Sveti Teofan u misli za 24. nedelju po Pedesetnici želi da ukaže na duboku snagu molitve i važnost istinske vere i predanosti u duhovnom životu. Kroz priču o Jairu i krvotočivoj ženi, on ističe da molitva, bilo da je izgovorena rečima ili nije, mora biti iskrena, ispunjena verom i nadom. Jair, koji se molio glasno i javno pred svima, bio je uslišen, dok je žena, koja nije izgovorila reči, već se molila srcem, takođe doživela iscelenje.
Ono što je zajedničko u oba slučaja jeste vera koja pokreće molitvu – vera koja dolazi iz dubine srca, a ne samo sa spoljašnjim gestovima ili rečima. Sveti Teofan podseća da prava molitva nije u spoljašnjoj formi, već u duhovnoj snazi koju nosi. Ponekad se može čuti da se neko moli, ali molitva "nije uslišana". Međutim, sveti Teofan poziva na upornost i trud, jer će prava molitva, koja je ispunjena verom, sigurno doći do Gospoda i biti uslišana.
Kroz svoja molitvena pravila, Crkva nas vodi ka tome da postignemo tu duboku, istinsku molitvu, koja neće ostati bez odgovora. Na kraju, najvažnije je da duhovno napredujemo i da se trudimo da naše molitve postanu iskrene i potpune, jer jedino takve molitve dostižu svoj cilj i donose duhovnu isceljenja.
"Pavši pred Spasiteljeve noge, Jair je glasno pred svima molio Gospoda za isceljenje svoje kćeri. I bio je uslišen. Ništa ne rekavši, Gospod je ustao i pošao domu njegovom. Na putu ka Jairu bila je isceljena krvotočiva žena, svakako, ne bez njene molitve, premda i nije zvala rečima, niti padala pred noge Gospodnje. Ona je imala samo srdačnu molitvu vere. Gospod je, pak, i nju uslišio i iscelio. Tu se sve izvršilo neprimetno. Krvotočiva se srcem obratila Gospodu; Gospod je čuo vapaj njenog srca i uslišio molbu. I kod žene i kod Jaira molitva je po suštini jedna, premda se i može napraviti razlika u stepenu. Takve molitve, pune vere, nade i predanosti, nikada ne ostaju bez uslišenja. Ponekad se čuje: „Molim se, molim se, a molitva moja nikako da se usliši“. Potrudi se, međutim, da dođeš do mere molitve kojoj se ne otkazuje, i uvidećeš zbog čega nije bila uslišena. Ukoliko budeš u molitvenom položaju kao Jair, ili u prostom, običnom, kao i svi ostali, slično krvotočivoj, u tvom srcu će se javiti prava molitva, i nesumnjivo doći do Gospoda, privolevši ga na milost. Najvažnije je, dakle, doći do takve molitve. Trudi se i doći ćeš. Sva molitvena pravila imaju za cilj da molitvenike dovedu do takve mere molitve. Svi, koji razumno prohode taj molitveni put, dolaze do svoga cilja".
Sveti Teofan misli za 23. utorak po Pedesetnici ukazuje na duboko značenje molitve u životu hrišćanina i način na koji ona treba da bude iskrena i sa pažnjom upućena Bogu. On ističe da je Gospod podario opštu molitvu, "Oče naš", koja obuhvata sve naše duhovne i telesne potrebe, ali nas podseća da nije moguće jednim obraćanjem obuhvatiti sve što možemo tražiti od Boga. Stoga, postoji mogućnost da se molimo i pojedinačno, izlažući pred Gospoda svoje konkretne želje i potrebe, bilo u crkvi ili kod kuće.
Sveti Teofan nas poziva da shvatimo da je spasenje naše duše naš najvažniji zadatak, koji ne smemo zanemariti. Ne možemo sebi dozvoliti da budemo ravnodušni prema spasenju, jer to je delatnost koja je neuporedivo važnija od bilo kog drugog sveta oko nas. Ako zanemarimo Božja dela i Njegovu reč, to znači da zanemarujemo najvažniji deo našeg postojanja, koji ima posledice ne samo za naš svakodnevni život, već i za našu večnost. On nam poručuje da, kao što carica južna nije imala opravdanja da ne ode do Solomona, tako ni mi nemamo opravdanja da ne obratimo pažnju na Gospoda i Njegova dela koja su nam jasno data kroz Jevanđelje.
Prema Svetom Teofanu, pravi početak "samoispravljanja" leži u buđenju samoodricanja u srcu, što je osnova za obnavljanje pravde i ljubavi. Kada se ove vrline ponovo uspostave, sve ostale vrline oživljavaju, i tada čovek postaje stvarno lep u očima Božijim, iako spolja možda ne izgleda kao model savršenstva prema ljudskim merilima. Najvažnije, kako Sveti Teofan ističe, nije sud ljudski, već sud Božiji, koji je jedini koji treba da nas vodi.
Sveti Teofan poručuje da je, u trenutku kada život zahteva od nas da se suočimo sa strastima i iskušenjima, važno da se podsetimo na Božiji sud i posledice koje on nosi. Duhovni strah, koji proizilazi iz svesti o Božijoj moći i pravdi, treba da bude jači od svakog straha od fizičke smrti. On savetuje da, ukoliko bismo morali da biramo između smrti i greha, treba da izaberemo smrt, jer na taj način izbegavamo veće i strašnije posledice - duhovnu smrt.
