Priprema pokojnika za sahranu ne shvata samo kao tehnički čin, već kao sveti trenutak u kome porodica i Crkva iskazuju ljubav, poštovanje i veru u vaskrsenje.
U srpskom narodu od davnina postoji duboko ukorenjeno poštovanje prema telu upokojenog. Smrt se ne doživljava kao kraj, već kao prelazak iz ovog, prolaznog života u večnost.
Zato se i priprema pokojnika za sahranu ne shvata samo kao tehnički čin, već kao sveti trenutak u kome porodica i Crkva iskazuju ljubav, poštovanje i veru u vaskrsenje.
Jedno od pitanja koje se često postavlja jeste: da li upokojenog treba okupati ili je dovoljno obrisati telo mokrom krpom? Odgovor na to daje Crkva i to je jasno izloženo i na sajtu "Svetosavlje“, oslanjajući se na bogoslužbene knjige i vekovnu praksu.
- Po smrti laika hrišćanina njegovo telo, ili, kako stoji u Trebniku, "mošti", se kupa. To se čini iz uvažavanja prema pokojniku i iz želje da u čistoti stane pred Boga po vaskrsenju - nadeno je.
Ovaj čin nije samo higijenski, već duboko simboličan: on govori o veri da telo, koje je bilo hram Duha svetoga, zaslužuje dostojanstvo i čast i posle smrti.
Tanjug/Valentina Petrova
Upokojeni, Ilustracija
Međutim, praksa nije ista za sve. Monahe i sveštenike ne kupaju, da ne bi obnažili njihova tela.
- Monahu se telo otire toplom vodom pomoću sunđera samo na čelu krstoobrazno, zatim na prsima, na obrazima, na nogama i na kolenima. Sveštenika, obnaženog od strane (trojice) sveštenika, otiru "čistim jelejem".
Nakon umivanja, kupanja ili otiranja, pokojniku bi trebalo obući novu odeću.
- Posle umivanja, kupanja ili otiranja pokojnika oblače ga u novu odeću, čime se ukazuje na novu odeću naše nepropadljivosti (1. Kor. 15, 53), i to u skladu sa zvanjem ili služenjem umrloga, kako bi svako dao Bogu odgovor u onom zvanju u kome je bio prizvan (1. Kor. 15, 23).
Monasima se oblači monaška odeća i obavijaju ga mantijom, radi čega se ona seče tako da bi je bilo moguće obaviti krstoobrazno.
- Njegovo lice se pokriva, u znak toga da je bio udaljen od sveta. Sveštenika i arhijereja oblače u sveštene odežde koje odgovaraju njihovom činu, a lice im pokrivaju vozduhom, u znak toga da je pokojnik bio savršitelj Svetih Tajni Božijih, a posebno najuzvišenije Tajne Tela i Krvi Gospodnje. Arhijerej se oblači uz pevanje pesme "Tako da prosvjetitsja svjet tvoj pred čelovjeki…". Na umrlog svetovnjaka odnosno mirjanina i laika, stavlja se beli pokrov koji podseća na bele haljine u koje se oblače kršteni.
Temelj pravoslavlja i Glava Crkve je Gospod Isus Hristos! I kao što svakodnevno sva tvar, nakon noći očekuje da sa istoka sine sunce, tako i mi u Crkvi očekujemo drugi dolazak Sunca Pravde, odnosno Gospoda Isusa Hrista, isto tako sa istoka , otkrio je otac Stefan.
Uz zvuke molitve i tišinu ispunjenu bolom, hiljade ljudi u ispratile su libanskog džez umetnika, sina legendarne pevačice Fejruz i jednog od najvećih muzičkih buntovnika arapskog sveta.
Episkopi Grčke pravoslavne crkve jasno ukazuju da spaljivanje mrtvih nije samo protiv tradicije, već negira teološki smisao života, smrti i nade u Vaskrsenje.
Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.
U crkvi Sabora srpskih svetitelja oštećene ikone na časnom prestolu na Pobusani ponedeljak, policija obavila uviđaj dok se čeka odgovor ko stoji iza ovog bogohilnog čina.
U kratkim poukama blaženopočivšeg patrijarha srpskog sabrana je cela jevanđelska mera života, koja jasno razdvaja istinsko svedočenje od praznog izgovaranja i podseća šta će na kraju zaista biti važno.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Ovi dani smatraju se vremenom najveće radosti u hrišćanstvu, jer se proslavlja pobeda života nad smrću, odnosno vaskrsenje Hristovo, pa su i sahrane tome prilagođene.
Po hrišćanskom verovanju, smrt je prelazak iz ovozemaljskog privremenog života u nebeski večni život. i zato se svaki vernik celoga svoga života priprema za taj prelazak
Luksuz, zaborav i suvišni rituali zamenjuju molitve i dobra dela, narušavajući suštinu pravoslavne tradicije. Saznajte kako vratiti duhovnu dimenziju u sećanje na upokojne.
Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.
U kratkim poukama blaženopočivšeg patrijarha srpskog sabrana je cela jevanđelska mera života, koja jasno razdvaja istinsko svedočenje od praznog izgovaranja i podseća šta će na kraju zaista biti važno.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Od prvog znaka krsta na ulazu do pričešća i izlaska iz hrama, svaki pokret ima svoje značenje – zašto su tišina, pažnja i unutrašnja sabranost ključni i šta vernici najčešće rade pogrešno, a da toga nisu ni svesni.
