Ukrajinski verni narod, poput hrišćana iz prvih vekova, pronalaze snagu u podrumima i sklonistima, čuvajući veru u danima progona.
U zagušljivoj tami, koja je poput hladnog pečata u istoriji, vernici Ukrajinske pravoslavne crkve ne predaju se. U oktobru 2024. godine, kada su Sabornu crkvu Svetog Arhangela Mihaila u Čerkasima zauzele pristalice Pravoslavne crkve Ukrajine, parohijani ove crkve nisu dozvolili da ih nasilje ujedini samo u strahu – oni su, naprotiv, u molitvi pronašli još snažniji temelj. Oni su, poput hrišćana iz ranih vekova, ponovo ušli u katakombe, ponovo su u podrumima pronašli prostor za neuništivu veru.
Uvek je bilo tako. I u najtežim vremenima, kada su sile protivnika postajale preteške, vernici su se trudili da sačuvaju tu svetlu iskru koju im je Bog poklonio. Slično onima iz prvih vekova, kada su hrišćani, progoneći svoje duše u mračnim katakombama, pronašli svetlost – tako i danas, oni koji nisu dopustili da ih progoni svest o nemoći, ponovo su našli način da zadrže veru.
Iako su prošli kroz mnoge nepravde, bez crkava i svetih prostora, vernici u Čerkasima nisu se predali. Tako je 2. marta 2025. godine, u podrumu jedne stambene zgrade, osvećen privremeni hram u čast Svetog Serafima Sarovskog. Taj hram, kao svetilište u srcu grada, postao je svetionik nade. Vernici su sopstvenim sredstvima uredili podrum, bez očekivanja priznanja i bez pompe, samo sa željom da njihova molitva, koju nisu mogli obustaviti, pronađe svoje mesto.
Mitropolit Teodosije je osvetio ovo mesto, i to nije bila samo formalnost. Osvetio je prostor koji nije imao ni minijaturne zlatne kupole, ni sjajnu fresku. Imao je samo srce ispunjeno verom i snagu da nastavi dalje. Poklonio je parohiji ikonu Svetog Serafima Sarovskog, sa delom nepropadljivih moštiju svetitelja, a na tom mestu nije bilo ničega osim Božje prisutnosti i duboke, iskrene vere.
„Izgradnja crkava – to je pitanje opstanka za pravoslavne hrišćane. I ova želja, koja nikada nije prestajala, bila je vodilja mnogim generacijama progonjenih hrišćana, kako u prošlosti, tako i sada,“ poručuje Mitropolija Čerkasi, podsećajući nas na to da „nevolje, tuga i progonstvo“ (Rimljanima 8:35) nisu mogli da zasene ni najkrvavije borbe, ni najpotresnije trenutke.
U Čerkasima, kao i u mnogim drugim mestima Ukrajine, vera nije slomljena – ona je, u najmanjim i najtamnijim prostorijama, ponovo našla svoju snagu. To je borba koja se vodi ne samo u borbenim redovima, već i u srcima onih koji se mole – najsvetijoj fronti koju nijedna sila ne može zauzeti.
Državna služba za etnopolitičku politiku objavila je brojke o tzv. „prelazima“ parohija počev od stvaranja PCU.
Molitva je za dušu nasušna potreba, isto kao što je vazduh nasušna potreba za naša pluća. I kao što bez vazduha telo ne može da živi, tako ni duša ne može bez molitve.
Pahomije Bruskov objašnjava da je sve dozvoljeno, ali da je važno razmisliti šta je razlog za sedenje ili ležanje tokom molitve.
U crkvi preuzetoj od kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve, bogoslužbeni tekstovi sa imenom Hrista i svetitelja osvanuli su u toaletu, dok nadležni pokušavaju da negiraju umešanost u ovaj sramotni čin.
U jubilejskoj poslanici kardinal Ladislav Nemet podseća da vera može ujediniti različite tradicije, dok nas poziva da sačuvamo planetu i pomognemo najugroženijima.
Služeći Svetu arhijerejsku liturgiju u niškom Sabornom hramu, poglavar Srpske pravoslavne crkve besedio je o Svetom Nikolaju kao merilu pravoslavnog života i o veri koja ne ostaje u rečima, već se pretače u odnos prema drugome.
Kao episkop Amvrosije je utvrdio pravoslavnu veru, potisnuo jeretike, ukrasio crkve, napisao mnoge poučne knjige...
I dalje misleći da je u pitanju sveti zadatak, trgovci iz Barija su na silu oteli mošti i krenuli put Italije.
Slava se nasleđuje sa oca na sinove i ostaje ista bez obzira na broj potomaka.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Lična molitva u domu sve češće se proglašava dovoljnim odgovorom, ali tumačenje sveštenika Alekseja Maljukova pokazuje zašto takav stav menja smisao Crkve i slabi samu veru.
U besedi za 26. utorak po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako jedinstvo vernih pretvara običnu molitvu u neizbrisiv hvalospev Bogu.
Primećeno je da se u crkve i manastire ne odlazi pretežno radi lične koristi i da bi se nešto izmolilo od Boga.
Protojerej Vladimir Pučkov objašnjava gde je granica između iskrene potrebe i pogrešnog oslanjanja na Stvoritelja kao na izvor lakog rešenja.
Gnev se u svetootačkom učenju smatra jednom od najrazornijih strasti, jer pomračuje um, uznemirava srce i razbija mir duše.
U besedi za 28. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da greh donosi razdor i pomračenje, dok je sve stvoreno od Boga u svojoj prirodi čisto i dobro.
Jedna osobina drži dušu otvorenom za Božji dar, a njeno zanemarivanje donosi unutrašnji nemir.
Dela Predraga Dragovića nisu bila samo slike i skulpture, već svedočanstvo istorije, vere i narodne memorije koja i dalje inspiriše nove generacije.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti Nikolaj Žički nas uči da osmeh, bez zlobe, može biti odgovor na podsmeh. Jer neznanju priliči podsmeh, a znanju osmeh.
U snažnoj poruci povodom Nikoljdana, episkop bihaćko-petrovački i rmanjski podseća da voštanica nije samo znak radosti, već tiha veza sa precima, opomena protiv zaborava i poziv na povratak korenima kroz veru koja se dokazuje delima.
Oslić sa belim lukom, peršunom i začinima ostaje sočan i narednog dana – jelo koje postaje još punijeg ukusa, otkrivajući tihe mudrosti monaškog života.
I dok se mahom priča o obavezama domaćina kako slava ne bi izgubila svoj smisao, malo se priča kako bi gosti trebalo da se ponašaju kad na nju dođu.
