Pošto se kumovanjem na venčanju ne stupa u duhovno srodstvo, jer su kumovi na venčanju ustvari samo svedoci, to i nema nekog posebnog značaja ko će biti taj svedok, odnosno kum, objasnio je sveštenik.
Mada je ranije bio običaj da kum na venčanju bude osoba koja je mladoženju krstila ili bar njegov sin, danas smo sve češće svedoci da madoženje za svedoke na venčanju u crkvi uzimaju najbolje prijatelje, a kako i mlade žele da imaju kumu, one za to biraju bliske prijateljice.
Nije retkost da dolazi i do "obostranog kumstva", odnosno da mlade i mladoženje posle kumuju osobama koje su njih venčale.
Treba reći da "obostrano kumstvo" prilikom venčavanja crkva ne zabranjuje, ali i ne gleda sa blagonaklonoću.
Shutterstock
Venčanje u crkvi
Zašto ne zabranjuje? Pa zato što se sa kumovima koji venčavaju ne ulazi u duhovno srodstvo. Oni su samo svedoci na venčanju, nego ko garantuje da ne postoje neke smetnje ili zabrane da se taj brak sklopi, a zašto se na to gleda i kao na nešto što nije ni dobro, jednom prilikom je na sajtu "Svetosavlje" objasnio sada upokojeni otac Dušan Kolundžić.
- Pošto se kumovanjem na venčanju ne stupa u duhovno srodstvo, jer su kumovi na venčanju ustvari samo svedoci, to i nema nekog posebnog značaja ko će biti taj svedok, odnosno kum. Međutim, ako se to svedočenje na venčanju nastavi kumovanjem na krštenju dece, onda treba pripaziti koga se uzima za venčanog kuma - isticao je otac Dušan pa nastavio da ne postoje smetnje da drugarice ili drugari jedni drugima kumuju na venčanju.
- Ponavljam, ni kroz crkveno venčanje, mladenci sa svedocima, kumovima ne ulaze u duhovno srodstvo. Ali, kad dođe do krštavanja dece iz oba braka, onda bi trebalo voditi računa o običajnom pravu kraja u kome se živi. Da odmah napomenem, po crkvenom pravu obostrano kumstvo nije zabranjeno, ali se ne preporučuje, da se ne bi sužavao krug kumovanja (ja tebi, ti meni) , već da se kumstvo rasprostire na više porodica, koje će na taj način biti i čvršće vezane - objasnio je otac Dušan.
Sveti Teofan objašnjava da "sačuvati život" znači stavljati svoje želje i udobnosti ispred Božjih zapovesti, dok "izgubiti život" znači potpuno se posvetiti Gospodu, ne žaleći sebe, čak ni u naporima koje nosi život u veri. On naglašava da je samožaljenje destruktivno, jer nas odvodi od ispunjavanja zapovesti i poziva na trpljenje i trud. Samožaljenje ometa našu spremnost da činimo dobra dela i ispunjavamo dužnosti koje su pred nama, bilo da su teške ili zahtevaju odricanja. Gospod nas poziva da, kroz trpljenje i odricanje, ne žalimo sebe, već da se potpuno predamo volji Božjoj.
U kanonima nigde ne piše da su post i ispovest preduslov pričešća. Nigde! Ja vam garantujem. Ja sam preveo, protumačio, ali to ne znači da ne treba post i ispovedati se.
Čak i kao episkop, nastavio je da obrađuje svoju zemlju i da se bavi stočarstvom. Samo mali deo plodova svoga rada zadržavao je za sebe, ostalo je delio siromašnima.
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Iza istog praznika kriju se potpuno različiti običaji - od stroge liturgijske tradicije do živopisnih narodnih rituala koji se vekovima prenose s kolena na koleno.
Godinama je dolazio i bez objašnjenja zastajao na istom mestu u hramu u Libertivilu, sve dok nije razumeo šta ga tamo uporno vraća i odlučio da promeni svoj život.
Predsednik Vrhovnog sabora Islamske zajednice Srbije otvara lične i duhovne teme – od značenja praznika, preko tišine posta i borbe sa sopstvenim egom, do sećanja na svoje odrastanje i poruka o snazi zajedništva među ljudima.
Od zajedničke molitve na musali do susreta za porodičnom trpezom, praznični dani donose posebnu kulturu ophođenja u kojoj svaka izgovorena čestitka nosi poruku poštovanja, vere i bliskosti među ljudima
U besedi za utorak 6. sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas vodi kroz trenutak Getsimanije u kojem Isus bira stradanje umesto odbrane, otkrivajući veličinu ljubavi i milosti Božje.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Kirila Jerusalimskog po starom i Svetog Ipatija po novom kalendaru. Katolici slave Svetog proroka Amosa, dok muslimani i Jevreji danas nemaju većeg opšteg praznika.
Svakodnevni nemir i neispunjene želje često nas zbunjuju, ali pouka blaženopočivšeg patrijarha govori kako čekanje može biti put ka većim blagoslovima.
