Pouka shi arhimandrita Ilije o duhovnom zdravlju razotkriva da svaka rana, ako se nosi sa verom, postaje znak Božje blizine, a ne kazne.
Bol, bolest i tuga – tri su reči koje čovek najradije izbegava. А upravo su one, po rečima velikih duhovnika, vrata kroz koja duša ulazi u istinsko poznanje Boga. Starac Ilija Optinski, poznat po svojoj dubokoj mudrosti i blagoj strogosti, ostavio je pouku koja razbija ljudske predstave o sreći i zdravlju, pokazujući da je put ka spasenju često popločan suzama:
– Put ka spasenju je put tuga i bolesti. Zašto? Zato što u suprotnom, čovek ne može da odvrati svoj um i srce od vezanosti za ovaj svet. Sama bolest odvraća mnoge grehe koje čovek može da počini dok je zdrav.
Tuge se često šalju da bi se očistila duša i oprostili prošli gresi, kao i da bi se sprečili novi. Zato, poželite zdravlje i sreću! Zdravlje mora biti, pre svega, duhovno. I nema veće sreće od toga kada nas savest ne osuđuje ni za prošli ni za sadašnji život. Avaj, to je sudbina malo koga. Sve što nam preostaje jeste da se pokajemo pred Bogom za svoju nepristojnost i nadamo se da nas On neće odbaciti, kao što je rečeno: Srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti (Psalam 50:19) – govorio je starac Ilija.
Ove reči nisu uteha za slabe, već podsetnik da duša jača kroz ono što telo lomi. Bolest, prema učenju starca Ilije, postaje lek – ne za telo, već za srce. Ona usporava korak, utišava misli i otvara prostor u kome čovek može da čuje tiho kucanje večnosti u sebi.
Ko umesto očajanja izabere pokajanje, otkriva da svaka rana može postati dodir Božje ruke. Spasenje, kaže starac, ne dolazi kroz blagostanje, već kroz smirenje. А tamo gde se čovek skruši pred Bogom, počinje istinsko zdravlje – ono koje ne prolazi.
Poslanica Svetog apostola Pavla Galatima, začalo 200 (1,11-19)
11. A dajem vam na znanje, braćo, da jevanđelje koje sam ja blagovestio, nije od čoveka; 12. Niti ga ja primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista. 13. Jer ste čuli moje življenje nekad u Judejstvu, da odviše gonih Crkvu Božiju i pustoših je. 14. I napredovah u Judejstvu više od mnogih vrsnika svojih u rodu svome, budući odviše revnitelj za svoja otačka predanja.
15. A kada blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe matere moje i prizva blagodaću svojom, 16. da objavi Sina svoga u meni, da ga blagovestim među neznabošcima, toga časa ne pitah tela i krvi, 17. niti iziđoh u Jerusalim onima koji su bili apostoli pre mene, nego otidoh u Arabiju, i opet se vratih u Damask. 18. A potom, nakon tri godine, izađoh u Jerusalim da vidim Petra, i ostadoh kod njega petnaest dana. 19. A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjega.
Jevanđelje po Luki, začalo 30. (7,11-16)
11. I dogodi se potom da on iđaše u grad koji se zove Nain, i s njim iđahu mnogi učenici njegovi i mnoštvo naroda. 12. A kada se približi vratima grada, i gle, iznošahu mrtvaca, jedinca sina matere njegove, i ona beše udovica; i mnogi narod iz grada iđaše sa njom. 13. I videvši je Gospod sažali se na nju i reče joj: „Ne plači!” 14. I pristupivši dohvati se nosila, a nosioci stadoše; i reče: „Momče, tebi govorim, ustani!” 15. I sede mrtvac i stade govoriti; i dade ga materi njegovoj. 16. A strah obuze sve, i slavljahu Boga govoreći: „Veliki prorok podiže se među nama i Bog pohodi narod svoj.”
Dok mnoge obuzima strah i nesigurnost, svetitelj iz Gruzije ostavlja pouku koja budi nadu: prava snaga nije u onome što dolazi spolja, već u veri koja gori u srcu i ne može biti ugašena.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
Dok svet trči za trenutnim zadovoljstvima, ovaj veliki učitelj Crkve nas podseća da pravi plod dolazi samo onima koji strpljivo slede Božiji ritam i poštuju prirodni ritam duhovnog života.
Hrišćanski asketa, teolog i svetitelj upozorava: svaki siromah koji pokuca na naša vrata nosi poruku s neba. Onaj ko kaže „Bog će dati“ i zatvori srce, možda je odbio Božiju milost koja mu je došla u liku brata u nevolji.
U svetu punom iskušenja i sumnje, Zlatousti nas podseća da iskreno pokajanje i vera pretvaraju padove u unutrašnju snagu i vode ka bliini Boga.
Sveti Pajsije Svetogorac objašnjava kako pojanje tropara oslobađa dušu od teskobe, donosi spokoj i pomaže da se prevaziđu iskušenja svakodnevnog života
Bio sveštenik u Laodikiji za vreme cara Dioklecijana.
Arhitektonska posebnost nastala je kao odgovor na političke podele i svedoči o vremenu kada su vernici iz Banata pomagali oslobođenje Srbije.
Od krika na krstu do reči koje podižu iz beznađa: zašto su rani hrišćani sačuvali baš ove trenutke u izvornom obliku.
Pravoslavno iskustvo podseća da se snaga čoveka ne meri time koliko može da uzvrati, već koliko može da podnese i oprosti.
Iako se priprema od istih osnovnih sastojaka, svaka kuhinja mu daje svoj potpis, čuvajući duh jela koje je preživelo generacije.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Jedan od najvećih grčkih pravoslavnih duhovnika 20. veka objasnio je zašto se prava bitka ne vodi pred ljudima, već u unutrašnjem izboru između gordosti i skromnosti.
Jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja u jednoj rečenici sažima iskustvo trenutka u kojem se, uprkos utisku kraja, pokreće nešto drugo.
Osuđivanje izgleda kao sitna navika, ali pravoslavna pouka otvara dublje pitanje o stanju srca i onome što čovek najčešće ne primećuje kod sebe.
Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.
Od krika na krstu do reči koje podižu iz beznađa: zašto su rani hrišćani sačuvali baš ove trenutke u izvornom obliku.
Pravoslavno iskustvo podseća da se snaga čoveka ne meri time koliko može da uzvrati, već koliko može da podnese i oprosti.
Muškarac iz Londona izgubio život tokom verskog obreda u Birmingemu, dok se pastorka suočava sa optužbom i otvaraju pitanja o bezbednosti i odgovornosti.
U besedi o prolaznosti i trajnosti, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva krhkost svega što čovek podiže i upućuje pogled ka jedinom zdanju koje ne poznaje propadanje, već se gradi izvan dometa vremena i raspadanja.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
U besedi o prolaznosti i trajnosti, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva krhkost svega što čovek podiže i upućuje pogled ka jedinom zdanju koje ne poznaje propadanje, već se gradi izvan dometa vremena i raspadanja.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Vasilija Ispovednika po starom i Svetog apostola Marka po novom kalendaru. Katolici obeležavaju praznik Svetog apostola Marka, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jedan od najvećih grčkih pravoslavnih duhovnika 20. veka objasnio je zašto se prava bitka ne vodi pred ljudima, već u unutrašnjem izboru između gordosti i skromnosti.
