OTKRIJTE ZABORAVLJENI MEHANIZAM SAMOODBRANE: Otac Pavel objašnjava kako se zaštititi od medija koji tiho preuzimaju kontrolu nad našim mislima

Jasno je da zle misli, grešne želje i sklonosti nisu urođene osobine naše duše. One dolaze spolja, i mi ih možemo ili prihvatiti i negovati, ili odbaciti i proterati. Zato nam je i data slobodna volja.

Odakle potiče sve to? U najopštijem smislu, postoji samo jedan izvor. Bog nije stvorio zlo. Prvi koji je počeo da stvara zlo u vaseljeni bio je satana. „Ko čini greh, od đavola je, jer đavo od početka greši“ (1. Jovanova 3, 8), kaže Sveti apostol Jovan Bogoslov. A kada se krštavamo, mi se „odričemo satane i svih dela njegovih“ – dakle, grešnih dela. Zato oni koji seju greh i iskušenja bez sumnje čine dela đavolska.

Zle i grešne misli najčešće se rađaju iz vizuelnih, slušnih i drugih čulnih utisaka. Naravno, može biti i misli koje neposredno seje satana, ali ih nema onoliko koliko nam se ponekad čini. Koji su to spoljni podsticaji nižih nagona? Na prvom mestu, bez preterivanja – savremeni mediji: televizija, tabloidna i zabavna štampa, radio, mnogi internet sajtovi.

shutterstock.com

 

Pošto su gotovo svi mediji danas u privatnom vlasništvu, dakle komercijalni, njihova zarada i dobrobit vlasnika zavise od samo jednog – od gledanosti. Što više ljudi u određenom trenutku gleda neki kanal ili kupuje određeni list, to će više oglašivači uložiti novca u njega – jednostavno je. A da bi se privukla pažnja publike, mora se što više zabavljati, igrati na najniže strasti i poroke, pokazivati nešto poluzabranjeno (jer zabranjeno voće je, kako znamo, najslađe). Ali to je samo jedna strana problema, jer pored komercijalne, postoji i mnogo ozbiljnija – moralna. Trenutno smo suočeni s pravom najezdom: ogromna sredstva se ulažu u moralno i duhovno kvarenje našeg naroda.

Ali greh ne seju samo mediji. Grešne misli mogu doći iz svega što čitamo, čujemo, vidimo i osetimo – iz knjiga, filmova, razgovora, susreta...

Kako da sačuvamo dušu i um čiste, ako živimo u svetu preplavljenom informacijama, ako vizuelne i slušne slike prožimaju naš svakodnevni život? Da, teško je – ali nije nemoguće. U asketskoj praksi to se naziva „čuvanje očiju, ušiju i uma“.

Za početak, devedeset odsto informacija koje savremeni čovek svakodnevno prima ne samo da mu nije potrebno, nego mu je i štetno. Uz to, sve te informacije su krajnje lošeg kvaliteta. Setimo se reči profesora Preobraženskog iz Bulgakovljevog romana Kučeće srce: „Ne čitajte sovjetske novine pre jela – možete da pokvarite varenje.“ Rekao bih da savremenu štampu ne treba čitati ni posle jela.

shutterstock.com

 

Ogromna većina savremenika izgubila je sposobnost samostalnog mišljenja i rasuđivanja zbog svoje ljubavi prema medijima. A ni vremena za to više nema – jer treba pročitati sve novine i časopise na koje ste pretplaćeni, pogledati najnovije vesti, slušati omiljenu radio stanicu dok ste u kolima i sačuvati snagu za večernju seriju. Ljudi su potpuno uvereni da su njihove misli njihove sopstvene.

Više i ne primećuju gde za njih govori Vladimir Pozner, gde Aleksandar Gordon, a gde zapravo – Mihail Zadornov. Sposobnost samostalnog mišljenja gotovo je izgubljena. Ako još uvek postoji izvesna raznolikost u mišljenju naroda, to je zato što ljudi gledaju različite emisije sa različitim gledištima. Kao što reče Kozma Prutkov: „Mnogi ljudi su kao kobasice – u sebi nose ono čime su napunjeni.“ Po tom principu deluje ova naša „četvrta vlast“, koja zaista jeste moć – moć da ljudskim umom upravlja po volji.

Često slušamo o izbornim prevarama, brojanju glasova, falsifikovanim listićima. A sve to nije ni potrebno. Dovoljno je da se pred izbore određeno lice neprestano prikazuje na televiziji nekoliko nedelja – i svi će glasati za njega, kakav god da je. Napoleon je rekao: „Nekoliko novina može više od cele armije.“ A šta bi rekao da je znao za televiziju? Ipak, tema nam nije politička taktika, već borba sa strastima – da se vratimo na to.

Možemo sa potpunom sigurnošću reći: gledanje televizije, čitanje tabloida i konzumiranje drugih medijskih sadržaja raspaljuje svih osam strasti u duši čovekovoj.

shutterstock.com/Baloncici/Pormezz

 

Pogledajmo kako mediji doprinose buđenju tih strasti:

Proždrljivost

Ova strast se manifestuje kao neumerenost u jelu i piću, alkoholizam, narkomanija i pušenje. Mediji se uglavnom obraćaju kultu hedonizma i uživanja. Setimo se slogana: „Uzmi sve od života“, „Hrana je zadovoljstvo, užitak ukusa!“ Ne moramo ni pominjati otvoreno i prikriveno reklamiranje piva i alkohola. Sve se čini da bi nas ubedili da je život nezamisliv bez alkohola. U filmovima i serijama o vojnicima ili policajcima (dakle, o „pravim muškarcima“) alkohol je stalno prisutan. Uz sve to, naravno, stoje i interesi sponzora čije proizvode glumci reklamiraju. Gotovo svi likovi puše. Usput, u holivudskim filmovima gotovo je nemoguće naći pozitivnog junaka koji puši ili pije. Amerikanci su konačno shvatili kakav uticaj takvi uzori imaju na mlade.

Ali sve je to tek vrh ledenog brega. Naša televizija često prikazuje i scene u kojima pozitivni junaci koriste drogu i puše marihuanu. Sećam se ruskog filma u kome se više puta ponavlja rečenica: „Trava nije droga“ – kao reklamni slogan.

Blud

O tome ne treba ni govoriti. Dovoljno je prelistati bilo koji popularan list ili uključiti televizor, naročito omladinske kanale poput MTV-a. Svi mediji su preplavljeni bestidnim scenama, razgovorima o seksualnim odnosima, prostim šalama ili čak emisijama koje se u potpunosti bave „tim stvarima“. U evropskim zemljama i Americi ovakvi sadržaji emituju se tek kasno noću.

Shutterstock/RomanR

 

Srebroljublje

Kult pohlepe, gramzivosti i srebroljublja otvoreno se podstiče emisijama koje sugerišu da se može „postati milioner“ bez truda i rada. Istovremeno se raspaljuje i zavist, jer standard života i zabave koji se reklamiraju dostupni su samo uskom krugu ljudi, dok ostali mogu samo da žude i zavide.

Gnev

Zavist rađa gnev – to je razumljivo. Kada u zemlji mnogi nemaju posao, ne primaju plate mesecima, ne mogu da žive od penzije – slike s televizije o bogatima, luksuznim stanovima i nepravdi izazivaju ogorčenost. Dnevne vesti pune su korupcije, kriminala, nemara vlasti. Dodajmo tome filmove prepune nasilja i brutalnosti. A šta reći o intervjuima s ubicama koji pričaju kako uživaju u zločinu?

Tuga i očajanje

Sve te iste vesti vode samo ka potištenosti, tugi i teskobi: nesreće, udesi, ubistva, ratovi, krize, nestašice... I to svakoga dana.

Taština i gordost

Ako čovek neprestano gleda poroke i grehe drugih na televiziji i u štampi, lako može upasti u osudu i uzdizanje nad drugima: „Ako su zvezde i političari ogrezli u razvratu, onda ja nisam tako loš.“ S druge strane, navikava se na pomisao da su porok i greh – nešto sasvim normalno.

Oprostite što se toliko zadržavam na stvarima koje svi znamo, ali ponekad, u svakodnevici, zaboravljamo kakvim zverima otvaramo vrata kada uključimo televizor ili uzmemo novine. Nešto što odraslom čoveku nikada ne bi palo na pamet može biti izazvano jednim nepristojnim filmom ili člankom. Najstrašnije misli i porivi mogu biti probuđeni ako ne čuvamo oči i uši.

RossHelen/Shutterstock

 

Šta da činimo? Večno rusko pitanje. Da li da živimo u informativnoj izolaciji i ne znamo ništa o događajima u zemlji i svetu? Taj problem je preuveličan. Ne živimo u pustinji. Verujte – sve važno ćemo svakako saznati. Možda dan kasnije. Čućemo to na poslu, od prijatelja, porodice. Ali mnogo više gubimo ako neograničeno konzumiramo medijske sadržaje. Jedno je sigurno: oni koji redovno gledaju televiziju, slušaju radio i čitaju štampu – ne mogu očuvati um, oči i uši u čistoti.

Televizija i film su naročito agresivni – oni direktno unose gotove slike u čovekovu svest, bez potrebe za mišljenjem ili maštom. Najstrašnije je što čovek te slike doživljava kao plod sopstvenog uma. Nije slučajno što je Lenjin – veliki znalac manipulacije masovnom svešću – rekao: „Od svih umetnosti, za nas je najvažnija kinematografija.“

Čovek koji gleda televiziju ne može da radi ništa drugo – ni najjednostavnije zadatke, ni da jede (dokazano je da je to štetno). Možda može da sluša radio dok pere sudove, ali televiziju ne može da gleda.

Ako čovek nije političar ili novinar kome su zaista potrebne dnevne vesti – ništa neće izgubiti ako drastično smanji kontakt s medijima. Naprotiv – mnogo će dobiti: bistrinu uma, smanjenje iskušenja, more slobodnog vremena za čitanje dobre literature, kulturu, porodicu i neophodne stvari. Nije slučajno što mediji raspaljuju sve strasti – njihov efekat je sličan strastima – stvaraju zavisnost. Počnete da gledate film i ostanete satima ispred ekrana, zaboravljajući na sve drugo.

Zato je dobro barem ozbiljno ograničiti uticaj medija na sebe. Ako u kući ima dece – to je apsolutna potreba. Treba se potruditi da bar tokom postova, kao i sredom i petkom, ne gledamo televiziju. U suprotnom, naša borba sa strastima neće imati ploda. A za one koji se plaše potpune informativne izolacije – neka odaberu radio-emisije, listove ili sajtove s neutralnijim i pristojnijim sadržajem. Takvi još uvek postoje.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara