MAJKA JE OTKOPAVALA GROBOVE DA PREPOZNA I POSLEDNJI PUT ZAGRLI SVOG SINA: Najpotresnije svedočanstvo vladike Nikolaja o balkanskim tragedijama

Na bojnom polju južno od Bitolja, među rovovima ispunjenim jecajima prošlih bitaka, jedna majka je hodala kao senka prošlosti i sadašnjosti. Bitka kod Bitolja, poznata i kao Bitka na Crnoj reci, odigrala se tokom Prvog balkanskog rata, od 16. do 19. novembra 1912. godine, kada je srpska vojska porazila osmanske snage.

Tragajući za svojim sinom, koji je poginuo u vihoru rata, otkopavala je grob za grobom, tražeći makar jedan znak prepoznavanja. Lica su nestala pod teretom vremena i zemlje, ali jedan lančić na beživotnom vratu bio je dovoljan da joj potvrdi najtežu istinu – njen sin više nije među živima.

„Nije više mogla da ga prepozna po licu. Čak je i odeća izgledala večnije od čoveka koji ju je nosio“, zapisao je vladika Nikolaj Velimirović u jednom od svojih najpotresnijih svedočanstava. Potom je dodao:

„Majka nije mogla da plače: strašan užas smrti načinio je od njenih očiju staklo i smrznuo njenu dušu. Pred njom je bilo jedno jezivo, misteriozno stanje. Jedan život je postao ugalj i blato. Iz ljudskog bića, koje je nekada bilo deo njenog tela i duše, iz čoveka koji ju je zvao 'majko', koji je nosio oružje i borio se na bojištima, pred njenim očima se pojavila jedna zemljana, neaktivna masa, koja se mešala sa prahom – više nije osećala povezanost ni sa kim osim sa zemljom.“

Printscreen

„Majka je jedva smela da dotakne svog sina rukama. Htela je barem da pomazi ovu grubu uspomenu na svog lepog sina. Međutim, povukla se kao od lošeg sna: prsti nisu mogli da se zadrže na površini, već su odmah potonuli duboko u trulo telo, kao u istrulu bundevu. Strah je obuzeo majku. Osećala je nepremostivi ponor između nje i njenog sina. Ništa njeno, ništa voljeno, nije mogla da prepozna u tom otvorenom grobu, u toj mračnoj podzemnoj laboratoriji raspadanja.“

Strah je tada postao veći od tuge. Ništa više nije bilo prepoznatljivo, ništa njeno, ništa voljeno. U očajanju, majka je pitala vladiku Nikolaja: „Da li postoji vaskrsenje mrtvih?“

Pred ovom slikom užasa i ništavila, vladika nije odgovorio suvom teološkom poukom. Umesto toga, iz dubine vere odjeknula je njegova uteha:

„Odlucimo se, braćo, da ispovedamo Boga kao Vladara života, a ne smrti.“

Jer, u svetu gde smrt odnosi lica i briše tragove postojanja, jedino Božija moć može vratiti smisao – ne samo onima koji su otišli, već i onima koji ostaju, okovani bolom.

„Bože, mi smo prah koji si oživeo svojim Duhom…“ – molećivo je izgovarao vladika, učeći nas da je nada u vaskrsenje temelj vere. Ako Bog nije stvorio čoveka da bi ga smrt progutala, onda je grob samo privremena stanica, a ne kraj.

„Ti nisi stvorio svoju decu da ih na trenutak posmatraš u svom raskošnom domu, a zatim ih baciš u tamu… Ti si ih stvorio da budu Tvoji saputnici u večnosti.“

Printsceen/TV Hram

Ova uteha nije filozofska spekulacija, već istina koja hrani iznemogle duše. Jer, onaj ko veruje u vaskrsenje, ne vidi smrt kao gubitak, već kao prelazak. I upravo u toj veri, u tom poverenju u Onoga koji ima moć da uništi, ali i moć da oživi, nalazi se snaga da se izdrži bol, da se premosti jaz između ovoga i onoga sveta.

Majka koja je pitala o vaskrsenju nije tražila dokaz – ona je tražila smisao. A smisao se, kroz reči vladike Nikolaja, rađa iz poverenja u Onoga koji je pobedio smrt.

„Stvoritelju živih, vaskrsni mrtve, stvori u nama, živima, veru u vaskrsenje, jer bez ove vere mi smo živi mrtvi…“

U toj molitvi leži večni odgovor na pitanje izgovoreno nad otvorenim grobom. Jer, ako Bog jeste Život, onda smrt ne može imati poslednju reč.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara