Kada život krene nizbrdo, a srce zavapi: „Zašto baš meni?“, možda nije reč o kazni, već o tajanstvenom duhovnom nasleđu koje se nevidljivo prenosi kroz pokolenja.
Koliko puta smo se u životu zatekli pred lomovima, bolešću, nesrećom, neuspehom, pa čak i pred nekom neobjašnjivom tugom koja nas obavije bez jasnog razloga – i pomislili: „Zašto baš meni? Šta sam zgrešio? Bog zna da nisam učinio ništa loše!“ Taj vapaj duše, poznat svakom čoveku, otvara vrata jednom dubljem i ozbiljnijem pitanju: da li možda nosimo nešto što nismo lično skrivili? Da li je moguće da greh ima nasleđe?
Pravoslavna Crkva na ovo pitanje ne odgovara krivicom, već pozivom – na pokajanje, na duhovnu zrelost i saosećanje koje prevazilazi granice ličnog ega. Nasleđivanje greha nije kazna, već poziv. Poziv na ljubav i žrtvu za one pre nas, kao i odgovornost za one koji će doći posle nas.
U jednoj od svojih dubokih beseda, arhimandrit Rafailo, iguman manastira Podmaine, govori o ovoj duhovnoj zakonitosti:
- Greh se nasleđuje. Praroditeljski greh se nasleđuje rođenjem, ali se anulira svetom tajnom krštenja. A šta je s gresima naših predaka? Oni se svakako pridodaju tom već urođenom praroditeljskom grehu. I tu postoji neka duhovna zakonitost. Međutim, ne treba se plašiti, već to duhom pokajanja pomiriti.
Ove reči otkrivaju nešto što je i teško i utešno: nosimo teret svojih predaka, ali ga možemo razrešiti – ne samo za sebe, već i za njih. Kao što nas krštenje oslobađa naslednog praroditeljskog greha, tako i pokajanje, milostinja, post, molitva i ljubav postaju duhovna „valuta“ kojom otplaćujemo ono što su drugi ostavili iza sebe – kao dug koji nije vraćen na vreme.
Otac Rafailo to slikovito objašnjava poređenjem:
- Zar je problem da ja ponesem greh moga oca? On se možda nekada i ispovedio, ali ga možda nije isplatio u pokajničkom smislu. Uzmimo primer koji će možda biti bliži za razumevanje. Recimo, moj otac se zadužio. Nije uspeo u potpunosti da se razduži, a kamata se ne prašta. I onda ja vraćam njegove dugove. Njegov telefon više nije u dometu. Oni kojima duguje ne mogu ga tražiti tamo, ali mene mogu. Poverioci zovu moj broj i počinje da mi zvoni telefon. I šta preostaje nego da mi vraćamo dugove naših roditelja – u duhovnom smislu. Kako? Dodatnim pokajanjem. Šta je tu problem? Zar ne možemo pomoći svom ocu, dedi, pradedi? Onako kako ko može – neko milostinjom, neko trudom, neko žrtvom…
Ova analogija nas uči ne samo razumevanju duhovne odgovornosti, već i ljubavi koja ide unazad kroz pokolenja. I to nije prokletstvo, kako bi neki pomislili, već blagoslovena prilika da budemo most između onih koji su bili i onih koji tek dolaze.
Otac Rafailo zaključuje jednostavno, ali silno:
- Od svega toga ne treba praviti nikakvu dramu. Dakle, svakako nasleđujemo praroditeljske grehe, a toj grehovnoj strukturi pridodaju se i gresi naših predaka – kao što ćemo i mi naše grehe ostaviti našoj deci. Koliko možemo za života, pokajanjem treba da se oslobodimo greha. Ono što ne uspemo, ostavljamo deci koja će pokajanjem te dugove da vraćaju, a onda će i milost Gospodnja to da pokrije. Sve je to jevanđelski i od toga ne treba praviti nikakvu dramu.
U ovim rečima odzvanja duh Jevanđelja, koji nas poziva na mir, pomirenje i nadu. Nasleđeni greh nije sudbina, već poziv na svetost. Borba protiv grehova naših predaka jeste molitva za njihovu dušu i seme spasenja za pokolenja koja dolaze. Zato, umesto da se pitamo: „Zašto mi se ovo dešava?“, možda je bolje da u tišini srca šapnemo: „Gospode, pomozi meni da pomognem njima.“
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za utorak druge sedmice Velikog posta piše o nepopravljivosti sagrešenja, unutrašnjoj borbi savesti i neizmernoj Božijoj milosti koja čeka na iskreno kajanje. Od listova kojima su se Adam i Eva pokrili nakon prvog greha, preko drveća u čijoj su hladovini pravednici tražili mir, do Hristove poruke o duhovnom plodu – smokva u Bibliji nosi duboku simboliku i suštinske pouke za svakog vernika. Po tim prvim pomislima će se odvijati i umna aktivnost tog dana, kaže otac Rafailo. Grešnik misli da ga niko ne vidi, ali Božje oko sve zna – pokajanje je jedini put spasenja, poručuje svetitelj u svojim duhovnim poukama za utorak pete sedmice Velikog posta.
Printscreen/Youtube/Манастир Подмаине - ПРОПОВЕДИ
Duhovna riznica
05:00 | 11.03.2025
"MOJ GREH JE TOLIKI DA SE NE MOŽE OPROSTITI": Jedan od najvećih svetaca objašnjava zašto ovu rečenicu nikada ne smemo izgovoriti
Duhovna riznica
17:07 | 25.03.2025
ZAŠTO SE SMOKVA TOLIKO ČESTO POMINJE U SVETOM PISMU: Otkrijte biblijsku vezu između ovog božanskog ploda i sudnjeg dana
Duhovna riznica
15:14 | 28.03.2025
KAKO DA ZAPOČNETE DAN, A DA VAM BUDE DO ŽIVOTA: Otac Rafailo kaže da je ključ u tome da čim ustanete ništa ne pipate, a evo i zašto
Duhovna riznica
05:00 | 01.04.2025
JEDNOG DANA SVE SKRIVENO BIĆE OTKRIVENO – DA LI STE SPREMNI ZA TAJ TRENUTAK? Snažna opomena Svetog Teofana Zatvornika
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Ajeti 41:34-38 iz sure Fussilet nas podsećaju da materijalno ne štiti dušu, da vera i dobra dela otvaraju vrata večne nagrade, dok oni koji odbacuju božanske poruke rizikuju ozbiljnu kaznu.
U svetu punom iskušenja i sumnje, Zlatoust nas podseća da iskreno pokajanje i vera pretvaraju padove u unutrašnju snagu i vode ka bližini Boga.
U Patrijaršijskom dvoru održan je značajan susret koji naglašava zajedničke vrednosti pravoslavlja i islama, istinu, ljubav i poštovanje kao temelj međusobnog razumevanja u vremenu duhovne zaboravnosti.
U ime patrijarha Porfirija, episkop lipljanski i vojni Dositej održao je dirljivu besedu o veri, služenju i žrtvi čoveka koji je život posvetio Otadžbini.
Svetom Evlampiju je zbog verovanja u Hrista odsečena glava, a Sveta Evlampija je izdahnula pre posečenja od posledica mučenja koje je pretrpela.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
U besedi za 9. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički poručuje da nema veće nesreće od one koja zadesi čoveka koji se, pošto je upoznao Hrista i svetlost spasenja, svesno vrati u tamu greha.
Uprkos rasprostranjenoj slici iz udžbenika i umetnosti, Biblija nigde ne pominje jabuku kao „zabranjeni plod“ – ovo tumačenje poteklo je iz lingvističke igre reči i srednjovekovnih zapadnih predstava, dok Pravoslavna crkva uporno čuva dublji smisao priče o padu čoveka.
U svetu preplavljenom informacijama i vizuelnim iskušenjima, sve češće zaboravljamo da zle misli ne potiču iz naše duše – one dolaze spolja, najčešće s ekrana. Protojerej Pavel Gumerov u svom autorskom tekstu, koji prenosimo u celosti, upozorava na duhovne posledice svakodnevnog konzumiranja medijskih sadržaja.
Sedam smrtnih grehova predstavlja jednu od najvažnijih okosnica hrišćanskog učenja i hrišćanske teologije.
U svetu punom iskušenja i sumnje, Zlatoust nas podseća da iskreno pokajanje i vera pretvaraju padove u unutrašnju snagu i vode ka bližini Boga.
Stojičević kaže da se iza kulisa geopolitičkih pritisaka odvija se hibridna operacija Zapada usmerena na potkopavanje Srpske i Ruske crkve — kroz medije, univerzitete i politiku gradi se mreža uticaja koja menja lice pravoslavlja.
Rešenje Fanara kojim potvrđuje presudu za koju je sam priznao da je nepravedna pokrenula je talas nezadovoljstva, dok se iza crkvenih zidina vodi tiha, ali sudbonosna borba između savesti, vere i moći.
Pravoslavna crkva uči da Bog nikada ne deluje preko prisile, straha ili uznemirenja, već kroz ljubav, mir i radost u duši.
Od Svetog Jovana Zlatoustog do starca Tadeja, sveti oci nas uče da jezik može biti izvor blagoslova ili prokletstva, a psovka otvara vrata duhovnim iskušenjima.
Usamljeni hram kod sela Edelevo u Rusiji, za koji se kaže da do njega stižu samo oni kojima vera pokaže put, zbunjuje naučnike, inspiriše vernike i privlači avanturiste iz celog sveta.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Od Svetog Jovana Zlatoustog do starca Tadeja, sveti oci nas uče da jezik može biti izvor blagoslova ili prokletstva, a psovka otvara vrata duhovnim iskušenjima.
Pravoslavna crkva uči da Bog nikada ne deluje preko prisile, straha ili uznemirenja, već kroz ljubav, mir i radost u duši.
Recept iz kuvara „Ko posti, dušu gosti“ otkriva kako obični sastojci postaju neodoljiv posni ajvar, savršen za zimnicu, sendviče i tradicionalni domaći namaz pun mirisa i topline manastirskog doma.
