Molitva je za dušu nasušna potreba, isto kao što je vazduh nasušna potreba za naša pluća. I kao što bez vazduha telo ne može da živi, tako ni duša ne može bez molitve.
Molitva, jedna od osnovnih potreba telesno-duševno-duhovnog bića čoveka, pobožno usmeravanje duše ka Bogu, beseda srca čovečijeg sa Bogom. Duhovna veza između razumnog čovečijeg bića i tvorca, između dece i oca nebeskog, tamjan miomirisni Bogu. Sredstvo za prevazilaženje uzburkanih talasa života, neoboriva stena svih koji veruju, božanska odeća kojom se duša oblači u dobrotu i lepotu, majka svih bogougodnih dela.
Molitva je i brana protiv lukavstava najvećeg neprijatelja čoveka - đavola, sredstvo za umilostivljenje Boga za oproštaj greha, pristanište koje talasi ne mogu srušiti, prosvećenje uma, sekira očajanju i tuzi, mesto za rađanje nade, ublažavanje gneva, zastupnica svih kojima se sudi, radost onih koji su u tamnici, spasenje onima koji ginu.
Njome se čovek uzdiže među horove anđela i saučestvuje u njihovom blaženstvu. Molitva je za dušu nasušna potreba, isto kao što je vazduh nasušna potreba za naša pluća. I kao što bez vazduha telo ne može da živi, tako ni duša ne može bez molitve.
Printscreen/Youtube/Манастир Подмаине - ПРОПОВЕДИ
Otac Rafailo.
Otac Rafailo je o tome, da li molitva treba da se izgivara naglas ili u sebi rekao sledeće:
- Učenje otaca govori da je na početku poželjno molitvu izgovarati naglas, ali bez nekakve prenaglašenosti, da komšija ne čuje ili da ne zbunjenemo roditelje. Često oni koji su nam u blizini nisu raspoloženi da nas podrže u molitvenom podvigu - započinje Rafailo Boljević, iguman je manastira Podmaine.
Zašto je važno da molitvu izgovaramo naglas potkrepljuje činjenicom da tako usredsređujemo svoj um na jednu stvar.
- Poželjno je da se izgovara naglas, zbog mobilizacije pažnje, jer dok izgoavaramo naglas "Gospode Isuse Hriste"čujemo i ona preko čula umu je lakše da se fiksira, jer mi moram oda ukrotimo um - kaže otac Rafailo.
Shutterstock
Žena se moli u crkvi.
Prema uputstvima iz "Pravoslavnog molitvenika" SPC treba se moliti kao otac Jovan Kronštatski. Pažljivo je čitao molitve, na po nekoj reči osetio bi da mu se srce zagrejalo, a u duši razlio mir i radost, a posle bi se molio s osećanjem.
Kao što u našim crkvama više ne postoje vratari, koji bi u hram propuštali samo pravoslavne, tako i u katoličku crkvu mogu ulaziti i pravoslavni, pa čak i za vreme mise. Međutim, razlika je između prisustvovanja misi i zajedničkog moljenja , govorio je otac Dušan.
Ono što je zajedničko u oba slučaja jeste vera koja pokreće molitvu – vera koja dolazi iz dubine srca, a ne samo sa spoljašnjim gestovima ili rečima. Sveti Teofan podseća da prava molitva nije u spoljašnjoj formi, već u duhovnoj snazi koju nosi. Ponekad se može čuti da se neko moli, ali molitva "nije uslišana". Međutim, sveti Teofan poziva na upornost i trud, jer će prava molitva, koja je ispunjena verom, sigurno doći do Gospoda i biti uslišana. Kroz svoja molitvena pravila, Crkva nas vodi ka tome da postignemo tu duboku, istinsku molitvu, koja neće ostati bez odgovora. Na kraju, najvažnije je da duhovno napredujemo i da se trudimo da naše molitve postanu iskrene i potpune, jer jedino takve molitve dostižu svoj cilj i donose duhovnu isceljenja.
Ovaj zvuk nije samo poziv na molitvu, već nosi duboku duhovnu poruku, povezanu sa istorijom, tradicijom i verom. To je simbol nade i Božje milosti, koji je prešao put od drevnih truba do modernih zvonika.
Veliki srpski duhovnik 20. veka govorio je o trenucima kada čovek više ne razume zašto mu se teškoće događaju i kako upravo tada može da sačuva poverenje u Gospoda.
Od srebroljublja i gordosti do neblagodarnosti i ravnodušnosti, svetogorski starac nabraja ponašanja koja se lako prikriju iza svakodnevnih navika, a čoveka mogu udaljiti od Boga i drugih ljudi.
Molitva - kao vid komunikacije sa Bogom, anđelima i svecima, naša je direktna linija sa nebom, bilo da smo srećni, tužni, u problemu ili nam je život ispunjen i sve ide kako treba.
U trenucima najveće patnje, porodica Brasko pretvara tugu u svetlost – kapela posvećena njihovoj ćerci postaje simbol nepokolebljive vere i ljubavi koja neće biti zaboravljena.
Na praznik Svete Trojice, poglavar Ruske pravoslavne crkve služio je Božanstvenu liturgiju u Sveto-Trojičkoj Sergijevoj lavri i uputio snažne reči vernicima o jačini i moći vere, njenoj ulozi u savremenom svetu i važnosti molitve za budućnost.
Hristovo učenje nije bilo i nije ni danas prilagođeno ljudskim željama, već je pozivalo i poziva na promenu iznutra, što savremenom čoveku nimalo ne odgovara.
Veliki srpski duhovnik 20. veka govorio je o trenucima kada čovek više ne razume zašto mu se teškoće događaju i kako upravo tada može da sačuva poverenje u Gospoda.
Od srebroljublja i gordosti do neblagodarnosti i ravnodušnosti, svetogorski starac nabraja ponašanja koja se lako prikriju iza svakodnevnih navika, a čoveka mogu udaljiti od Boga i drugih ljudi.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
