"NIŠTA NAM NE TREBA, SAMO DOĐITE U KOSOVSKE SVETINJE": Iguman Mihailo za portal religija.rs govori o veri, radu i opstanku Srba na svetoj zemlji (VIDEO)

Tamo gde su koraci tihi, a duše glasne u molitvi, tamo gde kamen govori više od reči, a tišina odzvanja blagodaću - tamo se, u svetoj tišini manastira Svetih arhangela kod Prizrena, sabira ono što je ostalo postojano u vremenima nesigurnosti: vera. U tom svetom prostoru, gde je sve što je ljudsko već bezbroj puta bilo iskušano, otac Mihailo ne nudi gotove odgovore, već poziva da se živi duboko, u istini, poslušnosti i nadi.

U trećem delu intervjua sa igumanom Mihailom za portal religija.rs otkrivamo šta znači biti veran u vremenu nevere, kako se srce naroda učvršćuje u zajedništvu, zašto je prisutnost često veća od reči - i kako se blagodat ne može preneti ni knjigom, ni govorom, već samo ličnim predanjem. Otac Mihailo nas podseća da snagu ne nalazimo u okolnostima, već u Gospodu, i da je život sa Bogom jedini pravi odgovor na pitanja današnjeg čoveka. Jer gde je molitva - tamo je i svetlost.

Kako manastir doprinosi očuvanju srpske kulturne baštine i opštem duhovnom životu mladih ljudi u ovom podneblju?

Samim svojim postojanjem. Manastir opstaje ovde, i to je naš doprinos. Naša vrata su uvek otvorena, trpeza je postavljena, molitva se uznosi svako jutro i svako veče. To je naš put i to je naša uloga. To nikada ne prekidamo. Ništa ne može da nas spreči da to činimo.

Naša uloga i naša misija u očuvanju kulture, duhovnosti i nacionalnog identiteta jeste da se molimo Bogu i da omogućimo drugima koji dolaze ovde da se zajedno s nama mole. Jer, ako čovek nije u miru sa samim sobom, ne može biti ni u miru s drugim ljudima.

Niko danas nije naivan, svi osećaju i vide da li si zaista ono što jesi, ili si glumac i folirant. Ako umisliš da si neka veličina, neki stručnjak koji sve može sam, sopstvenom pameću, vremenom se pokaže da si - velika budala. A ako se osloniš na Boga i moliš Mu se, tada ti Gospod sve daje i sve možeš.

Kako vernici mogu doprineti obnovi i očuvanju manastira? Da li su to samo dolasci ili postoji još neki način?

Dovoljno je da dođu se družimo. Kroz zajedništvo i prisustvo ovde, mi čuvamo ove svetinje. Ne samo ovu našu u Prizrenu, već i Pećku patrijaršiju, Dečane, Gračanicu, Zočište... sve naše svetinje širom ovog prostora.

Religija.rs

 

Hvala Bogu, na sve strane imamo naše svetinje u kojima se narod okuplja na bogosluženjima svake nedelje i praznika. Svako novo prisustvo, svaki novi čovek, obraduje lokalno stanovništvo i daje mu dodatnu snagu.

Ja sam iz Republike Srpske, tačnije iz Brčko distrikta, a kod nas nas ponekad tretiraju kao da smo „malo tupi i glupi“. A kada sam ja ovde, na ovom mestu, osetio blagodat — i to nakon 35 godina provedenih u manastiru — sigurno će je osetiti i oni koji dolaze: pametniji, iskusniji, mladi, stari... svi koji otvore srce i pristupe s verom.

Koje su vaše molitve i želje za budućnost manastira i vernog naroda na Kosovu i Metohiji?

Moja molitva je: „Gospode, nauči nas da idemo putem zapovesti Tvoje.“ I ništa drugo. Kada pogledamo kakvi smo danas — kao narod i kao pojedinci — mnoge stvari bi s neba trebalo da padaju. A kada vidimo da ne pada ono što možda i zaslužujemo, to znači da je Bog ljubav i da nas Bog voli.

Riznica net

 

Ako nas već Bog voli - šta nam više treba? Budimo zadovoljni i blagodarni. Način na koji živimo ovde svedoči o blagodati i ljubavi Božijoj. Bez toga ne bismo mogli opstati.

Nemamo mi snagu i moć da uvek budemo nasmejani i vedri. Ali, ako se istinski oslonimo na Boga i kažemo: „Gospode, nauči me da idem putem Tvojim“, i ako prihvatimo ono što je Gospod rekao: „Uzmi krst svoj i hajde za mnom“, onda nemamo problema.

Ako uzmemo svoj krst i sledimo put Gospodnji — put Svetosavlja — tada nam ne treba nikakva nova želja. Jednostavno, ne želim ništa više. Neka bude kako Bog da. Važno je da ne stradamo zbog svojih grešaka i da ne budemo kažnjeni zbog nerada i neodgovornosti. Važno je da ujutru ustanemo i potrudimo se.

Naš mitropolit Teodosije u poslednje vreme često govori: „Važno je da mi ne napravimo neki problem, da mi ne budemo uzrok sopstvenog stradanja.“ Zbog toga je Danica Crnogorčević ostala u Podgorici - da ne bi neko u tim pesmama našao nešto pogrešno.

Religija.rs

 

Kada dođe 2.000 ljudi, mi ne znamo ko je u uniformi, ko u civilu, ko za koga radi, ko koga snima. Koliko je tu bilo inspektora u civilu, onih koji su pratili i beležili šta radimo i govorimo. Žalosno je da te takvi ljudi progone, da nemaju pametnijeg posla nego da prate ko šta peva i ko šta govori.

Životu treba udahnuti dušu. Brinemo o jelu, piću i materijalnom. A duša? Mislim da danas niko nije gladan - ako hoće da radi, da stvara, da zaradi koru hleba.

Ako neće da radi, može da sedi i da kuka, da traži izgovore. Društvo nam se podelilo na one koji stalno kukaju i na one koji rade. A oni koji rade - Bože, njima nije teško; ne pitaju šta će biti sutra ni šta nosi budućnost.

A kakvi smo - bolje nam je nego što zaslužujemo.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara