Sveti Teofan u misli za 28. nedelju po Pedesetnici želi da ukaže na ozbiljnu duhovnu opasnost koja preti hrišćanskom društvu. On se poziva na reči iz Evanđelja (Lk. 12,24) - "Mnogo je zvanih, ali je malo izabranih" - kako bi ukazao da, iako su svi ljudi pozvani na hrišćansku veru, samo oni koji istinski veruju i žive prema hrišćanskim načelima mogu biti smatrani "izabranima".
Na početku hrišćanske ere vera se širila kroz propoved, a ljudi su dolazili u crkvu i živeli po hrišćanskim vrednostima. Međutim, Sveti Teofan primećuje da je u njegovom vremenu situacija značajno promenjena. On ističe da je danas, u društvu, hrišćanski duh slabljen uvođenjem nehrišćanskih principa u obrazovni sistem i društvene običaje. Ovi uticaji, kaže Sveti Teofan, ometaju duhovni razvoj mladih i vode ih od vere, što doprinosi smanjenju broja "izabranih" - onih koji zaista žive hrišćanskim životom.
Sveti Teofan jasno ukazuje da, ako se ne promene obrazovni i društveni obrasci koji potkopavaju hrišćanske vrednosti, vera će nastaviti da slabi, a na kraju će nestati iz života ljudi. Ostaće samo spoljašnji znakovi hrišćanstva, ali će duhovna suština biti izgubljena.
S obzirom na ovu ozbiljnu situaciju, sveti Teofan zaključuje da je jedini odgovor na ovaj izazov molitva. On poziva na molitvu jer veruje da je to sredstvo koje može da obnovi duhovni život i sačuva istinsko hrišćanstvo u svetu koji postaje sve više svetovan i udaljen od Boga.
Kroz ovu misao, sveti Teofan želi da nas podstakne da budemo svesni duhovne opasnosti koja nas okružuje i da prepoznamo važnost čuvanja hrišćanskih vrednosti u svakodnevnom životu, kao i nužnost molitve kao sredstva za duhovno očuvanje.
"Mnogo je zvanih, ali je malo izabranih (Lk.12,24). Zvani su svi Hrišćani, a izabrani su oni koji veruju i žive hrišćanski. U prvo vreme Hrišćanstva ka veri je prizivala propoved. Mi smo, međutim, prizvani samim rođenjem od Hrišćana i vaspitanjem među njima. I slava Bogu! Polovinu puta, tj. stupanje u Hrišćanstvo i ukorenjenje njegovih načela u srcu od samoga detinjstva, mi prelazimo bez truda.
Reklo bi se da će utoliko biti jača vera i ispravniji život za sve buduće vreme. Tako je i bilo. Međutim, od pre nekog vremena počelo je kod nas da biva drukčije. U školsko vaspitanje su uvedena nehrišćanska načela koja kvare omladinu; u društvo su ušli nehrišćanski običaji koji omladinu razvraćuju po njenom izlasku iz škole. I nije onda čudno što se, po reči Božijoj, ionako mali broj izabranih, u naše vreme pokazuje još manjim. Jer, već je i duh vremena protivhrišćanski!
A šta će biti dalje? Ako se kod nas ne izmeni način vaspitanja i ako se ne izmene običaji u društvu, sve više i više će slabiti istinsko Hrišćanstvo, i najzad će sasvim nestati. Ostaće samo ime hrišćansko, a duha hrišćanskog neće biti. Sve će ispuniti svetovni duh. Šta da se radi? Treba se moliti …"
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Kese srebra, o kojima Sveti Teofan govori, predstavljaju blagodati koje svaki vernik prima kroz svete tajne, i to je početak duhovnog rasta i služenja. Verovanje u Hrista nije samo pasivno prihvatanje, već aktivno služenje i davanje plodova vere. Sveti Teofan nas podseća da je vera ne samo pitanje pristajanja uz Hrista, već i pitanje lične odgovornosti, jer na kraju vremena Gospod će suditi svakom od nas na temelju toga šta smo učinili sa darovima koje smo primili.
Sveti Teofan nam ukazuje da se istinska mudrost ne nalazi u kompleksnim filozofskim spekulacijama, već u jednostavnom prihvatanju Božje volje i istine koja je jasna svakome ko je spreman da je prihvati s čistom i neiskvarenoj dušom. Prema njegovim rečima, oni koji pokušavaju da obuhvate Božju mudrost pomoću svojih ljudskih razmišljanja, ostaju slepi i zaslepljeni iluzijama. Čak iako naizgled vide, njihovo razumevanje je zamućeno, poput gledanja kroz maglu. Takvi ljudi ne mogu da spoznaju pravi put, već ostaju zaglavljeni u grehu.
Iako su naši praznici često obeleženi spoljnim svečanostima, važno je zapitati se koliko je ta spoljašnja svečanost uistinu ukorenjena u duhovnoj stvarnosti. Mnogi ljudi, kako Sveti Teofan primjećuje, ne razumeju pravu važnost praznika ili im se ta važnost čini zamagljenom. Samo retki, istinski posvećeni, mogu da dožive i osete duboko značenje tih dana. Pitanje koje Teofan postavlja jeste: koliko se od onoga što ulažemo u prazničnu spoljašnjost zapravo daje Gospodu i našim bližnjima? Prečesto sve nestaje u ličnim uživanjima i sujetama, dok je istinska duhovnost zanemarena. Gospod, u svojoj providnosti, vidi sve – On ne može biti prevaren.
