Zlopamtljivost i zloba se u hrišćanskoj tradiciji prepoznaje kao ozbiljan greh koji razara i pojedinca i zajednicu.
U savremenom društvu sve češće svedočimo porastu zlobe, zlopamćenja i namernog izazivanja patnje među ljudima. U zajednicama koje bi trebalo da budu oslonac i podrška, sve je više onih koji svoj mir grade na tuđoj nesreći.
Takvo ponašanje, često praćeno ogovaranjem, preuveličavanjem tuđih grešaka i nipodaštavanjem nečijeg rada ili ličnih osobina, prema hrišćanskom učenju posledica je dubljeg duhovnog problema - delovanja duha mržnje.
Zlopamtljivost i zloba se u hrišćanskoj tradiciji prepoznaje kao ozbiljan greh koji razara i pojedinca i zajednicu.
Učenici Crkve ističu da to nije puka psihološka slabost, već duboko ukorenjen duhovni poremećaj. Ljudi koji postaju gluvonemi za dobro u drugima zapravo su zarobljeni u duhovnom stanju koje ih udaljava od istine, ljubavi i zajedništva.
Najgore od svega je što je te ljude teško odmah prepoznati. Na prvi pogled deluju pristojno, čak prijateljski, umeju da se prilagode i ostave utisak dobronamernosti. Međutim, s vremenom njihovo pravo lice izlazi na videlo – kroz sitne opaske, neosnovane kritike, ili kroz uporno potcenjivanje drugih.
Kada to lice konačno ispliva, kod onih koji su im verovali nastaje osećaj razočaranja, pa i izdaje. Tada postaje jasno da iza maske pristojnosti često stoji duh zavisti, zlopamtljivosti i unutrašnje mržnje.
Sveti Jovan Lestvičnik je govorio po čemu se zapravo ti ljudi najlaše prepoznaju.
"Znaj da se zlopamtljivi i zlobni ljudi prepoznaju i po tome što oni obuzeti duhom mržnje lako i sa uživanjem umanjuju vrednost učenja, delatnosti i vrline svoga bližnjeg".
Istinska mera čovekove vrednosti ne ogleda se u broju aplauza koje dobije, već u tome da li hodi pravim putem, bez obzira na cenu.
Smiren čovek ne traži da bude iznad drugih, ne bori se da dokaže sebe – jer zna da je prava snaga u Božijoj volji, a ne u ljudskoj samovolji.
U osnovi ovog greha nalazi se prekid duhovne veze s Bogom i okretanje nepoznatim silama, koje Crkva jasno identifikuje kao demonske.
I među verujućima se događa prekid trudnoće, a tada ostaje teško pitanje koje ne prestaje da progoni roditelje – gde odlaze nevine duše? Protojerej Aleksandar Ermulin govori o složenosti ovog pitanja i Božjem promislu.
Crkva podseća vernike da nije svaka bolest posledica konkretnog greha, ali da nijedna nije bez smisla.
Od 26. do 28. septembra, u okviru Dana evropske baštine, pet istorijskih crkava Starog grada Ksantija, koji se nalazi u severoistočnoj Grčkoj, u oblasti Trakije, biće otvorene za javnost.
Pobožni vernik u snu je dobio uputstvo za prenos moštiju, a prilikom otvaranja groba prisutni su bili svedoci predivnog miomirisa, netruležnog tela i netaknute odeće čak tri decenije posle upokojenja ovog ugodnika Božjeg.
Jednostavan i autentičan, pripreman uoči praznika svih vera i porodičnih okupljanja, ovaj starinski kolač i danas vraća mirise detinjstva i toplinu doma.
Što više gledamo u živote drugih, manje vidimo sebe. Sveti Oci uče – čuvaj oko, jezik i srce, jer greh ulazi na mala vrata.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Otkrijte kako pivo pretvara ovo jednostavno jelo u ukusnu salatu sa istorijom dugom vekovima, zapisanu još 1855. u "Srbskom kuvaru" jeromonaha Jerotija iz Krušedola.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Crkva podseća vernike da nije svaka bolest posledica konkretnog greha, ali da nijedna nije bez smisla.
Pravoslavna duhovnost, odavno ukazuje da čovek nije samo telo i psiha, već i duša, i da su sve tri dimenzije neraskidivo povezane.
Prema hrišćanskom shvatanju, jedini pravedni sudija jeste Bog.
Hrišćanski dom je mala crkva, u kojoj roditelji imaju zadatak da kroz ljubav, strpljenje i molitvu uvode dete u život vere i vrline.
Crkva podseća vernike da nije svaka bolest posledica konkretnog greha, ali da nijedna nije bez smisla.
Od 26. do 28. septembra, u okviru Dana evropske baštine, pet istorijskih crkava Starog grada Ksantija, koji se nalazi u severoistočnoj Grčkoj, u oblasti Trakije, biće otvorene za javnost.
Pobožni vernik u snu je dobio uputstvo za prenos moštiju, a prilikom otvaranja groba prisutni su bili svedoci predivnog miomirisa, netruležnog tela i netaknute odeće čak tri decenije posle upokojenja ovog ugodnika Božjeg.
Što više gledamo u živote drugih, manje vidimo sebe. Sveti Oci uče – čuvaj oko, jezik i srce, jer greh ulazi na mala vrata.
U selu Vasta na Peloponezu nalazi se jedinstvena crkva Svete Teodore iz 11. veka kroz čiju strukturu izrastaju 17 stabala, pravo čudo pravoslavnog sveta.
Zapovest „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“ nije samo moralni savet – ona je svakodnevni poziv na strpljenje, oproštaj i nesebičnu žrtvu, koji u svetu podela može postati prava revolucija srca.
U Australiji se dogodilo čudo koje je zapanjilo lekare i oduševilo vernike širom sveta. O ovom događaju pripoveda se u Manastiru Milesi u Grčkoj, koji je osnovao sveti Porfirije.
Sveto miro je jedan od najstarijih mirisa u hrišćanstvu, čija upotreba datira još iz vremena apostola. Njegov miris nosi blagoslov, isceljenje i umirenje duše i tela.
Svedočanstva iz kelije jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka otkrivaju koliko moć reči i duhovni zakoni utiču na naše živote.
U selu Vasta na Peloponezu nalazi se jedinstvena crkva Svete Teodore iz 11. veka kroz čiju strukturu izrastaju 17 stabala, pravo čudo pravoslavnog sveta.
Zapovest „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“ nije samo moralni savet – ona je svakodnevni poziv na strpljenje, oproštaj i nesebičnu žrtvu, koji u svetu podela može postati prava revolucija srca.
