Starac Ilija je bez ikakve najave posetio naše svetinje, a to je sasvim slučajno saznala vernica Janja.
Optinska pustinja je jedan od glavnih duhovnih centara ruskog pravoslavlja, zajedno sa manastirom Serafim-Divejevski i Trojice-Sergijevom lavrom. Ovaj manastir godišnje poseti oko 100.000 vernika ne samo iz Rusije, nego i iz regiona.
Taj muški manastir Ruske pravoslavne crkve, smešten je nedaleko od grada Kozelska Kaluške oblasti u Kaluškoj eparhiji. Postoji nekoliko verzija o datumu i okolnostima osnivanja manastira. Prema jednoj od njih, Optinsku pustinju je osnovao pokajani razbojnik Opta u 15. veku koji je u monaštvu primio ime Makarije.
Prema drugoj verziji, manastir je osnovao knez Vladimir Hrabri.
O važnosti ovog duhovnog centra znaju mnogi pravoslavni vernici i u Srbiji, a priča naše sugrađanke Janje Todorović je iznenadila mnoge. Ona je posetivši pomenuto mesto od monaha dobila neobičan odgovor kada je tražila da vidi velikog duhovnika - starca Iliju.
- Prvi put kada smo posetili Optinu pustinju, na moje pitanje da li i danas ima staraca, on je odgovorio potvrdno. Potom sam ga pitala da li možemo da ih vidimo, da razgovaramo s njima i dobijemo blagoslov od njih, a on je upitao koga želimo da vidimo. Odgovorila sam da želimo da vidimo starca Iliju, na šta je on odmah kazao: "Ne, nije moguće. Ne, nemoguće je".
Odovor koji je naknadno dobila bio je neočekivan.
- Pitala sam zašto to nije moguće, a on je rekao da je tako - zato što je taj starac sada u Srbiji!
Iznenađenje vernice je poraslo nakon pojašnjenja, koje je dobila.
- Kako u Srbiji? Mi smo upravo došli iz Srbije! Da je starac takvog značaja i ugleda došao kod nas, znali bismo. Bilo bi objavljeno u crkvi. On je na to rekao: "Ne biste mogli znati, jer je došao inkognito. Stigao je prerušen, kao ubogi čovek, kao prosjak. Ide od crkve do crkve, od manastira do manastira, da vidi kakvo je duhovno stanje u Srbiji, kakva je vera u srpskom narodu".
Shi-arhimandrit Ilija (svetovno Nozdrin Aleksej Afanasjevič) rođen je 1932. godine u selu Stanovoj Kolodez, Orlovskog okruga, Orlovske oblasti, u blagočestivoj seljačkoj porodici. Na krštenju je dobio ime u čast Aleksija, čovjeka Božijeg. Njegov otac je umro u bolnici nakon što je ranjen u borbi 1942. godine, pa je njegova majka sama odgajala četvoro dece.
Godine 1966. došao je u Pskovsko-Pečerski manastir, gdje je služio 10 godina. Odlukom Svetog sinoda od 3. marta 1976. godine, jeromonah Ilijan je, sa još četvoricom monaha, poslat da vrši monaško poslušanje u ruski Atonski manastir Svetog Pantelejmona, gdje je, zajedno sa ostalim monasima, uspeo da očuva monaški život, održi vezu sa ruskim monaštvom i spreči da manastir bude zatvoren.
Poslušanje je vršio u manastiru skrivenom u planinskim klisurama. Njemu je povereno i duhovno vođstvo nad Pantelejmonovim manastirom. Ovde je postrižen u veliku shimu sa imenom Еlija u čast drugog mučenika Sevastijana. Za 20 godina, shi-iguman Ilije je oživio starešinstvo po kome je manastir oduvek bio poznat.
Godine 2009. nastanio se u Patrijaršijskoj metohiji Trojice-Sergijeve lavre u selu Peredelkino kod Moskve.
Na Vaskrs, 4. aprila 2010. godine, podignut je u čin shi-arhimandrita.
U noći 15. na 16. mart 2025. godine, u 94. godini života, upokojio se u Gospodu čuveni starac, ispovednik patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila, shi-arhimandrit Ilija (Nozdrin).
Optinska pustinja se 1821. godine pretvorila u jedan od duhovnih centara Rusije. Izgrađeni su novi hramovi i zvonici, osnovan je skit. Manastir su posećivali Gogolj, Dostojevski, Tolstoj, Žukovski, Tjutčev, Aksakov. Manastir je služio kao svojevrsni religiozno-filozofski i kulturni centar.
Dostojevski je boravio u skitu Optinske pustinje 1878. godine posle tragičnog događaja - smrti najmlađeg sina Aljoše. Tamo je upoznao starca Amvrosija koji je prototip starca Zosima iz romana „Braća Karamazovi“.
Lav Tolstoj je posećivao manastir šest puta, a jednom je čak peške stigao iz Jasne Poljane. Na teritoriji Optinske pustinje nalaze se tri sveta izvora.
Bilo je perioda kada je manastir bio potpuno zapušten. Na primer 1773. godine u manastiru su živela samo dva monaha u poznim godinama. Optinski starac jeromonah Genadij smatrao se duhovnikom cara Aleksandra I.
Bogu su drage jednostavne stvari: da se molimo za sve i da volimo sve ljude. Voleti znači dati prostor drugome, a ne nametati se. Svet je prepun krstova i molitvi „po dužnosti“.
Izgradnja konaka trajala je od 2021. do 2025. godine, a objekat je opremljen dvokrevetnim, četvorokrevetnim, petokrevetnim i višekrevetnim sobama. Sve sobe imaju sopstvena kupatila i klimatizaciju.
Ko je i kada naslikao ovu Kazansku ikonu – nije poznato. Najraniji opis sačuvan je u popisu crkvene imovine iz 1822. godine:
Prenošenje pojasa uz svečanu litijsku i počasnu pratnju svedoči o dubokoj duhovnoj vezi pravoslavlja sa Presvetom Bogorodicom i Svetom gorom.
U katoličkoj tradiciji 31. decembar nosi više od odbrojavanja sekundi do Nove godine - nosi priču o Svetom Silvestru koji je oblikovao veru, odnos Crkve i vlasti i sudbinu Rimskog carstva
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog Sevastijana po starom kalendaru, a Svetu Melaniju Mlađu po novom. Katolici proslavljaju Svetog papu Silvestera I, dok Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama prema svojim verskim običajima.
Za 31. decembar, izabrani stihovi iz sure El Ikhlas u knjizi „Kuran – 365 odabranih ajeta“ podsećaju na Božju jedinstvenost i savršenstvo.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Ukoliko se optužbe za blokadu potvrde, pitanje prevazilazi unutrašnje sukobe bratstva i postaje problem međunarodne zaštite jednog od najstarijih i najznačajnijih manastira u hrišćanskoj istoriji.
Gest oca Gavrila i Džemila-efendije Destanovića postao je simbol zajedništva u Lukocrevu, gde putevi ne povezuju samo bogomolje, već i ljude različitih vera.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Desert koji se podjednako rado iznosi pred goste i ostavlja za miran ili svečani porodični ručak u danima posta na ulju.
