U svojoj pouci za 28. petak po Pedesetnici, Sveti Teofan Zatvornik ističe ključne posledice zanemarivanja Božijeg u odnosu na zemaljske vrednosti, ukazujući na opasnost od duhovne erozije i sekularizacije društva.
Kesarevo kesaru, a Božije Bogu (Lk.20,25). Svakome, znači, svoje. U naše vreme umesto kesarevo treba staviti „žitejsko“, i reći: „Žitejsko“ na jednoj strani, a Božije na drugoj.
Međutim, svi su se bacili jedino na ono „žitejsko“, a Božije ostavljaju iza sebe. Zbog toga ono ne samo da ne stoji na svome mestu, tj. u prvom planu, nego se sasvim zaboravlja. Posledica toga, navodno nenamernog zaboravljanja, jeste zamagljivanje u svesti onog Božanskog.
Zatim već sledi nejasnoća njegovog sadržaja i njegove osnove. Otuda slabost uverenja i nestalnost vere, a zatim i njeno napuštanje i uticaji svakakvih vetrova raznih učenja. Taj put prohodi svaki ponaosob kada počne da zanemaruje ono što je Božansko; tim putem ide i zajednica kada u svome poretku počne da zanemaruje ono što Bog od nje zahteva.
Kada je Božije stavljeno u zadnji plan, u zajednicu počinje da se useljava emancipacija od Božijih zahteva na umnom, naravstvenom i estetičkom planu, i sekularizacija (tj. služenje duhu vremena) politike, običaja, zabava, a zatim i vaspitanja i svih ustanova.
U sadašnje vreme ne misle, ne govore i ne pišu o onome što je Božije. To im čak ni na pamet ne pada u njihovim poduhvatima. Zar je onda čudno što, pri takvom nastrojenju, učenja protivna veri nalaze put ka društvu i što se ono priklanja opštem bezverju?
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj pouci za 24. subotu po Pedesetnici ukazuje na neprolaznost apostolskog učenja i opasnost od ljudske mudrost koja je prožeta gordošću, samoljubljem i oslanjanjem na sopstveni um, bez oslanjanja na Božiju istinu.
Iako su naši praznici često obeleženi spoljnim svečanostima, važno je zapitati se koliko je ta spoljašnja svečanost uistinu ukorenjena u duhovnoj stvarnosti. Mnogi ljudi, kako Sveti Teofan primjećuje, ne razumeju pravu važnost praznika ili im se ta važnost čini zamagljenom. Samo retki, istinski posvećeni, mogu da dožive i osete duboko značenje tih dana. Pitanje koje Teofan postavlja jeste: koliko se od onoga što ulažemo u prazničnu spoljašnjost zapravo daje Gospodu i našim bližnjima? Prečesto sve nestaje u ličnim uživanjima i sujetama, dok je istinska duhovnost zanemarena. Gospod, u svojoj providnosti, vidi sve – On ne može biti prevaren.
Sveti Teofan Zatvornik uči nas kako da obnovimo molitveni duh odlaskom u hram Božiji. Samoća u molitvi kod kuće ne može zameniti svetost hrama, gde svaka misao, pogled i korak vode ka susretu sa Gospodom. Naučimo kako da molitvu učinimo delom svakodnevice, bilo unutar ili izvan svetinje.
Sveti Teofan Zatvornik 28. četvrtka po Pedesetnici u svojoj knjizi otkriva duboki smisao priče o vinogradu, podsećajući nas na odgovornost duhovne jerarhije i svakog vernika u donošenju plodova spasenja i žive reči Božije.
Za božićnu pečenicu bira se najlepše prase ili jagnje, mada neki pripremaju i ćurku ili kokošku.
U ovom Jevanđelju po Mateji govori se o rodoslovu Isusa Hrista i poruci koju je Bog poslao Josifu uoči Marijinog dolaska kod njega.
Običaji koji se vezuju da današnji dan nalikuju Matericama i Detinjcima, samo što se danas umesto dece i majki, vezaju očevi.
Na početku hrišćanske ere vera se širila kroz propoved, a ljudi su dolazili u crkvu i živeli po hrišćanskim vrednostima. Međutim, Sveti Teofan primećuje da je u njegovom vremenu situacija značajno promenjena. On ističe da je danas, u društvu, hrišćanski duh slabljen uvođenjem nehrišćanskih principa u obrazovni sistem i društvene običaje. Ovi uticaji, kaže Sveti Teofan, ometaju duhovni razvoj mladih i vode ih od vere, što doprinosi smanjenju broja "izabranih" — onih koji zaista žive hrišćanskim životom.
Kada su njihove mošti premeštane, prisutni su videli da su ostale nepromenjene.
Presveta Bogorodica mi je rekla da će se ispuniti sve što je zapisano u Svetom pismu. Dolazi treći svetski rat, 3/4 čovečanstva će biti uništeno, samo 1/4 ćovečanstva će biti spasena, pričala je Prepodobna Sofija Klisurska.
Iguman manastira Ribnica objašnjava kroz konkretne primere da li iza nečijih problema stoji bolest ili delovanje zlih sila, daje duhovne savete i ukazuje na molitveni put koji otkriva pravu prirodu patnje.
Pitanje koje nije jasno mnogima tiče se načina na koji se tradicija proslavljanja kućnog sveca prenosi na ženske članove porodice, posebno u slučajevima kada žena dolazi u novu porodicu, nakon braka.
Na današnji praznik, prisećamo se svedočanstava o događaju koji se odigrao pred ikonom Svetog velikomučenika Dimitrija u Solunu. Ovaj neobični susret sa svetiteljem, u trenutku kada su sile protiv pravoslavlja bile brojčano nadmoćnije, postao je simbol borbe za slobodu, veru i opstanak srpskog naroda.
Zbog zastrašujućih događaja na Bliskom Istoku, koji unose nemir i strah, mnogi se vraćaju rečima svetogorskog monaha iz 20 veka, koje je pre mnogo godina predvideo ono čemu sada svedočimo.
Sveti Teofan sugeriše da je ovo odsustvo volje za verom možda duboko ukorenjeno u ljudskoj prirodi i da je ono neodvojivo od uticaja "oca tame“, što simbolizuje mračne sile koje deluju protiv svetlosti i istine. Njegova misao poziva na preispitivanje vlastitih stavova i otvorenost prema duhovnoj istini, dok istovremeno upozorava na zaslepljenost koja dolazi od sumnje i nevoljnosti da se poveruje. Na kraju, on nas podseća da istina može biti jednostavna, ali da je ljudska sklonost da se odbaci ili iskrivi često komplikovanija od same istine.
Na početku hrišćanske ere vera se širila kroz propoved, a ljudi su dolazili u crkvu i živeli po hrišćanskim vrednostima. Međutim, Sveti Teofan primećuje da je u njegovom vremenu situacija značajno promenjena. On ističe da je danas, u društvu, hrišćanski duh slabljen uvođenjem nehrišćanskih principa u obrazovni sistem i društvene običaje. Ovi uticaji, kaže Sveti Teofan, ometaju duhovni razvoj mladih i vode ih od vere, što doprinosi smanjenju broja "izabranih" — onih koji zaista žive hrišćanskim životom.
Sveti Teofan nam ukazuje da se istinska mudrost ne nalazi u kompleksnim filozofskim spekulacijama, već u jednostavnom prihvatanju Božje volje i istine koja je jasna svakome ko je spreman da je prihvati s čistom i neiskvarenoj dušom. Prema njegovim rečima, oni koji pokušavaju da obuhvate Božju mudrost pomoću svojih ljudskih razmišljanja, ostaju slepi i zaslepljeni iluzijama. Čak iako naizgled vide, njihovo razumevanje je zamućeno, poput gledanja kroz maglu. Takvi ljudi ne mogu da spoznaju pravi put, već ostaju zaglavljeni u grehu.
Kese srebra, o kojima Sveti Teofan govori, predstavljaju blagodati koje svaki vernik prima kroz svete tajne, i to je početak duhovnog rasta i služenja. Verovanje u Hrista nije samo pasivno prihvatanje, već aktivno služenje i davanje plodova vere. Sveti Teofan nas podseća da je vera ne samo pitanje pristajanja uz Hrista, već i pitanje lične odgovornosti, jer na kraju vremena Gospod će suditi svakom od nas na temelju toga šta smo učinili sa darovima koje smo primili.
U ovom Jevanđelju po Mateji govori se o rodoslovu Isusa Hrista i poruci koju je Bog poslao Josifu uoči Marijinog dolaska kod njega.
Na početku hrišćanske ere vera se širila kroz propoved, a ljudi su dolazili u crkvu i živeli po hrišćanskim vrednostima. Međutim, Sveti Teofan primećuje da je u njegovom vremenu situacija značajno promenjena. On ističe da je danas, u društvu, hrišćanski duh slabljen uvođenjem nehrišćanskih principa u obrazovni sistem i društvene običaje. Ovi uticaji, kaže Sveti Teofan, ometaju duhovni razvoj mladih i vode ih od vere, što doprinosi smanjenju broja "izabranih" — onih koji zaista žive hrišćanskim životom.
Dušicu Petronijević, koja je dala saglasnost da se organi njenog sina doniraju, dugo je mučilo da li ga je na onaj svet ispratila kako treba.
U profašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) na delu je bio ustaški genocid nad Srbima, progon i uništavanje svega što pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Teško pogođeni ratnim iskustvima, 22 momka prešla su hiljadu kilometara u potrazi za duhovnim mirom. Njihov četvorodnevni boravak na Atosu pružio im je trenutke utehe i novu snagu za suočavanje sa traumama.
Medicinska sestra Mara je opisala ono što je do tada bilo nepoznato široj javnosti – kako je patrijarh Pavle proveo svoje poslednje trenutke.
Do danas su u svetinji ostali sačuvani i kameni ikonostas, pet prestonih ikona i fragmenti polijeleja.
Ljiljana Popović i ansambl Živa voda su izveli numeru u kojoj su dirljivim stihovima ispričali priču u despotu.
Dušicu Petronijević, koja je dala saglasnost da se organi njenog sina doniraju, dugo je mučilo da li ga je na onaj svet ispratila kako treba.
U sabornom hramu Svetog Đorđa u Prizrenu vernici su svedočili neobičnom čudu - suze su počele teku iz očiju Isusa na ikoni, podsećajući nas na neprestanu Božiju prisutnost i ljubav prema narodu na Kosovu i Metohiji.
Dok se pravoslavne zajednice suočavaju s izazovima očuvanja tradicije i duhovnog vođstva, godina koju smo započeli donosi ključne trenutke u odnosima među crkvama i s globalnim pitanjima koja oblikuju njihov uticaj i misiju.
