Pošto se kumovanjem na venčanju ne stupa u duhovno srodstvo, jer su kumovi na venčanju ustvari samo svedoci, to i nema nekog posebnog značaja ko će biti taj svedok, odnosno kum, objasnio je sveštenik.
Mada je ranije bio običaj da kum na venčanju bude osoba koja je mladoženju krstila ili bar njegov sin, danas smo sve češće svedoci da madoženje za svedoke na venčanju u crkvi uzimaju najbolje prijatelje, a kako i mlade žele da imaju kumu, one za to biraju bliske prijateljice.
Nije retkost da dolazi i do "obostranog kumstva", odnosno da mlade i mladoženje posle kumuju osobama koje su njih venčale.
Treba reći da "obostrano kumstvo" prilikom venčavanja crkva ne zabranjuje, ali i ne gleda sa blagonaklonoću.
Shutterstock
Venčanje u crkvi
Zašto ne zabranjuje? Pa zato što se sa kumovima koji venčavaju ne ulazi u duhovno srodstvo. Oni su samo svedoci na venčanju, nego ko garantuje da ne postoje neke smetnje ili zabrane da se taj brak sklopi, a zašto se na to gleda i kao na nešto što nije ni dobro, jednom prilikom je na sajtu "Svetosavlje" objasnio sada upokojeni otac Dušan Kolundžić.
- Pošto se kumovanjem na venčanju ne stupa u duhovno srodstvo, jer su kumovi na venčanju ustvari samo svedoci, to i nema nekog posebnog značaja ko će biti taj svedok, odnosno kum. Međutim, ako se to svedočenje na venčanju nastavi kumovanjem na krštenju dece, onda treba pripaziti koga se uzima za venčanog kuma - isticao je otac Dušan pa nastavio da ne postoje smetnje da drugarice ili drugari jedni drugima kumuju na venčanju.
- Ponavljam, ni kroz crkveno venčanje, mladenci sa svedocima, kumovima ne ulaze u duhovno srodstvo. Ali, kad dođe do krštavanja dece iz oba braka, onda bi trebalo voditi računa o običajnom pravu kraja u kome se živi. Da odmah napomenem, po crkvenom pravu obostrano kumstvo nije zabranjeno, ali se ne preporučuje, da se ne bi sužavao krug kumovanja (ja tebi, ti meni) , već da se kumstvo rasprostire na više porodica, koje će na taj način biti i čvršće vezane - objasnio je otac Dušan.
Sveti Teofan objašnjava da "sačuvati život" znači stavljati svoje želje i udobnosti ispred Božjih zapovesti, dok "izgubiti život" znači potpuno se posvetiti Gospodu, ne žaleći sebe, čak ni u naporima koje nosi život u veri. On naglašava da je samožaljenje destruktivno, jer nas odvodi od ispunjavanja zapovesti i poziva na trpljenje i trud. Samožaljenje ometa našu spremnost da činimo dobra dela i ispunjavamo dužnosti koje su pred nama, bilo da su teške ili zahtevaju odricanja. Gospod nas poziva da, kroz trpljenje i odricanje, ne žalimo sebe, već da se potpuno predamo volji Božjoj.
U kanonima nigde ne piše da su post i ispovest preduslov pričešća. Nigde! Ja vam garantujem. Ja sam preveo, protumačio, ali to ne znači da ne treba post i ispovedati se.
Čak i kao episkop, nastavio je da obrađuje svoju zemlju i da se bavi stočarstvom. Samo mali deo plodova svoga rada zadržavao je za sebe, ostalo je delio siromašnima.
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Nekada se kuvao bez mnogo komplikovanja, od namirnica koje su bile pri ruci, a upravo spoj povrća, začina i kremastog završetka daje mu poseban karakter.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
