U hrišćanskom učenju, stradanje i trpljenje nisu samo teret koji nosimo, već put kroz koji se približavamo spasenju. Iako u životu ne možemo izbeći patnju, ona se kroz veru u Boga doživljava na sasvim drugačiji način.
Od snage vere zavisi kako ćemo nedaće koji nas u životu snađu, podneti.
Hrišćanstvo nas uči da Bog nikada ne daje više od onoga što možemo da izdržimo, i da čak u najtežim trenucima, uvereni u njegovu prisutnost, možemo pronaći snagu da izdržimo. Vera je ona koja nas vodi kroz patnje i pomaže nam da ih prevaziđemo.
Kroz stradanje, vernik ne samo da podnosi bol, već kroz njega traži dublje značenje, jer je svestan da je to put očišćenja i spasenja. Bog nas ne ostavlja da se sami borimo sa patnjama.
Stradanje u hrišćanskom kontekstu nije besmisleno – ono je prilika da se duhovno uzdignemo, da postanemo bliži Bogu i da kroz veru prepoznamo snagu koja nas nosi.
Od tome je pričao i Sveti Sofronije Saharov:
"Onaj ko voli Boga, prolazi kroz takva stradanja koja čovek bez duboke vere u Boga ne bi mogao da izdrži, nego bi duševno oboleo. Iz duboke vere i ljubavi rađa se velika odvažnost o kojoj govori starac (Siluan), odvažnost koja spasava čoveka od duševnog rastrojstva pri susretu sa svetom zlih duhova. Onome ko voli Boga poznata su ova stradanja, i bez obzira na sve što mu se dešava, on ne samo da ostaje normalan, tj. ne samo da zadržava sposobnost samosavlađivanja i sposobnost logičke i moralne samokontrole, i svega ostalog što se može uzeti kao znak normalnosti, nego ove sposobnosti postaju kod njega mnogo razvijenije i istančanije nego kod običnog čoveka".
Iako se veruje da je krštenje nužno za ulazak u Božju zajednicu, Crkva priznaje da postoje posebni slučajevi, kao što su smrt ili nepostojanje mogućnosti da se dete krsti pre nego što umre, te se u tim situacijama sve prepušta Božjoj milosti.
Trudi se i jačaj veru u sebi. Vremenom ćeš osetiti potrebu za molitvom, govorio je Sveti Nikolaj.
Predanje kaže da je prepodobni Aksentije bio veoma bogati vlastelin u Carigradu u vreme cara Teodosila Mlađeg. Ipak, u jednom trenutku rešio je da to sve odbaci - zamonašio se i potpuno povukao iz javnog života.
Ad je bio pun revnitelja. A zašto? Zato što su osuđivali, i nisu imali saosećanja za druge ljude, isticao je starac Konstantin Abhazijski,
