Credit: Ibrahim AMRO / AFP / ProfimediaMitropoli Teodosije
Ukrajinski verni narod, poput hrišćana iz prvih vekova, pronalaze snagu u podrumima i sklonistima, čuvajući veru u danima progona.
U zagušljivoj tami, koja je poput hladnog pečata u istoriji, vernici Ukrajinske pravoslavne crkve ne predaju se. U oktobru 2024. godine, kada su Sabornu crkvu Svetog Arhangela Mihaila u Čerkasima zauzele pristalice Pravoslavne crkve Ukrajine, parohijani ove crkve nisu dozvolili da ih nasilje ujedini samo u strahu – oni su, naprotiv, u molitvi pronašli još snažniji temelj. Oni su, poput hrišćana iz ranih vekova, ponovo ušli u katakombe, ponovo su u podrumima pronašli prostor za neuništivu veru.
Uvek je bilo tako. I u najtežim vremenima, kada su sile protivnika postajale preteške, vernici su se trudili da sačuvaju tu svetlu iskru koju im je Bog poklonio. Slično onima iz prvih vekova, kada su hrišćani, progoneći svoje duše u mračnim katakombama, pronašli svetlost – tako i danas, oni koji nisu dopustili da ih progoni svest o nemoći, ponovo su našli način da zadrže veru.
Iako su prošli kroz mnoge nepravde, bez crkava i svetih prostora, vernici u Čerkasima nisu se predali. Tako je 2. marta 2025. godine, u podrumu jedne stambene zgrade, osvećen privremeni hram u čast Svetog Serafima Sarovskog. Taj hram, kao svetilište u srcu grada, postao je svetionik nade. Vernici su sopstvenim sredstvima uredili podrum, bez očekivanja priznanja i bez pompe, samo sa željom da njihova molitva, koju nisu mogli obustaviti, pronađe svoje mesto.
Wikimedia/Theodosius
Mitropoli Teodosije
Mitropolit Teodosije je osvetio ovo mesto, i to nije bila samo formalnost. Osvetio je prostor koji nije imao ni minijaturne zlatne kupole, ni sjajnu fresku. Imao je samo srce ispunjeno verom i snagu da nastavi dalje. Poklonio je parohiji ikonu Svetog Serafima Sarovskog, sa delom nepropadljivih moštiju svetitelja, a na tom mestu nije bilo ničega osim Božje prisutnosti i duboke, iskrene vere.
„Izgradnja crkava – to je pitanje opstanka za pravoslavne hrišćane. I ova želja, koja nikada nije prestajala, bila je vodilja mnogim generacijama progonjenih hrišćana, kako u prošlosti, tako i sada,“ poručuje Mitropolija Čerkasi, podsećajući nas na to da „nevolje, tuga i progonstvo“ (Rimljanima 8:35) nisu mogli da zasene ni najkrvavije borbe, ni najpotresnije trenutke.
U Čerkasima, kao i u mnogim drugim mestima Ukrajine, vera nije slomljena – ona je, u najmanjim i najtamnijim prostorijama, ponovo našla svoju snagu. To je borba koja se vodi ne samo u borbenim redovima, već i u srcima onih koji se mole – najsvetijoj fronti koju nijedna sila ne može zauzeti.
Molitva je za dušu nasušna potreba, isto kao što je vazduh nasušna potreba za naša pluća. I kao što bez vazduha telo ne može da živi, tako ni duša ne može bez molitve.
U crkvi preuzetoj od kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve, bogoslužbeni tekstovi sa imenom Hrista i svetitelja osvanuli su u toaletu, dok nadležni pokušavaju da negiraju umešanost u ovaj sramotni čin.
Sveti velikomučenik Dimitrije ostao je upamćen kao zaštitnik Soluna, ali i kao svetitelj kome se vernici obraćaju u trenucima straha, bolesti i životnih iskušenja.
Hrišćanin je pozvan da svoju savest oblikuje prema Jevanđelju, čak i onda kada ga to udaljava od stavova i načina života koji preovlađuju u njegovom okruženju.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Patrijarh se, zajedno sa prisutnima, pomolio za boljitak naroda, kako bi svi bili u milosti Božijoj. Tom prilikom on je pozvao vernike da se pomole za dušu preminulog protojereja-stavrofora Vojislava Bilbije.
Sveti velikomučenik Dimitrije ostao je upamćen kao zaštitnik Soluna, ali i kao svetitelj kome se vernici obraćaju u trenucima straha, bolesti i životnih iskušenja.
Hrišćanin je pozvan da svoju savest oblikuje prema Jevanđelju, čak i onda kada ga to udaljava od stavova i načina života koji preovlađuju u njegovom okruženju.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Sveti velikomučenik Dimitrije ostao je upamćen kao zaštitnik Soluna, ali i kao svetitelj kome se vernici obraćaju u trenucima straha, bolesti i životnih iskušenja.
Hrišćanin je pozvan da svoju savest oblikuje prema Jevanđelju, čak i onda kada ga to udaljava od stavova i načina života koji preovlađuju u njegovom okruženju.
Patrijarh se, zajedno sa prisutnima, pomolio za boljitak naroda, kako bi svi bili u milosti Božijoj. Tom prilikom on je pozvao vernike da se pomole za dušu preminulog protojereja-stavrofora Vojislava Bilbije.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Među datumima koje pravoslavni vernici treba da zapamte nalaze se i neke od najpoznatijih srpskih slava, a kraj meseca donosi početak Božićnog posta, zbog čega će poslednja novembarska slavska trpeza biti posna.
Odnos prema majci i ocu zauzima posebno mesto u hrišćanskom učenju, a jedna od deset Božjih zapovesti upravo nalaže: "Poštuj oca svojega i mater svoju".
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News
