Pouka shi arhimandrita Ilije o duhovnom zdravlju razotkriva da svaka rana, ako se nosi sa verom, postaje znak Božje blizine, a ne kazne.
Bol, bolest i tuga – tri su reči koje čovek najradije izbegava. А upravo su one, po rečima velikih duhovnika, vrata kroz koja duša ulazi u istinsko poznanje Boga. Starac Ilija Optinski, poznat po svojoj dubokoj mudrosti i blagoj strogosti, ostavio je pouku koja razbija ljudske predstave o sreći i zdravlju, pokazujući da je put ka spasenju često popločan suzama:
– Put ka spasenju je put tuga i bolesti. Zašto? Zato što u suprotnom, čovek ne može da odvrati svoj um i srce od vezanosti za ovaj svet. Sama bolest odvraća mnoge grehe koje čovek može da počini dok je zdrav.
Tuge se često šalju da bi se očistila duša i oprostili prošli gresi, kao i da bi se sprečili novi. Zato, poželite zdravlje i sreću! Zdravlje mora biti, pre svega, duhovno. I nema veće sreće od toga kada nas savest ne osuđuje ni za prošli ni za sadašnji život. Avaj, to je sudbina malo koga. Sve što nam preostaje jeste da se pokajemo pred Bogom za svoju nepristojnost i nadamo se da nas On neće odbaciti, kao što je rečeno: Srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti (Psalam 50:19) – govorio je starac Ilija.
Ove reči nisu uteha za slabe, već podsetnik da duša jača kroz ono što telo lomi. Bolest, prema učenju starca Ilije, postaje lek – ne za telo, već za srce. Ona usporava korak, utišava misli i otvara prostor u kome čovek može da čuje tiho kucanje večnosti u sebi.
Ko umesto očajanja izabere pokajanje, otkriva da svaka rana može postati dodir Božje ruke. Spasenje, kaže starac, ne dolazi kroz blagostanje, već kroz smirenje. А tamo gde se čovek skruši pred Bogom, počinje istinsko zdravlje – ono koje ne prolazi.
Poslanica Svetog apostola Pavla Galatima, začalo 200 (1,11-19)
11. A dajem vam na znanje, braćo, da jevanđelje koje sam ja blagovestio, nije od čoveka; 12. Niti ga ja primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista. 13. Jer ste čuli moje življenje nekad u Judejstvu, da odviše gonih Crkvu Božiju i pustoših je. 14. I napredovah u Judejstvu više od mnogih vrsnika svojih u rodu svome, budući odviše revnitelj za svoja otačka predanja.
15. A kada blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe matere moje i prizva blagodaću svojom, 16. da objavi Sina svoga u meni, da ga blagovestim među neznabošcima, toga časa ne pitah tela i krvi, 17. niti iziđoh u Jerusalim onima koji su bili apostoli pre mene, nego otidoh u Arabiju, i opet se vratih u Damask. 18. A potom, nakon tri godine, izađoh u Jerusalim da vidim Petra, i ostadoh kod njega petnaest dana. 19. A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjega.
Jevanđelje po Luki, začalo 30. (7,11-16)
11. I dogodi se potom da on iđaše u grad koji se zove Nain, i s njim iđahu mnogi učenici njegovi i mnoštvo naroda. 12. A kada se približi vratima grada, i gle, iznošahu mrtvaca, jedinca sina matere njegove, i ona beše udovica; i mnogi narod iz grada iđaše sa njom. 13. I videvši je Gospod sažali se na nju i reče joj: „Ne plači!” 14. I pristupivši dohvati se nosila, a nosioci stadoše; i reče: „Momče, tebi govorim, ustani!” 15. I sede mrtvac i stade govoriti; i dade ga materi njegovoj. 16. A strah obuze sve, i slavljahu Boga govoreći: „Veliki prorok podiže se među nama i Bog pohodi narod svoj.”
Dok mnoge obuzima strah i nesigurnost, svetitelj iz Gruzije ostavlja pouku koja budi nadu: prava snaga nije u onome što dolazi spolja, već u veri koja gori u srcu i ne može biti ugašena.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
Dok svet trči za trenutnim zadovoljstvima, ovaj veliki učitelj Crkve nas podseća da pravi plod dolazi samo onima koji strpljivo slede Božiji ritam i poštuju prirodni ritam duhovnog života.
Hrišćanski asketa, teolog i svetitelj upozorava: svaki siromah koji pokuca na naša vrata nosi poruku s neba. Onaj ko kaže „Bog će dati“ i zatvori srce, možda je odbio Božiju milost koja mu je došla u liku brata u nevolji.
U svetu punom iskušenja i sumnje, Zlatousti nas podseća da iskreno pokajanje i vera pretvaraju padove u unutrašnju snagu i vode ka bliini Boga.
Sveti Pajsije Svetogorac objašnjava kako pojanje tropara oslobađa dušu od teskobe, donosi spokoj i pomaže da se prevaziđu iskušenja svakodnevnog života
Od Morinja do Kotora, život i mučeništvo Mihaila Barbića dobija večnu slavu – uz liturgijsko prisustvo mitropolita Joanikija i arhijereja, vera i hrabrost ovog sveštenika zasijali su kao svetionik za generacije vernika.
Poseta učenika Bogoslovije Svetog Save Sremskoj Kamenici pretvorila se u susret koji je deci doneo radost, a svima ostalima tiho podsećanje da se vera najpre prepoznaje po delima, a ne po rečima.
Recept za domaću štrudlu sa orasima kakva se pravila u danima kada je dozvoljen beli mrs - savršena za sedmicu pred početak Vaskršnjeg posta i za svaki sto oko koga se okuplja porodica.
Sama reč "krštenje" znači pogruženje i zato Crkva od apostolskih vremena poznaje samo jedan puni i ispravan način vršenja ove Svete tajne.
U besedi za 33. subotu po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako mali izbori oblikuju put ka svetlu i spasenju.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
U jednoj od svojih pouka veliki duhovnik 20. veka objasnio je kako anđeli čuvari vode dušu ka spasenju i kako njihova ljubav ostaje skrivena, ali moćna.
Pouka velikog podvižnika iz manastira Optinska Pustinja pokazuje kako svadljivost ne samo da narušava odnose s drugima, već i uništava mir i snagu u samom srcu čoveka.
Obnovitelj i iguman brojnih srpskih manastira objašnjava kako mala svakodnevna dela mogu osloboditi čoveka od nevidljivih sila koje ga drže u haosu.
Sama reč "krštenje" znači pogruženje i zato Crkva od apostolskih vremena poznaje samo jedan puni i ispravan način vršenja ove Svete tajne.
U besedi za 33. subotu po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako mali izbori oblikuju put ka svetlu i spasenju.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
U Beogradu se upokojila Mirjana Šakota, žena koja nije tražila slavu, ali je zauvek zadužila srpsku kulturu, Crkvu i pamćenje jednog naroda.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
Od dečaka koji se suprotstavio zabrani posta do arhijereja sa najdužim stažom u Srpskoj pravoslavnoj crkvi – podizao je hramove tamo gde ih nije bilo, vratio mošti Svetog vladike Nikolaja u otadžbinu i ostavio delo koje i danas živi.
U Beogradu se upokojila Mirjana Šakota, žena koja nije tražila slavu, ali je zauvek zadužila srpsku kulturu, Crkvu i pamćenje jednog naroda.
