POTRESNE SCENE NA SAHRANI SLAVNOG MUZIČARA: Suze, molitva i pesma za poslednji oproštaj

U tišini planinskog mesta Mhejdseh kod Bikfaje, na severoistoku od Bejruta, 28. jula 2025. godine, sahranjen je jedan od najuticajnijih libanskih umetnika – kompozitor i pijanista Zijad Rahbani. Opelo je služeno u pravoslavnoj Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, uz prisustvo porodice, prijatelja, umetnika i običnog naroda koji je generacijama odrastao uz njegovu muziku i kritičku misao.

Rahbani, sin slavne pevačice Fejruz i kompozitora Asija Rahbanija, preminuo je 26. jula u 69. godini, nakon dugotrajnih zdravstvenih problema. Njegov život bio je spoj umetničkog genija, društvenog bunta i dubokog unutrašnjeg preispitivanja – osobina koje su ga učinile glasom savesti čitavog arapskog sveta.

JOSEPH EID / AFP / Profimedia

 

Pravoslavna vera u temelju porodičnog nasleđa

Rođen u pravoslavnoj porodici iz Antelijasa, Rahbani je do kraja života negovao povezanost sa svojom verom i tradicijom. Njegova sahrana u pravoslavnom hramu nije bila samo porodični čin, već i snažna poruka o pripadnosti duhovnom nasleđu koje duboko oblikuje identitet hrišćanske zajednice u Libanu.

U atmosferi dostojanstvene tišine, narod je prilazio kovčegu, ostavljajući bele ruže – simbole molitve i sećanja. Sveštenici su činili poslednji oproštaj uz pojanje tradicionalnih pravoslavnih tropara, dok su crkvena zvona u pozadini najavljivala ispraćaj duše velikog umetnika.

Fejruz: Majka u crnini – tišina jača od reči

Poseban trenutak bila je pojava legendarne pevačice Fejruz, koja se u dubokoj crnini i sa velom na licu, prvi put posle mnogo godina pojavila u javnosti. Njena prisutnost nije zahtevala reči – ona je bila ikona tuge, majka koja stoji nad sinovljevim kovčegom u tišini pravoslavnog hrama.

Libanski mediji izveštavali su da su ljudi u naručju nosili fotografije Zijada, pevajući njegove pesme koje su odavno postale deo kolektivnog pamćenja. U tom trenutku, umetnost i vera spojile su se u jedno – u liturgiji, u suzama, u tišini naroda.

Umetnik koji je govorio istinu

Rahbani je kroz svoje pozorišne komade i muziku osvetljavao društvene nepravde, često na granici satire i tragedije. Njegovo najpoznatije delo „Šta je sa sutra?“ (ar. „Bennesbeh Labokra Chou?“), često se citira kao simbol gubitka nade u političke promene, ali i kao poziv na budnost i unutrašnju istinu.

JOSEPH EID / AFP / Profimedia

 

Iako često u sukobu sa establišmentom, nikada nije izgubio vezu sa dubokim pravoslavnim osećajem za pravdu, pokajanje i dostojanstvo. Njegova umetnost, prožeta sumnjom, ironijom i muzikom, bila je – u svojoj srži – molitva savremenog čoveka.

Narod, umetnici i političari – svi u jednoj crkvi

Na opelu su prisustvovale brojne javne ličnosti – umetnici, bivši i sadašnji državni zvaničnici, ali i običan narod koji je stajao rame uz rame, bez podele. Sahrana je tako postala ne samo lični oproštaj, već i retki trenutak jedinstva naroda koji je prepoznao veličinu umetnika koji im je darivao i muziku i istinu.

Poslednji tonovi

Dok je kovčeg spuštan u grob, crkveni hor je pevao: „Večni pokoj daruj, Gospode, usnulom sluzi Tvome Zijadu.“ U tom trenutku, više od reči, govorila je tišina planina i molitva naroda. Pravoslavna vera i umetnost ujedinile su se u poslednjem pozdravu čoveku koji je ceo život govorio – kroz ton, stih i scenu – ono što mnogi nisu smeli.

Zijad Rahbani ostaje ne samo kao umetnik svog vremena, već i kao svedok duha – hrišćanskog, ljudskog i muzičkog.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara