Kaže da je na nama samo da priložimo malo sopstvenog truda, iskrenu nameru i otvoreno srce.
Otac Miloš Vesin, umirovljeni paroh južnočikaški i profesor na Bogoslovskom fakultetu Srpske pravoslavne crkve u Libertivilu, završio je Karlovačku bogosloviju i Bogoslovski fakultet u Beogradu, a studije psihologije, muzike (solo-pevanje i dirigovanje) i postdiplomske studije teologije nastavio je u Lucernu (Švajcarska). Usavršavao se u Lozani, Parizu i Kembridžu, a doktorirao je psihologiju u Londonu.
Njegove mudre reči su često oslonac mnogima, koji se susreću sa raznim nedoumicama ili im je potreben savet mudrog duhovnika, a evo kako je jednom prilikom prokomentarisao mudrost sveštenik Miloš.
- Onaj koji poznaje druge, to je čovek velike inteligencije. Ali onaj koji poznaje samoga sebe - to je čovek istinske mudrosti. Lepo je i blaženo kada se neko udostoji da vidi anđele. Ali mnogo je savršenije i dragocenije kada čovek stekne dar da vidi svoja sopstvena sagrešenja. Greh nije samo loš čin - greh je, pre svega, neosetljivost na veliku istinu da je Hristos vaskrsao. Bez Hrista, pokajanje nema snagu. On je taj koji u čoveku budi želju za preobraženjem, za unutrašnjom promenom.
Kaže da je na nama samo da priložimo malo sopstvenog truda, iskrenu nameru i otvoreno srce.
- Bog će dodati snage, podići će nas, makar živeli i u najdubljem blatu. Nije strašno pasti. Strašno je ostati u padu. Kao pravoslavni hrišćani, treba da svedočimo: najdelotvorniji put samospoznaje jeste put pokajanja. Jer ako Hristos ne vaskrsne, uzaludna je vera naša.
Vesin je prvi dirigent svešteničkog hora Eparhije šumadijske “Sveti Sava”. Kao predavač iz pastirske psihologije, nastupa na brojnim tribinama i univerzitetima u Americi, Kanadi i Evropi. Živi i službuje u Čikagu, a dva puta godišnje, u maju i novembru, dolazi u Beograd, gde održava predavanja o duhovnom životu savremenog čoveka sa pravoslavnog stanovišta.
Svojom doktorskom disertacijom Savetodavna psihologija i Sveta tajna ispovesti na raskršću između patološkog i zdravog osećaja krivice, potvrdio je tezu o rasprostranjenosti doživljaja greha, stida i pokajanja kod ljudi različitih kultura i kontinenata.
"Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji".
Monah Arsenije otkriva svoje stavove o bračnom životu i daje smernice kako da pronađete partnera po svojoj meri, s kojim možete zajedno i da ostarite.
Roditeljima je potrebno strpljenje i mudrost kako bi uspostavili jasne granice i istovremeno podržali kvalitetne osobine kod svoje dece.
Govoreći o veri protođakon dr Dragan Stamenković naglašava na čemu se bazira naša pravoslavna vera, vodeći se porukom patrijarha Porfirija.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Praznik Krštenja Hristovog u hramu Svetog Save protekao je u znaku snažne poruke poglavara Srpske pravoslavne crkve o veri koja ne beži od sveta, već ga preobražava.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Ovaj citat može nam poslužiti kao savršen momenat utemeljenja. Kao siguran oslonac tj. štaka pri hodu, ako smo duhovno izranjavani.
O, kako je potrebno paziti na svoje srce! Jer đavo napada spasenje čovekovo kroz vrata srca, jer je tu čovek uvek slabiji i lakše popušta.
"Budi u svemu skroman: u pokretu tela, u govoru, u odelu, u sedenju, u ustajanju, u svojoj sobi, u svemu, pred svakim i svačim".
Do sada je posetio 24 zemlje, a njegov motivacioni govor i predavanja je pratilo više od tri miliona ljudi.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Na Zlatarskom jezeru jutros je zabeležen trenutak hrabrosti i vere – dok su hladni talasi škripali pod rukama plivača, publika je ispratila osmeh i odlučnost mladog pobednika.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
Nakon bogosluženja, sveštenik baca Krst u reku, jezero ili neku drugu vodu, a vernici plivaju kako bi do njega stigli.
