Duhovna riznica 05.04.2025 | 20:52

ZAŠTO ISPAŠTAMO GREHE KOJE NISMO POČINILI: Otac Rafailo otkriva šta da uradimo kada nasledimo nevidljivi teret predaka koji pritiska naša pleća

Autor: Saša Tošić
ZAŠTO ISPAŠTAMO GREHE KOJE NISMO POČINILI: Otac Rafailo otkriva šta da uradimo kada nasledimo nevidljivi teret predaka koji pritiska naša pleća
Printscreen/Youtube/Манастир Подмаине - ПРОПОВЕДИ Otac Rafailo

Kada život krene nizbrdo, a srce zavapi: „Zašto baš meni?“, možda nije reč o kazni, već o tajanstvenom duhovnom nasleđu koje se nevidljivo prenosi kroz pokolenja.

Koliko puta smo se u životu zatekli pred lomovima, bolešću, nesrećom, neuspehom, pa čak i pred nekom neobjašnjivom tugom koja nas obavije bez jasnog razloga – i pomislili: „Zašto baš meni? Šta sam zgrešio? Bog zna da nisam učinio ništa loše!“ Taj vapaj duše, poznat svakom čoveku, otvara vrata jednom dubljem i ozbiljnijem pitanju: da li možda nosimo nešto što nismo lično skrivili? Da li je moguće da greh ima nasleđe?

Pravoslavna Crkva na ovo pitanje ne odgovara krivicom, već pozivom – na pokajanje, na duhovnu zrelost i saosećanje koje prevazilazi granice ličnog ega. Nasleđivanje greha nije kazna, već poziv. Poziv na ljubav i žrtvu za one pre nas, kao i odgovornost za one koji će doći posle nas.

U jednoj od svojih dubokih beseda, arhimandrit Rafailo, iguman manastira Podmaine, govori o ovoj duhovnoj zakonitosti:

- Greh se nasleđuje. Praroditeljski greh se nasleđuje rođenjem, ali se anulira svetom tajnom krštenja. A šta je s gresima naših predaka? Oni se svakako pridodaju tom već urođenom praroditeljskom grehu. I tu postoji neka duhovna zakonitost. Međutim, ne treba se plašiti, već to duhom pokajanja pomiriti.

Ove reči otkrivaju nešto što je i teško i utešno: nosimo teret svojih predaka, ali ga možemo razrešiti – ne samo za sebe, već i za njih. Kao što nas krštenje oslobađa naslednog praroditeljskog greha, tako i pokajanje, milostinja, post, molitva i ljubav postaju duhovna „valuta“ kojom otplaćujemo ono što su drugi ostavili iza sebe – kao dug koji nije vraćen na vreme.

Printscreen/Youtube/Манастир Подмаине - ПРОПОВЕДИ
Otac Rafailo

 

Otac Rafailo to slikovito objašnjava poređenjem:

- Zar je problem da ja ponesem greh moga oca? On se možda nekada i ispovedio, ali ga možda nije isplatio u pokajničkom smislu. Uzmimo primer koji će možda biti bliži za razumevanje. Recimo, moj otac se zadužio. Nije uspeo u potpunosti da se razduži, a kamata se ne prašta. I onda ja vraćam njegove dugove. Njegov telefon više nije u dometu. Oni kojima duguje ne mogu ga tražiti tamo, ali mene mogu. Poverioci zovu moj broj i počinje da mi zvoni telefon. I šta preostaje nego da mi vraćamo dugove naših roditelja – u duhovnom smislu. Kako? Dodatnim pokajanjem. Šta je tu problem? Zar ne možemo pomoći svom ocu, dedi, pradedi? Onako kako ko može – neko milostinjom, neko trudom, neko žrtvom…

Ova analogija nas uči ne samo razumevanju duhovne odgovornosti, već i ljubavi koja ide unazad kroz pokolenja. I to nije prokletstvo, kako bi neki pomislili, već blagoslovena prilika da budemo most između onih koji su bili i onih koji tek dolaze.

Otac Rafailo zaključuje jednostavno, ali silno:

- Od svega toga ne treba praviti nikakvu dramu. Dakle, svakako nasleđujemo praroditeljske grehe, a toj grehovnoj strukturi pridodaju se i gresi naših predaka – kao što ćemo i mi naše grehe ostaviti našoj deci. Koliko možemo za života, pokajanjem treba da se oslobodimo greha. Ono što ne uspemo, ostavljamo deci koja će pokajanjem te dugove da vraćaju, a onda će i milost Gospodnja to da pokrije. Sve je to jevanđelski i od toga ne treba praviti nikakvu dramu.

U ovim rečima odzvanja duh Jevanđelja, koji nas poziva na mir, pomirenje i nadu. Nasleđeni greh nije sudbina, već poziv na svetost. Borba protiv grehova naših predaka jeste molitva za njihovu dušu i seme spasenja za pokolenja koja dolaze. Zato, umesto da se pitamo: „Zašto mi se ovo dešava?“, možda je bolje da u tišini srca šapnemo: „Gospode, pomozi meni da pomognem njima.“