Kada život krene nizbrdo, a srce zavapi: „Zašto baš meni?“, možda nije reč o kazni, već o tajanstvenom duhovnom nasleđu koje se nevidljivo prenosi kroz pokolenja.
Koliko puta smo se u životu zatekli pred lomovima, bolešću, nesrećom, neuspehom, pa čak i pred nekom neobjašnjivom tugom koja nas obavije bez jasnog razloga – i pomislili: „Zašto baš meni? Šta sam zgrešio? Bog zna da nisam učinio ništa loše!“ Taj vapaj duše, poznat svakom čoveku, otvara vrata jednom dubljem i ozbiljnijem pitanju: da li možda nosimo nešto što nismo lično skrivili? Da li je moguće da greh ima nasleđe?
Pravoslavna Crkva na ovo pitanje ne odgovara krivicom, već pozivom – na pokajanje, na duhovnu zrelost i saosećanje koje prevazilazi granice ličnog ega. Nasleđivanje greha nije kazna, već poziv. Poziv na ljubav i žrtvu za one pre nas, kao i odgovornost za one koji će doći posle nas.
U jednoj od svojih dubokih beseda, arhimandrit Rafailo, iguman manastira Podmaine, govori o ovoj duhovnoj zakonitosti:
- Greh se nasleđuje. Praroditeljski greh se nasleđuje rođenjem, ali se anulira svetom tajnom krštenja. A šta je s gresima naših predaka? Oni se svakako pridodaju tom već urođenom praroditeljskom grehu. I tu postoji neka duhovna zakonitost. Međutim, ne treba se plašiti, već to duhom pokajanja pomiriti.
Ove reči otkrivaju nešto što je i teško i utešno: nosimo teret svojih predaka, ali ga možemo razrešiti – ne samo za sebe, već i za njih. Kao što nas krštenje oslobađa naslednog praroditeljskog greha, tako i pokajanje, milostinja, post, molitva i ljubav postaju duhovna „valuta“ kojom otplaćujemo ono što su drugi ostavili iza sebe – kao dug koji nije vraćen na vreme.
Otac Rafailo to slikovito objašnjava poređenjem:
- Zar je problem da ja ponesem greh moga oca? On se možda nekada i ispovedio, ali ga možda nije isplatio u pokajničkom smislu. Uzmimo primer koji će možda biti bliži za razumevanje. Recimo, moj otac se zadužio. Nije uspeo u potpunosti da se razduži, a kamata se ne prašta. I onda ja vraćam njegove dugove. Njegov telefon više nije u dometu. Oni kojima duguje ne mogu ga tražiti tamo, ali mene mogu. Poverioci zovu moj broj i počinje da mi zvoni telefon. I šta preostaje nego da mi vraćamo dugove naših roditelja – u duhovnom smislu. Kako? Dodatnim pokajanjem. Šta je tu problem? Zar ne možemo pomoći svom ocu, dedi, pradedi? Onako kako ko može – neko milostinjom, neko trudom, neko žrtvom…
Ova analogija nas uči ne samo razumevanju duhovne odgovornosti, već i ljubavi koja ide unazad kroz pokolenja. I to nije prokletstvo, kako bi neki pomislili, već blagoslovena prilika da budemo most između onih koji su bili i onih koji tek dolaze.
Otac Rafailo zaključuje jednostavno, ali silno:
- Od svega toga ne treba praviti nikakvu dramu. Dakle, svakako nasleđujemo praroditeljske grehe, a toj grehovnoj strukturi pridodaju se i gresi naših predaka – kao što ćemo i mi naše grehe ostaviti našoj deci. Koliko možemo za života, pokajanjem treba da se oslobodimo greha. Ono što ne uspemo, ostavljamo deci koja će pokajanjem te dugove da vraćaju, a onda će i milost Gospodnja to da pokrije. Sve je to jevanđelski i od toga ne treba praviti nikakvu dramu.
U ovim rečima odzvanja duh Jevanđelja, koji nas poziva na mir, pomirenje i nadu. Nasleđeni greh nije sudbina, već poziv na svetost. Borba protiv grehova naših predaka jeste molitva za njihovu dušu i seme spasenja za pokolenja koja dolaze. Zato, umesto da se pitamo: „Zašto mi se ovo dešava?“, možda je bolje da u tišini srca šapnemo: „Gospode, pomozi meni da pomognem njima.“
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za utorak druge sedmice Velikog posta piše o nepopravljivosti sagrešenja, unutrašnjoj borbi savesti i neizmernoj Božijoj milosti koja čeka na iskreno kajanje. Od listova kojima su se Adam i Eva pokrili nakon prvog greha, preko drveća u čijoj su hladovini pravednici tražili mir, do Hristove poruke o duhovnom plodu – smokva u Bibliji nosi duboku simboliku i suštinske pouke za svakog vernika. Po tim prvim pomislima će se odvijati i umna aktivnost tog dana, kaže otac Rafailo. Grešnik misli da ga niko ne vidi, ali Božje oko sve zna – pokajanje je jedini put spasenja, poručuje svetitelj u svojim duhovnim poukama za utorak pete sedmice Velikog posta.
Printscreen/Youtube/Манастир Подмаине - ПРОПОВЕДИ
Duhovna riznica
05:00 | 11.03.2025
"MOJ GREH JE TOLIKI DA SE NE MOŽE OPROSTITI": Jedan od najvećih svetaca objašnjava zašto ovu rečenicu nikada ne smemo izgovoriti
Duhovna riznica
17:07 | 25.03.2025
ZAŠTO SE SMOKVA TOLIKO ČESTO POMINJE U SVETOM PISMU: Otkrijte biblijsku vezu između ovog božanskog ploda i sudnjeg dana
Duhovna riznica
15:14 | 28.03.2025
KAKO DA ZAPOČNETE DAN, A DA VAM BUDE DO ŽIVOTA: Otac Rafailo kaže da je ključ u tome da čim ustanete ništa ne pipate, a evo i zašto
Duhovna riznica
05:00 | 01.04.2025
JEDNOG DANA SVE SKRIVENO BIĆE OTKRIVENO – DA LI STE SPREMNI ZA TAJ TRENUTAK? Snažna opomena Svetog Teofana Zatvornika
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
O postu pred pričešće napominjao je da se mora voditi računa o detetovoj zrelosti.
Smirenje, strpljenje i prihvatanje su put kojim se stiče pravi mir, dok želja da utičemo na tuđe ponašanje često samo otkriva naše nedostatke.
Trpeza, koja je nekada bila sveto mesto zahvalnosti, pretvorila se u naviku.
Otkrijte tajne manastirske kuhinje - mirisi, začini i jednostavna priprema čine ovu posnu sarmu neodoljivom za svaku trpezu.
Parohije od Teksasa do Njujorka beleže stotine novih vernika koji se pripremaju za krštenje, dok arhijerej Antiohijske patrijaršije ističe da iza brojki stoji dug i zahtevan put istinskog obraćenja, a ne prolazni trend.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Otkrijte kako su naši preci pravili majonez bez aditiva i pojačivača ukusa, prema receptu monaha iz Manastira Krušedol.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
U besedi za 9. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički poručuje da nema veće nesreće od one koja zadesi čoveka koji se, pošto je upoznao Hrista i svetlost spasenja, svesno vrati u tamu greha.
Uprkos rasprostranjenoj slici iz udžbenika i umetnosti, Biblija nigde ne pominje jabuku kao „zabranjeni plod“ – ovo tumačenje poteklo je iz lingvističke igre reči i srednjovekovnih zapadnih predstava, dok Pravoslavna crkva uporno čuva dublji smisao priče o padu čoveka.
U svetu preplavljenom informacijama i vizuelnim iskušenjima, sve češće zaboravljamo da zle misli ne potiču iz naše duše – one dolaze spolja, najčešće s ekrana. Protojerej Pavel Gumerov u svom autorskom tekstu, koji prenosimo u celosti, upozorava na duhovne posledice svakodnevnog konzumiranja medijskih sadržaja.
Sedam smrtnih grehova predstavlja jednu od najvažnijih okosnica hrišćanskog učenja i hrišćanske teologije.
O postu pred pričešće napominjao je da se mora voditi računa o detetovoj zrelosti.
Smirenje, strpljenje i prihvatanje su put kojim se stiče pravi mir, dok želja da utičemo na tuđe ponašanje često samo otkriva naše nedostatke.
Trpeza, koja je nekada bila sveto mesto zahvalnosti, pretvorila se u naviku.
Parohije od Teksasa do Njujorka beleže stotine novih vernika koji se pripremaju za krštenje, dok arhijerej Antiohijske patrijaršije ističe da iza brojki stoji dug i zahtevan put istinskog obraćenja, a ne prolazni trend.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog sveštenomučenika Klimenta po starom kalendaru i Prepodobnog Patapija Tebanskog po novom, katolici su u Drugoj nedelji Adventa, dok je u islamu i judaizmu dan posvećen redovnoj molitvi i svakodnevnim verskim obavezama.
Otkrijte jednostavne principe koji pomažu da ostanemo mirni, odlučni i moralno jaki čak i kada život postavlja izazove pred nas.
Vernici se često pitaju da li tuđi krst nosi tuđu sudbinu, a odgovor sveštenika ruši rasprostranjene strahove.
