sveti Justin Ćelijski je propovedao da nas dečja duša uči putu ka spasenju
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
: Episkop bihaćko-petrovački u obraćanju vernicima govori o svetu prepunom gordosti i pohlepe, ali i o putu povratka kroz veru, ljubav i pokajanje.
Kada je došao za episkopa u Kesariju, zatekao je sav grad neznabožački, bilo je svega 17 hrišćana u njemu, a kada je odlazio iz ovog života, ostavio je sav grad hrišćanski, samo sa 17 neznabožaca.
Prof. dr Borivoj Anđelković radio je za Srpsku pravoslavnu crkvu kao za svoj drugi dom, ostavljajući velika dela koja će nadživeti svaku biografiju.
Sveće se po pravilu pale za žive i za upokojene.
Hitna hospitalizacija i simptomi ukazuju na ozbiljan zdravstveni rizik, dok eparhija moli vernike da ne prestaju sa molitvama za arhipastira.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Otkrijte kako su naši preci pravili majonez bez aditiva i pojačivača ukusa, prema receptu monaha iz Manastira Krušedol.
Jedan neizgovoren pozdrav, neznatna laž ili hladan stav mogu pokrenuti lanac događaja koji menja sudbine – otac Markel (Pabuk) objašnjava kako pokajanje i molitva štite dušu od nevidljivih zala.
Kada život krene nizbrdo, a srce zavapi: „Zašto baš meni?“, možda nije reč o kazni, već o tajanstvenom duhovnom nasleđu koje se nevidljivo prenosi kroz pokolenja.
Sveće se po pravilu pale za žive i za upokojene.
Hitna hospitalizacija i simptomi ukazuju na ozbiljan zdravstveni rizik, dok eparhija moli vernike da ne prestaju sa molitvama za arhipastira.
Iako se najčešće vezuje za uzdržavanje od određene vrste hrane, Crkva stalno naglašava da je suština posta mnogo dublja.
Od jevanđeljskog simbola i hrišćanskih običaja do saveta iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. godine – kako je jedna namirnica postala tiha spona vere, prirode i svakodnevice pravoslavnih vernika.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Jednostavni sastojci, strpljiva priprema i mirna rutina manastirskog života pretvaraju običan obrok u trenutak tihe kontemplacije i uživanja.
Od jevanđeljskog simbola i hrišćanskih običaja do saveta iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. godine – kako je jedna namirnica postala tiha spona vere, prirode i svakodnevice pravoslavnih vernika.
Sveti Justin Ćelijski podseća na unutrašnje oružje hrišćana koje štiti dušu od najmračnijih sila i daje snagu koju niko ne može oduzeti.
