Molitva, smirenje i neizmerna vera obeležili su život oca Meletija, jednog od najvoljenijih asketa Svete gore, čiji osmeh, nalik anđeoskom, ostaje večno svedočanstvo svetlosti njegove duše.
U miru i tišini, starac Meletije iz Kapsale predao je svoju dušu Gospodu, ostavljajući za sobom neizbrisiv trag smirenja, vere i ljubavi. Njegov život, nalik plamenu sveće, bio je ispunjen molitvom i tihovanjem, a njegovo upokojenje prožeto svetlošću i svetošću. U subotu, 7. decembra 2024. godine, završila se njegova zemaljska misija, ali duhovno nasleđe koje je ostavio živeće i dalje.
Starac Meletije, poreklom iz mesta Mira na Kritu, bio je jedan od najasketskijih i najsvetlijih otaca Svete gore. Živeći godinama u svojoj isposnici u asketskim krajevima Kapsale, posvetio je život neprekidnoj molitvi i smirenju. Svakoga dana činio je 3.000 metanija, što je svedočilo o njegovoj nepokolebljivoj veri u Boga.
Printscreen/YouTube/ΕΚΚΛΗΣΙΑ ONLINE NEWS LIVE
Otac Melentije upokojio se nasmejan u subotu 7. decembra
Njegovo lice, čak i nakon upokojenja, krasio je osmeh nalik anđeoskom, ostavivši snažan utisak na sve koji su ga videli. Njegove vrline, tihovanje i duhovna snaga činili su ga uzorom i za monahe i za mirjane koji su kod njega tražili duhovno rukovodstvo.
Poslednjih dana svog života starac Meletije bio je u bolnici, gde je predao svoju dušu Gospodu. Uz njega su bili ljudi koji su ga duboko voleli, uključujući pomoćnika episkopa Eparhije mitropolijske i pirejske, kao i oca Evangelosa Papanikolaua, koji su sa starcem negovali blisku duhovnu vezu.
Printscreen/YouTube/BalkanTripTV
Sveta gora
Ljudi koji su ga poznavali opisuju ga kao nekoga ko je zračio smirenjem, spokojem i ljubavlju. Nasmejan poput anđela, čak i u najtežim trenucima, pokazivao je unutrašnju harmoniju i čvrstu veru u večni život.
Njegovo upokojenje predstavlja veliki gubitak za pravoslavnu crkvu i za sve koji su ga poznavali. Starac Meletije ostavlja za sobom svetli primer vere, strpljenja i smirenja. Njegova asketska dela i pouke nastaviće da inspirišu sve koji tragaju za istinom Hristovom.
Njegova skromnost, molitva i duhovni život ostaće duboko urezani u sećanje svih koji su ga sreli. Neka mu je večna pamjat, i neka ga Gospod primi u Svoje naručje s ljubavlju i milošću.
Iako optužen bezdušno i mučen, Sveti Nektarije je verovao u Božju pravdu, a jedan događaj iz njegovog života govori o neizmernoj veri i snazi praštanja koje svetitelj nudi svim vernicima, bez obzira na nepravdu i zlo.
Dok tlo podrhtava, monasi sa Atosa podsećaju na snagu vere i molitve u suočavanju sa izazovima – da li je serija zemljotresa samo prirodni fenomen ili opomena na dublje duhovne istine?
U razgovoru za religija.rs, ovaj svetogorac govori o vekovnoj tradiciji hrišćanske ljubavi i molitve koje kroz monaške proizvode, uz blagoslov, donose blagodat za dušu i telo.
Veliki ruski svetitelj objašnjava da predanjem svojih briga Bogu, molitve iz srca mogu doneti promenu u životima drugih, ali i unutrašnji mir nama samima.
U Siropusnu nedelju, pred početak Velikog posta, poglavar Srpske pravoslavne crkve pozvao je vernike na praštanje, pokajanje i unutrašnje čišćenje srca, upozorivši da bez ljubavi i zajedništva nijedno pravilo nema smisla.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Jedan od najvećih savremenih duhovnika podseća da pravoslavna vera ne počiva na slučajnosti i znakovima, već na odgovornom življenju Jevanđelja, bez izgovora.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Veliki ruski svetitelj objašnjava da predanjem svojih briga Bogu, molitve iz srca mogu doneti promenu u životima drugih, ali i unutrašnji mir nama samima.
Pravoslavna crkva nalaže da se Bele poklade provedu u duhu smirenja, pomirenja i praštanja, da se zatraži oproštaj od bližnjih i da se sa čistim srcem uđe u dane posta, molitve i pokajanja.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
Mitropolit mileševski poziva vernike na lični preobražaj: kako kroz post i molitvu učestvovati u svetlu Hristovog Vaskrsenja i pronaći unutrašnju radost koja nadilazi svakodnevnicu.
