Jedan od najvećih savremenih duhovnika podseća da pravoslavna vera ne počiva na slučajnosti i znakovima, već na odgovornom življenju Jevanđelja, bez izgovora.
Postoji jedna podmukla i uporna duhovna bolest savremenog čoveka: potreba da se oseća sigurnim tako što će se osloniti na prazne znake, rituale bez smisla i poluverje. Kucanje u drvo, prizivanje sreće, izgovaranje rečenica „za svaki slučaj“ - sve to izgleda bezazleno, ali iza te navike krije se duboka pometnja u odnosu prema Bogu. Upravo tu ranu precizno dotiče pouka starca Ilije Optinskog, nudeći odgovor koji nije ni lak ni utešan, ali jeste istinit.
Starac Ilija je govorio bez uvijanja, razgolićujući stanje duše čoveka koji želi zaštitu, ali bez poverenja, sigurnost, ali bez vere:
– Šta Bog ne dopusti, to se nikada neće dogoditi. A mi mislimo da možemo izbeći nešto loše ako kucnemo po stolu i izgovorimo: „Pu, pu“ (da ne čuje zlo). To ogoljuje našu grehovnost, naše neverje, našu bedu. Verujemo u slučajnost, a ne u Promisao Božju, verujemo u sudbinu, a ne u Boga Svedržitelja, u čijim rukama je blagostanje ili neblagostanje, ne samo određenih ljudi, nego i sudbina celog sveta – govorio je starac Ilija, a zatim bi dodao:
– Mi nikako ne smemo da se bojimo. Bog ima svu moć. Međutim, zaboravljati da se đavo stalno suprotstavlja čoveku, ne smemo. Ne smemo da zahladnimo u veri i oslabimo u molitvi.
– Neka svako živi po Jevanđelju; više od onoga što je rečeno u Jevanđelju neće niko reći. Najvažnija borba za svakog od nas jeste da živi u skladu sa pravoslavnim učenjem. Čovek obavezno mora biti ocrkovljen – naoružan blagodaću Duha Svetog protiv satanske zlobe i greha. Takođe, mora da se trudi da pomaže drugima. Treba se baviti stvaralačkim poslovima, ratovati protiv čamotinje, lenjosti i ravnodušnosti prema svojoj zemlji i ljudima – govorio je starac Ilija Optinski.
Ova pouka ne ostavlja prostor za neutralnost. Ona ne dopušta da se vera svede na naviku niti da se Bog potisne u stranu dok se život vodi po pravilima straha i sujeverja. Starac Ilija podseća da pravoslavlje nije zbir lepih misli, već borba – svakodnevna, lična i odgovorna. Borba protiv ravnodušnosti, protiv duhovne lenjosti, protiv vere koja se troši samo na reči. Njegova poruka je jasna: čovek koji se oslanja na Promisao Božju ne beži od stvarnosti, već joj izlazi u susret, ojačan molitvom, ocrkovljenjem i delatnom ljubavlju. Tu nema magije – samo vera koja stoji uspravno.
Prva saborna soslanica Svetog apostola Jovana Bogoslova, začalo 73 (3,21-24; 4,1-6)
21. Ljubljeni, ako nas srce naše ne osuđuje, smelost imamo pred Bogom;22. i što god ištemo, primamo od njega, jer zapovesti njegove držimo i činimo što je ugodno njemu.23. A ovo je zapovest njegova: da verujemo u ime Sina njegova Isusa Hrista, i da ljubimo jedni druge kao što nam je dao zapovest.24. I onaj koji drži zapovesti njegove u njemu prebiva, i On u njemu. I po tome znamo da On prebiva u nama, po Duhu kojega nam je dao.
1. Ljubljeni, ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni proroci izašli u svet.2. po ovome raspoznavajte Duha Božijeg: svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je;3. a svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga; i to je duh Antihrista, za kojega ste čuli da dolazi, i sada je već u svetu.4. Vi ste od Boga, dečice, i pobedili ste ih, jer je veći Onaj koji je u vama negoli koji je u svetu.5. Oni su od sveta, zato govore od sveta, i svet ih sluša.6. Mi smo od Boga; koji poznaje Boga sluša nas, koji nije od Boga ne sluša nas. Po ovome poznajemo duha istine i duha obmane.
Jevanđelje po Marku, začalo 65 (14,43-72; 15,1)
43. I odmah, dok on još govoraše, dođe Juda, jedan od Dvanaestorice, i s njim ljudi mnogi s noževima i s koljem, poslani od prvosveštenika i književnika i starešina. 44. A izdajnik njegov dade im znak govoreći: „Koga celivam, onaj je; uhvatite ga i odvedite stražarno." 45. I došavši, odmah mu pristupi i reče: „Zdravo, Učitelju!" I celiva ga.46. A oni staviše ruke svoje na njega i uhvatiše ga. 47. A jedan od onih što stajahu onde izvadi nož te udari slugu prvosvešteničkog i odseče mu uho.
48. I odgovarajući Isus reče im: „Kao na razbojnika izišli ste s noževima i s koljem da me uhvatite. 49. Svaki dan sam bio kod vas u hramu i učio, i ne uhvatiste me. Ali da se ispuni Pismo."50. I ostavivši ga, pobegoše svi. 51. A za njim iđaše neki mladić ogrnut platnom po golom telu; i uhvatiše onoga mladića. 52. A on ostavivši platno, go pobeže od njih. 53. I dovedoše Isusa prvosvešteniku, i sabraše se kod njega svi prvosveštenici i književnici i starešine. 54. A Petar iđaše za njim izdaleka do u dvorište prvosveštenika, i seđaše sa slugama, i grejaše se kod ognja.
55. A prvosveštenici i sav Sinedrion tražahu protiv Isusa svedočanstva da ga ubiju; i ne nađoše.56. Jer mnogi svedočahu lažno protiv njega i svedočanstva ne behu jednaka. 57. I neki ustavši svedočahu protiv njega lažno, govoreći: 58. „Mi ga čusmo gde govori: 'Ja ću razvaliti ovaj hram rukotvoreni, i za tri dana sagraditi drugi, nerukotvoreni." 59. I ni ovo svedočanstvo njihovo ne beše jednako.60. I stavši prvosveštenik na sredinu, zapita Isusa, govoreći: „Zar ništa ne odgovaraš što ovi protiv tebe svedoče?" 61. A on ćutaše i ništa ne odgovaraše. Opet ga prvosveštenik zapita i reče: „Jesi li ti Hristos, Sin Blagoslovenoga?"
62. A Isus reče: „Ja sam taj; i videćete Sina Čovečijega gde sedi sa desne strane Sile i dolazi na oblacima nebeskim." 63. A prvosveštenik razdre haljine svoje, i reče: „Šta nam više trebaju svedoci? 64. Čuste hulu na Boga. Šta vam se čini?" A oni ga svi osudiše da je zaslužio smrt. 65. I počeše neki pljuvati na njega i pokrivati mu lice, i udarati ga, i govoriti mu: „Pogodi nam ko te udari!" I sluge ga bijahu po obrazima. 66. I kad beše Petar dole u dvorištu, dođe jedna od sluškinja prvosveštenikovih, 67. i videvši Petra gde se greje, pogleda ga i reče: „I ti si bio sa Isusom Nazarećaninom."
68. A on se odreče govoreći: „Ne znam, niti razumem šta ti govoriš." I izađe napolje u prednje dvorište, i petao zapeva. 69. I vide ga sluškinja opet, pa poče govoriti onima što stajahu onde: „Ovaj je od njih." 70. A on se opet odricaše. I malo potom oni što stajahu onde rekoše Petru: „Vaistinu si od njih; jer si Galilejac, i govor ti je sličan." 71. A on se poče kleti i zaklinjati: „Ne znam toga čoveka o kojem govorite." 72. I po drugi put zapeva petao. I seti se Petar reči što mu reče Isus: „Pre no što petao dva puta zapeva, tri puta ćeš me se odreći." I stade plakati.1. I odmah ujutru učiniše veće prvosveštenici sa starešinama i književnicima, i sav Sinedrion, i svezavši Isusa odvedoše ga i predadoše Pilatu.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
Svetogorski asketa objašnjava kako upornost u izgovaranju Hristovog imena u srcu i usnama može nadvladati i satanu i približiti nas veri, čak i kada ne razumemo svaku reč koju izgovaramo.
Formalnosti i spoljašnje prakse mogu dati okvir, ali samo iskrena veza sa Bogom i moralna doslednost čine veru potpunom i stvarno živom.
Pouka podvižnice iz Svetopsovske pustinje otkriva kako zemlja koja nas hrani, pokajanje i briga za bližnje mogu biti jedina zaštita u vreme nesigurnosti i straha.
Jedan od najvećih savremenih duhovnika podseća da pravoslavna vera ne počiva na slučajnosti i znakovima, već na odgovornom življenju Jevanđelja, bez izgovora.
Sveti Ignjatije Bogonosac bio je episkop Antiohije i učenik svetih apostola.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Rukopoloženje Duška Perića i beseda vladike Isihija o slobodi, pokajanju i Božjoj ljubavi učinili su liturgiju događajem koji povezuje grad i Crkvu
Kada je ovaj čovek preminuo i kada je njegovo telo kasnije otkopano, monasi su posvedočili strašnom i poučnom čudu
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Učenik i duhovno čedo Svetog Siluana Atonskog objasnio je da patnja nije kazna, već oganj koji čisti, oblikuje i vodi ka istinskoj unutrašnjoj snazi.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
Svetogorski starac nas uči kako preuzeti odgovornost za sopstvenu sreću: lekcija koja pokazuje da vera deluje samo kada čovek zakorači sam.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Kada je ovaj čovek preminuo i kada je njegovo telo kasnije otkopano, monasi su posvedočili strašnom i poučnom čudu
Reći nešto što je istinito, ali u pogrešno vreme, pred pogrešnim ljudima i sa pogrešnim srcem, može naneti veću štetu nego laž.
Izgradnja monaškog konaka iskorišćena je za optužbe protiv Srpske pravoslavne crkve i opštine Gračanica, uz narativ o "zaštiti kulturnog nasleđa" koji dolazi iz sredine u kojoj su crkve paljene.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Episkop istočnoamerički uzneo je snažnu molitvu za zaštitu nerođene dece, a prisutni, od članova Kongresa do vernika, priznaju da su njegove reči ostavile snažan trag.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Izgradnja monaškog konaka iskorišćena je za optužbe protiv Srpske pravoslavne crkve i opštine Gračanica, uz narativ o "zaštiti kulturnog nasleđa" koji dolazi iz sredine u kojoj su crkve paljene.
Uz ovo jelo jednostavna trpeza postaje mala svečanost u danima kada crkveni tipik dozvoljava mrsnu hranu.
