ZAŠTO SU ŽENE PRVE PREPOZNATE HRISTA KAO MESIJU: Sveštenik Kiril Jolkin osvetljava likove svetih žena u Jevanđelju

Čitajući Jevanđelje, vidimo da su tokom čitavog zemaljskog života i služenja Gospoda našeg Isusa Hrista Njega pratile i žene. Među njima je bilo i jevrejskih pravednica i grešnih pripadnica paganskih naroda, ali ih sve objedinjuje to što su, na ovaj ili onaj način, poslužile Hristu i Njegovoj slavi. Neke od njih svedoče o Mesiji (Jelisaveta, proročica Ana, Samarjanka), druge predstavljaju obrazac duboke vere (Hananejka, krvotočiva žena), treće Mu ukazuju počasti pomazavši Ga za službu i smrt, četvrte dobijaju isceljenje i samim tim ukrepljuju veru prisutnih.

Žene su daleko brže nego muškarci prihvatile učenje našeg Gospoda; vera se u srcu žene ukorenjuje daleko lakše i mnogo brže jača, tako da čak i žene iz neznabožačkih plemena ispovedaju Gospoda Isusa kao Mesiju, i to u vreme dok ni Njegovi učenici još nisu snažni u veri. Kroz likove žena u Jevanđelju otkriva se i preimućstvo Novog Zaveta nad Starim, i sila vere, i beskrajna milost Božja, i smisao istinskog koračanja za Hristom.

Prva žena koju susrećemo prilikom izučavanja jevanđelske istorije jeste Jelisaveta, majka Jovana Krstitelja. Ona je prva među ljudima doznala za dolazak Gospoda Koji se tada još uvek nalazio u utrobi Presvete Djeve: i povika uzvišenim glasom i reče: „Blagoslovena si Ti među ženama i blagosloven plod utrobe Tvoje“ (Lk 1:42)! Jelisaveta je u starosti začela u neplodnoj utrobi, da bi poslužila Gospodu i pre Njegovog rođenja. „U umrtvljenoj utrobi naš Gospod je pripremio Svog glasnika, da bi pokazao da je došao da potraži umrlog Adama.

Najpre je oživotvorio Jelisavetinu utrobu, a zatim je oživotvorio i Adama“, kaže prep. Jefrem Sirijski. Ovu veliku milost Jelisaveta je zadobila svojom pravednošću pred Bogom, iako su ljudi smatrali da na njoj počiva nemilost Božija (vidi 5. Mojs. 28:18). I eto kakve ju je milosti udostojio Gospod, upodobivši je Sari i podarivši joj da rodi poslednjeg i najvećeg proroka u istoriji!

I druga osoba koja je posvedočila dolazak Mesije bila je žena. U likovima pravednog Simeona Bogoprimca i proročice Ane Gospod se javio Izrailju, a Ana je proslavljala Gospoda i govoraše o Njemu svima koji iščekivahu izbavljenje u Jerusalimu (Lk 2:38). Iako je ona ovo izbavljenje prevashodno shvatala kao političko oslobođenje, ipak je bila prva koja je svetu obznanila Hristov dolazak.

Foto: preuzeto sa spc.rs

 

SAMARJANKA

Ko je, pak, prvi ispovedio Hrista kao Mesiju? Hristos je prvi put o Svom mesijanstvu otvoreno obznanio jednoj ženi, i to ne običnoj ženi, nego Samarjanki – grešnici koja je u prošlosti imala petoricu muževa i koja je u to vreme živela sa čovekom koji nije bio njen muž (vidi Jn 4, 18).

„Pred zlonamernim Jevrejima Isus Hristos nije tako otvoreno govorio o Sebi kao što je govorio pred ovom nezlobivom ženom“, rekao je Grigorije Djačenko u svojoj besedi na Nedelju o Samarjanki. Samarjanka se, međutim, ove velike milosti nije udostojila samo zbog svoje nezlobivosti, nego i zbog njene ogromne žudnje za istinom i ljubavi prema razmišljanju o veri.

Isus joj je o Sebi rekao da je On Hristos i zato „što je ova žena bila dobronamernija od Judejaca“, objašnjava sveti Jovan Zlatousti.
„Sve što je ova žena govorila, govorila je od čistog srca i sa iskrenim namerama… i u svemu ostalom vidi se vera i usrdnost ove žene“ (iz „Beseda na Jevanđelje Svetog Jovana Bogoslova“).

Hristovo otkrivanje jednoj od žena, za koje su Judejci govorili da je „bolje spaliti reči Zakona, nego ih poveriti ženi“, na najbolji mogući način ilustruje Spasiteljeve reči: „Ja nisam došao da zovem pravednike, no grešnike na pokajanje“ (Mt 9, 13).

Mnogi Samarjani su, na osnovu reči ove žene, poverovali u Gospoda. Srcu Samarjanke nisu bila potrebna čuda da bi poverovala. Njoj je bio dovoljan jedan razgovor sa Gospodom da bi se u njenom srcu rasplamsala iskra Božija.

Nesumnjivo je da su razgovor kod Jakovljevog izvora i Hristov dvodnevni boravak u Siharu poslužili da se Samarjani kasnije tako lako preobrate u hrišćanstvo (vidi Dela ap. 8 i dalje).

Wikimedia/P.Cikovac/Miskomi. Printscreen

 

ŽENA IZ HANANEJSKOG PLEMENA

Još više nas, međutim, zadivljuje vera sa kojom je Hristu pristupila žena iz neznabožačkog hananejskog plemena. Kada je ugledala Spasitelja, povikala je prema Njemu: „Pomiluj me, Gospode, sine Davidov, kćer moju mnogo muči đavo“ (Mt 15, 22). Velika žalost ove majke vidi se iz njenih reči – Hananejka moli Gospoda da je pomiluje, jer ona strada zbog bolesti svoje kćeri.

Spasitelj joj ne odgovara, a zatim čak i odbija njenu molbu: „On donosi hleb deci Gospodnjoj, a hleb se ne uzima od dece da bi se bacio psima.“ Žena se nije uvredila zbog ovog ponižavajućeg upoređivanja sa psima, nego se još više ohrabrila zbog toga što On razgovara sa njom i rekla je: „Da, Gospode, ali i psi jedu od mrva što padaju sa trpeze gospodara njihovih“ (Mt 15, 27).

Hristos je tada uzviknuo: „O, ženo, velika je vera tvoja!“ (Mt 15, 28). Do tog trenutka, Gospod je odbijao da joj podari i najmanji dar, a onda je pred njom otvorio čitavu Svoju riznicu, dopuštajući joj da iz nje uzme koliko hoće: „Neka ti bude kako hoćeš“, dade Hristos (Mt 15, 28), što znači da je takva vera sposobna i za veće stvari.

U čitavoj Judeji Isus nije pronašao takvu veru, a sada žena iz neznabožačkog plemena, koja nije ni slušala o Bogu, pokazuje takvu snagu vere. Ona je prekrasan primer da se „Carstvo Božije sa naporom zadobija“, a snaga vere još se više naglašava time što Gospod jednom rečju i u odsustvu devojke isceljuje đavoimanu: „Neka ti bude kako hoćeš!“

Kao drugi primer delovanja snažne vere može da posluži žena koja je godinama bolovala od isticanja krvi. Prema judejskom zakonu, krvotočiva žena smatrala se nečistom. Ogromna je bila vera ove žene, koja je već dvanaest godina stradala od ove bolesti i nije mogla da se isceli, zbog čega je, u masi naroda, prišla Gospodu i dotakla kraj Njegove odeće.

Znala je da će se, prema Zakonu, onaj kog dotakne smatrati nečistim. Koliko je, međutim, bilo onih koje je dotakla dok se probijala kroz gomilu! Ako nije otkrila svoju bolest, onda je to učinila samo zato što se plašila Zakona. Dodirivanje Hrista očistilo je ovu ženu, a Njega nije oskrnavilo.

Hristos je upitao: „Ko Me je dotakao?“ jer je želeo da žena posvedoči o svom isceljenju. Žena Mu je prišla u strahu i trepetu i pala na kolena pred Njim, ali je tada začula: „Ne boj se, kćeri, vera tvoja spasla te je“ (Lk 8, 48).

Ako je ovako snažnu veru imala ona koja je bolovala od telesne bolesti, kolika je tek bila vera one sa bolesnom dušom!

Žena, koja je bila grešnica (a po analogiji sa Jn 8, 7 može se pretpostaviti da je bila bludnica), odvažno je došla u dom Simona fariseja jer je čula da se tamo nalazi Onaj Koji, kako je čula, oprašta grehove. Kada je došla, grešnica ništa nije pitala – smatrala se nedostojnom oproštaja i došla je samo da Ga vidi.

Shutterstock

 

Naviknuta na uvrede i poniženja, nije se usudila da razgovara sa Njim. Smerno je sela pored Njegovih nogu i počela da sluša. Dok je On govorio, žena je sve više postajala svesna kakav je grešan život vodila i kolikim je grehovima obremenjena. Sa tim razumevanjem došla je i vera.

Iz njenih očiju potekli su potoci suza. Njene suze padale su na Hristove noge koje je ona brisala svojom kosom. Videvši da se Gospod ne protivi, ohrabrila se i celivala Mu noge, a zatim ih namazala skupocenim mirom.

Srazmerno tome kako se rasplamsavala vera ove grešnice, vera fariseja se gasila. U sebi je počeo da razmišlja: „Ne, ovaj čovek nije prorok, jer bi inače znao ko Ga dotiče, a onda bi uznegodovao i oterao je, kao što bih i ja učinio.“

Simonovo farisejstvo bilo je toliko duboko ukorenjeno da čak nije uspevao da sagleda pravu poruku priče koju mu je Gospod Isus pripovedao. Ne samo da mu nije ukazao ni najsitnije znake gostoljubivosti, već je ostao slep za razliku između svog ponašanja i one grešnice, koja je, iako osuđivana i prezrena, znatno bolje poštovala zakone primanja gosta. Zato joj je Isus i rekao: „Opraštaju ti se gresi tvoji... vera tvoja spasla te je. Idi s mirom“ (Lk 7; 48–50). Ta žena je već tada ispunila svoju svetu misiju – da pomogne Mesiji, jer, kako arhimandrit Mihailo mudro primećuje, „ako se Hristos rodio u jaslama i ako je najvažnije otkrivenje o Svojoj mesijanskoj misiji dao siromašnoj i grešnoj Samarjanki, onda ne treba da čudi što Njegovo pomazanje nije bilo izvršeno u svečanim hramovnim odajama prvosveštenika, već u jednostavnim, čak najskromnijim uslovima“.

Nakon što je primila ovo pomazanje, žena je otišla „u onaj mir koji samo Hristos može dati, a koji svet ne poznaje“, kako beleži istaknuti istoričar F. V. Farar u svojoj klasičnoj studiji o životu Isusa Hrista (SPb, 1893).

Važno je napomenuti da zapadno predanje često poistovećuje ovu ženu sa Marijom Magdalenom, iz koje je Isus izbavio sedam demona. Ta se veza temelji na simbolici broja sedam, koji označava potpunost, a i na judejskom verovanju da u grešnici treba da prebiva sedam demona. Međutim, pravoslavna tradicija ovu identifikaciju ne prihvata kao konačnu i jasnu.

Tumačenja broja pomazanja Gospodnjih variraju – neki ih smatraju tri, dok drugi smatraju da su dva, i često Simona fariseja poistovećuju sa Simonom gubavim. Tako, na primer, arhiepiskop Averkije Taušev, u svom „Tumačenju Četvorojevanđelja“, ističe da je „Gospod dva puta pomazan mirom; Marija je to učinila iz duboke zahvalnosti za vaskrsenje svog brata Lazara, dok je žena grešnica to učinila kao izraz pokajanja, iz osećanja koje nije bilo vođeno koristoljubljem, te joj je zbog toga i obećana velika nagrada“.

Znamo iz Jevanđelja i da je ova žena pripremila Isusa za Njegov pogreb i da je On rekao: „Gde god se bude propovedalo Jevanđelje po svemu svetu, kazivaće se i za spomen njezin šta je učinila“ (Mk 14; 9). Kada su neki učenici izrekli kritiku zbog njenog čina, Gospod ih je ispravio: „Što smetate ovoj ženi?“ (Mk 15; 6), poučavajući nas da uvek treba da podržavamo i pomažemo one koji čine dobro, ma kakve bile njihove prošle slabosti i padovi.

Foto: preuzeto sa spc.rs

 

MIRONOSICE

Postoji tumačenje koje smatra da su Gospodu bila samo dva pomazanja: jedno od strane žene-grešnice, koje se dogodilo na Veliku sredu (na što upućuje i liturgijska služba za taj dan), i drugo – pomazanje Marije, šest dana pre Hristovog ulaska u Jerusalim, u domu vaskrslog Lazara, Marte i Marije. Sa sigurnošću možemo reći da je Gospod više puta posećivao ovaj dom, ili je makar jedna takva poseta zabeležena kod jevanđeliste Luke (vidi Lk 10; 38–42).

U ovom opisu, Luka posebno naglašava različitost u služenju dve sestre. Marta, željna da ugosti Gospoda, brižno se trudi da Ga što bolje posluži, dok je Marija, umesto aktivnosti, izabrala tišinu i kontemplaciju, sedeći kraj Njegovih nogu i pažljivo Ga slušajući. Ni Martu, ni Mariju ne treba osuđivati zbog njihovih postupaka. Ni sam Gospod ne osuđuje Martu, već joj blago govori: „Brineš se i uznemiravaš za mnogo, a samo je jedno potrebno.“ I dodaje da je Marija „dobar deo izabrala koji joj se neće oduzeti“ (Lk 10; 41–42).

O tome šta je „jedno što je potrebno“ različito se tumači. Arhiepiskop Averkije smatra da je to učenje – iskreno i duboko proniknuto u srce – koje niko i ništa ne može oduzeti. I Marta je, ipak, kroz svoju požrtvovanost pokazala odanost Gospodu i postala uzor vrline gostoljublja. Onima koji su primali putnike, Gospod će na Strašnom sudu reći: „Stranac bejah, i primiste Me... primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta“ (Mt 25; 35, 34).

Marija, pak, svedoči da je delo spasenja najvažnije od svih, te da možemo dostići večni mir i blaženstvo samo ako svoje zemaljske brige stavimo na drugo mesto.

Sveto predanje smešta Mariju i Martu među žene-mironosice. Iako se u Jevanđelju pominju samo „Marija Magdalena“ i „druga Marija“ (takođe nazvana Marija Jakovljeva), kao i Salomija, mati sinova Zevedejevih, i Jovana, Predanje govori i o Lazarevim sestrama, Mariji Kleopinoj, i Suzani. Jevanđelista Luka navodi da su među mironosicama bile i „mnoge druge“ žene, o kojima je već ranije govorio da su Gospodu služile svojim imanjem (Lk 8; 3).

Ove hrabre žene, služivši Hristu u Njegovom zemaljskom životu, nisu se ustezale ni pred opasnošću rimskih stražara kada su krenule da pomazu Njegovo telo na grobu. Njihova ljubav i odanost prema Gospodu predstavljaju živi uzor kakvu ljubav i veru treba da gajimo prema Njemu.

Razmatrajući različite izvore i prikaze ovih događaja kod četiri Jevanđelista, može se javiti utisak da postoje neusklađenosti. Ipak, Sveti Jovan Zlatousti objašnjava da je Svesveti Duh tako uredio da se, s jedne strane, ništa od važnih događaja ne zaboravi, a s druge strane da se uklone svi razlozi za sukobe – jer svaki Jevanđelist pripoveda o posebnom, jedinstvenom događaju.

Žene su, dakle, u početku tajno pratile Josifa i Nikodima do mesta pogrebenja, a potom su pripremile ulja i masti da pomazu telo Gospoda. Prema zapovesti Zakona, tokom subote su ostale kod kuće, poštujući dan odmora i tišine. Ipak, već u subotu uveče, Marija Magdalina hrabro dolazi do groba da proveri da li je sve na svom mestu, a zatim kreće da kupi mirise, usput susrevši Salomiju.

Wikipedia

 

U nedelju rano, Marija Magdalina ponovo dolazi do groba i zatiče kamen odvaljen. Ovaj zapanjujući prizor prenosi Petru i Jovanu, koji trče do groba i uveravaju se da tela nema. Gospod se najpre javlja baš Mariji Magdalini, koja u svojoj radosti i iznenađenju trči da to saopšti učenicima. Ubrzo zatim na grob dolaze Jovana i druge žene, koje susreću anđela sa radosnom vestom: „On je vaskrsao!“

Pošto prime ovu najradosniju vest, žene odlaze da obaveste jedanaestoricu učenika. Tog istog dana na grob dolaze i Marija Jakovljeva i Salomija, možda i još neke žene, i tamo nailaze na mladića koji im govori: „Ne plašite se! Tražite Isusa Nazarećanina raspetoga? On je vaskrsao!“

Kada su žene krenule da obaveste učenike, Isus im se i lično javio sa rečima: „Radujte se!“ – i od tog trenutka, radost vaskrsenja ispunjava srca svih onih koji veruju u Gospoda našeg Isusa Hrista.

Pored ovih poznatih žena, o kojima nam je Jevanđelje detaljno svedoči, bilo je i drugih, o čijim životima ne znamo mnogo, ali su ipak bile kanali Božje milosti. Jedna od njih bila je tašta Simona Petra, koja je bolovala od groznice. Čim je isceljena, ustala je i služila Gospodu oko trpeze, pokazujući da i telesne bolesti, iako neizbežni saputnici našeg života, mogu postati lekoviti za dušu – ukoliko zdravlje koje nam je darovano ne rasipamo na prolazne stvari, već ga posvećujemo istinskom služenju Bogu kroz dela ljubavi i pobožnosti.

Nakon isceljenja ove žene, svi bolesnici i oni koji su bili u duševnoj nevolji sabrali su se pred vratima Simonovog doma (vidi Mk 1; 32–33). Sličan primer pruža i priča o Jairovoj kćeri, prvom čudu vaskrsenja koje je Hristos izveo – znak da će svako iskreno očekivanje Hrista biti nagrađeno, a istovremeno praobraz budućeg vaskrsenja mrtvih na Sudnji dan.

O vaskrsenju sina jedinca Nainske udovice govori nam još jedno veliko čudo – nadmoćnije od onih koja su učinili proroci Ilija i Jelisej. Dok su oni vaskrsavali mrtve rečima molitve i posta, Gospod je mladića vaskrsao samo jednom rečju, šireći glas da je u Judeji došao Veliki Prorok.

Takođe, u subotu, u sinagogi, Hristos je iscelio osamnaestogodišnju ženu, pokazavši da je On Gospod i nad subotom (Mk 2; 28).

Shutterstock/R R

 

Primer siromašne udovice, koja je priložila dve lepte i za koju je Gospod rekao da je dala „sve što je imala“, pokazuje istinsku darežljivost i požrtvovanost (Mk 12; 44). Poučni su i primeri žene uhvaćene u preljubi, koja je smelo osudila licemerje fariseja, i Salomijine molbe za prvenstvo njenih sinova u Carstvu nebeskom – koja, iako obavijena ambicijom, ipak otkriva duboku majčinsku ljubav i hrabrost da se obrati Gospodu sa pitanjima koja drugi nisu smeli.

Vidimo, dakle, da nijedna od ovih žena ne može biti izostavljena iz jevanđelskog pripovedanja. Svaka od njih nosi svoj jedinstveni dar služenja i ukazuje nam put kojim se možemo udostojiti Carstva Božijeg. Njihove priče osvetljavaju razne načine istinske pobožnosti i predanosti, pozivajući svaku vernicu na lični odgovor i žrtvu za Gospoda.

Kao oštar kontrast ovim svetlim likovima pojavljuju se Irodijada i njena kći. Irodijada je vodila život potpunog bezbožništva i mrzela je proroka koji je razotkrivao njene grehe i bezakonja. Želela je da ga ukloni, ali joj se prilika nije ukazala dok obećanje dano njenoj kćeri nije dovelo do tragičnog ishoda. Da li je njena osveta donela sreću? Nipošto. Irodijada je, iako bez prepreka da uživa u razvratu i raznim životnim zadovoljstvima, ubrzo doživela gubitak vlasti, progonstvo i kraj života u tuđini i patnji. Njena kći, koja je tokom zime otišla na reku, prema Predanju, nastradala je padom kroz led, a ledena santa joj je odsekla glavu — mračan i žalosan kraj jedne bezbožne porodice.

Još tužniji primer pružaju jerusalimske devojke koje su išle za Hristom i ridale za Njim, a nisu razumele težinu reči kojima su osudile sebe i svoj narod: „Krv Njegova na nas i na našu decu“ (Mt 27; 25). Glas bezumne gomile nije mogao biti zaustavljen ni razumnim glasom Pilatove žene, koja je upozoravala muža: „Ne mešaj se ti ništa u sud toga pravednika, jer danas u snu mnogo postradah zbog Njega“ (Mt 27; 19). Sačuvalo se i pismo Klaudije Prokule, Pilatove žene, u kojem opisuje svoj razgovor sa mužem, Isusovo suđenje i muke koje je Pilat doživeo potom. Predanje nas uči da je Pilat, obuzet očajem, svoj život okončao samoubistvom, dok je njegova žena postala hrišćanka i u Grčkoj Crkvi je poštovana kao svetiteljka.

U Novom Zavetu našeg Gospoda, žene zauzimaju posebno mesto, jer po svojoj dubokoj duševnoj naravi i požrtvovanoj ljubavi imaju jedinstvenu ulogu u Božijem planu spasenja. One su pozvane da služe Hristu u delu oslobođenja čovečanstva iz ropstva grehu, što je prvi put jasno pokazano upravo kroz likove ovih hrabrih i vernih jevanđelskih žena.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara