Pošto se kumovanjem na venčanju ne stupa u duhovno srodstvo, jer su kumovi na venčanju ustvari samo svedoci, to i nema nekog posebnog značaja ko će biti taj svedok, odnosno kum, objasnio je sveštenik.
Mada je ranije bio običaj da kum na venčanju bude osoba koja je mladoženju krstila ili bar njegov sin, danas smo sve češće svedoci da madoženje za svedoke na venčanju u crkvi uzimaju najbolje prijatelje, a kako i mlade žele da imaju kumu, one za to biraju bliske prijateljice.
Nije retkost da dolazi i do "obostranog kumstva", odnosno da mlade i mladoženje posle kumuju osobama koje su njih venčale.
Treba reći da "obostrano kumstvo" prilikom venčavanja crkva ne zabranjuje, ali i ne gleda sa blagonaklonoću.
Shutterstock
Venčanje u crkvi
Zašto ne zabranjuje? Pa zato što se sa kumovima koji venčavaju ne ulazi u duhovno srodstvo. Oni su samo svedoci na venčanju, nego ko garantuje da ne postoje neke smetnje ili zabrane da se taj brak sklopi, a zašto se na to gleda i kao na nešto što nije ni dobro, jednom prilikom je na sajtu "Svetosavlje" objasnio sada upokojeni otac Dušan Kolundžić.
- Pošto se kumovanjem na venčanju ne stupa u duhovno srodstvo, jer su kumovi na venčanju ustvari samo svedoci, to i nema nekog posebnog značaja ko će biti taj svedok, odnosno kum. Međutim, ako se to svedočenje na venčanju nastavi kumovanjem na krštenju dece, onda treba pripaziti koga se uzima za venčanog kuma - isticao je otac Dušan pa nastavio da ne postoje smetnje da drugarice ili drugari jedni drugima kumuju na venčanju.
- Ponavljam, ni kroz crkveno venčanje, mladenci sa svedocima, kumovima ne ulaze u duhovno srodstvo. Ali, kad dođe do krštavanja dece iz oba braka, onda bi trebalo voditi računa o običajnom pravu kraja u kome se živi. Da odmah napomenem, po crkvenom pravu obostrano kumstvo nije zabranjeno, ali se ne preporučuje, da se ne bi sužavao krug kumovanja (ja tebi, ti meni) , već da se kumstvo rasprostire na više porodica, koje će na taj način biti i čvršće vezane - objasnio je otac Dušan.
Sveti Teofan objašnjava da "sačuvati život" znači stavljati svoje želje i udobnosti ispred Božjih zapovesti, dok "izgubiti život" znači potpuno se posvetiti Gospodu, ne žaleći sebe, čak ni u naporima koje nosi život u veri. On naglašava da je samožaljenje destruktivno, jer nas odvodi od ispunjavanja zapovesti i poziva na trpljenje i trud. Samožaljenje ometa našu spremnost da činimo dobra dela i ispunjavamo dužnosti koje su pred nama, bilo da su teške ili zahtevaju odricanja. Gospod nas poziva da, kroz trpljenje i odricanje, ne žalimo sebe, već da se potpuno predamo volji Božjoj.
U kanonima nigde ne piše da su post i ispovest preduslov pričešća. Nigde! Ja vam garantujem. Ja sam preveo, protumačio, ali to ne znači da ne treba post i ispovedati se.
Čak i kao episkop, nastavio je da obrađuje svoju zemlju i da se bavi stočarstvom. Samo mali deo plodova svoga rada zadržavao je za sebe, ostalo je delio siromašnima.
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Srpske pravoslavne svetinje i spomenici u Prizrenu sačinjavaju sistematizovan skup verskih, kulturnih i istorijskih objekta koji su u različitim istorijskim periodima, stvarani, devastirani i ponovo obnavljani.
Reči arhimandrita Amvrosija osvetljavaju put ka telesnom zdravlju i duhovnom miru, otkrivajući kako post i povratak prirodnim vrednostima mogu osloboditi organizam od otrova modernog života.
Presveta Bogorodica mi je rekla da će se ispuniti sve što je zapisano u Svetom pismu. Dolazi treći svetski rat, 3/4 čovečanstva će biti uništeno, samo 1/4 ćovečanstva će biti spasena, pričala je Prepodobna Sofija Klisurska.
Iguman manastira Ribnica objašnjava kroz konkretne primere da li iza nečijih problema stoji bolest ili delovanje zlih sila, daje duhovne savete i ukazuje na molitveni put koji otkriva pravu prirodu patnje.
Pitanje koje nije jasno mnogima tiče se načina na koji se tradicija proslavljanja kućnog sveca prenosi na ženske članove porodice, posebno u slučajevima kada žena dolazi u novu porodicu, nakon braka.
Na današnji praznik, prisećamo se svedočanstava o događaju koji se odigrao pred ikonom Svetog velikomučenika Dimitrija u Solunu. Ovaj neobični susret sa svetiteljem, u trenutku kada su sile protiv pravoslavlja bile brojčano nadmoćnije, postao je simbol borbe za slobodu, veru i opstanak srpskog naroda.
Zbog zastrašujućih događaja na Bliskom Istoku, koji unose nemir i strah, mnogi se vraćaju rečima svetogorskog monaha iz 20 veka, koje je pre mnogo godina predvideo ono čemu sada svedočimo.
Srpske pravoslavne svetinje i spomenici u Prizrenu sačinjavaju sistematizovan skup verskih, kulturnih i istorijskih objekta koji su u različitim istorijskim periodima, stvarani, devastirani i ponovo obnavljani.
Reči arhimandrita Amvrosija osvetljavaju put ka telesnom zdravlju i duhovnom miru, otkrivajući kako post i povratak prirodnim vrednostima mogu osloboditi organizam od otrova modernog života.
Ovo dirljivo pojanje podseća na stradanje hrišćana u Siriji, dok glasmonahinje, pun vere i nade, odjekuje iz mesta gde se i dalje govori aramejski, jezik kojim je govorio Hrist.
Malo ko zna da služba krštenja započinje molitvama protiv nečistih sila. Kako izgleda ovaj deo obreda i zašto je važan čak i kada se krštavaju novorođenčad?
Ovo dirljivo pojanje podseća na stradanje hrišćana u Siriji, dok glasmonahinje, pun vere i nade, odjekuje iz mesta gde se i dalje govori aramejski, jezik kojim je govorio Hrist.
U vremenu kada se često bavimo svakodnevnim brigama, važno je povremeno zastati i razmisliti o prolaznosti života i kaže da je samo jedan vek dovoljan da se sve promeni i nas svi zaborave, osim Boga.
