"AKO HOĆEŠ DA ME OBESIŠ, EVO TI UŽE": Tajna arhiepiskopa Damaskina – heroja u crnoj mantiji koji je prkosio nepravdi

Lako je birati između dobra i zla. Teže je odlučiti između većeg i manjeg zla, naročito kada nije jasno koje je manje. Zamislite situaciju: otadžbina je pala pod okupaciju, narod strada i gine, kralj je proteran, a vi zauzimate visoku duhovnu i moralnu poziciju. Ako prihvatite saradnju sa okupatorom, automatski ulazite u vezu s neprijateljem. Ako odbijete, rizikujete sopstveni život, ali i živote nedužnih. Ostaje pitanje: čekati oslobođenje ili, preuzimajući ogromnu odgovornost, pokušati spasiti makar nekoliko života odmah?

Arhiepiskop pred izborom života i smrti

Arhiepiskop Atine i cele Helade, Damaskin (Papandreou), suočio se upravo s tim izborom kada je preuzeo katedru u julu 1941. godine, nakon što su okupatorske vlasti uklonile njegovog prethodnika zbog oštrog antifašističkog stava.

Njegov odgovor bio je jasan i nepokolebljiv. Ispitivanje Gestapoa trajalo je danima. Ogroman Grk u crnoj svešteničkoj mantiji razbesneo je okupatore: na svako pitanje o vezama s partizanima ili je ćutao, ili bi mirno odgovarao:

– Razgovarao sam s Bogom, a savest mi je govorila šta da radim.

Kada je Gestapo počeo da preti, arhiepiskop je izvadio zavežljaj iz njedara i mirno rekao:
– Ako hoćeš da me obesiš, evo užeta!

wikipedia/Ich/

 

Nasleđe mučenika iz 1821. godine

Ova neustrašivost pratila ga je tokom čitave okupacije. Godine 1943, kada je započelo planirano uništavanje atinske jevrejske zajednice, arhiepiskop je stao u njihovu odbranu. Pretilo mu je pogubljenje, ali je on i tada smireno poručio:
– Jerarsi Grčke nisu streljani. Oni su obešeni. Molimo vas da poštujete ovu tradiciju.

Kada ga je šef tadašnje vlade, general Cokaloglu, upozorio: "Pazite, inače Nemci mogu da vas upucaju“, arhiepiskop Damaskin je mirno odgovorio:

– Jerarsi su obešeni. I spreman sam za to.

Njegove reči prizvale su u sećanje događaj iz 1821. godine, kada su se Grci pobunili protiv osmanskog ropstva. Tada su Turci, bez suđenja i istrage, obesili na kapiji Patrijaršije carigradskog patrijarha Grigorija V. Njegovo mučeništvo, zbog kojeg ga narod do danas naziva Etnomartiras – „mučenik nacije“ – osvetlilo je borbu Grka protiv osvajača i ulilo im novu snagu.

Više od jednog veka kasnije, istorija se činila da se ponavlja. Novi smrtonosni neprijatelj – nacisti – suočio se s novim duhovnim vođom nacije, arhiepiskopom Damaskinom, spremnim u svakom trenutku da položi život za veru i svoj narod.

Put od mladića do arhiepiskopa

Dimitrios Papandreou rođen je 3. marta 1891. godine u selu Dorvic. Završio je osnovnu školu i potom Atinsku bogosloviju, a studirao je i na Pravnom fakultetu Univerziteta u Atini, gde je diplomirao. Tokom Prvog svetskog rata služio je vojsku, a zatim radio kao sekretar Atinske mitropolije.

Godine 1917. rukopoložen je u čin đakona i dobio monaško ime Damaskin. Ubrzo je postao arhimandrit i sastavio Atonsku povelju, dokument kojim je utvrđen odnos Svete gore sa grčkom državom.

Shutterstock

 

U noći između 22. i 23. aprila 1928. godine, snažan zemljotres pogodio je Korint. Više od pet hiljada porodica ostalo je bez krova nad glavom. Episkop Damaskin neumorno je pomagao ljudima: smeštao ih u šatore, organizovao popravke kuća, delio hranu i odeću, prikupljao novac i čak ustupao svoje prebivalište pastvi.

Iste godine otputovao je u Ameriku, ne samo radi prikupljanja pomoći, već i da bi osnažio grčku dijasporu u Sjedinjenim Državama. Nakon toga postavljen je za egzarha Vaseljenske patrijaršije u Americi.

Dolazak na tron u mračnim vremenima

Do početka Drugog svetskog rata Crkvom je rukovodio arhiepiskop Hrisant, hrabar čovek koji je otvoreno govorio protiv nacista i kolaboracionističke vlade. Zbog takvih stavova, 1941. godine bio je smenjen.

Na njegovo mesto došao je vladika Damaskin, spreman da vodi Crkvu i narod kroz najmračnije dane okupacije.

U tom trenutku Grčka je bila podeljena na okupacione zone Nemačke, Italije i Bugarske. Na Akropolju se vijorila zastava sa svastikom, dok su kralj Đorđe II i vlada bili u izbeglištvu u Egiptu. Vladika Damaskin nije mogao da se pokori okupatorima, ali nije mogao ni da napusti narod.

Sinod je 2. jula 1941. godine priznao Damaskina za legitimno izabranog arhiepiskopa Atine i cele Helade. Tri dana kasnije i okupaciona vlada izdala je uredbu kojom je potvrdila njegov položaj, dajući mu ogromnu duhovnu i moralnu odgovornost.

Borba protiv gladi i smrti

Pred arhiepiskopom su stajali zadaci koji su delovali nadljudski. Prvi i najhitniji problem bila je glad. Nacisti su zaplenili gotovo svu hranu za svoju vojsku, a tokom zime 1941/42. godine oko 350.000 ljudi u Grčkoj umrlo je od gladi.

wikipedia/TheRamtzi

 

Ali nevolja nije stajala samo u hrani. Nemci i Italijani zatvorili su porodilišta i bolnice. Crkva je preuzela na sebe brigu o najranjivijima: organizovala je mrežu babica i medicinskih sestara, otvarala besplatne menze za gladne, pružala pomoć bolesnima – i medicinsku i materijalnu, ali i duhovnu.

Prvosveštenik je u propovedima neumorno osuđivao okupatore i njihove saradnike, pozivajući narod na jedinstvo i moralnu čvrstinu:

– Danas svako od nas nosi krst svog suđenja. Svako od nas, korak po korak, kroz gorčinu i tugu ide na svoju Golgotu. Mnogo patimo, ali nemamo pravo da rušimo vekovnu tradiciju, ni nacionalnu ni hrišćansku, niti da padamo u nesvest na sred puta.

Pomoć zatvorenicima i prkos okupatorima

Crkva je pomagala i pripadnicima pokreta otpora osuđenim na zatvorske ili smrtne kazne. Arhiepiskop Damaskin neumorno je tražio oslobađanje pritvorenih, ublažavao kazne, obilazio zatvore i pričešćivao zatvorenike, donoseći im utehu i snagu u najtežim trenucima.

Kada su nacisti pokrenuli prinudnu mobilizaciju, Damaskin je uspeo da je ukine. Okupatorske vlasti stalno su tražile imena članova Otpora. Na list papira arhiepiskop je, u znak protesta, napisao samo jedno ime – svoje.

Ipak, hapšenja i streljanja su se nastavila. Kada su Nemci zabranili porodicama da preuzmu tela streljanih, Damaskin je progovorio:

– Ljudima uskraćujete i poslednju utehu naše vere – mogućnost da se oproste od voljenih. Zahtevam da mi date imena streljanih i da prekinete stradanje hiljada Grka.

Kada su odbili, arhiepiskop je zapretio:

– Iskopaću mrtve da bih identifikovao streljane. Ako mislite da možete da me zaustavite, varate se!

Na kraju je izvojevao pobedu – narod je dobio i imena i tela svojih mučenika.

Spasavanje Jevreja i Roma

Početkom 1944. nacisti su sproveli „konačno rešenje jevrejskog pitanja“. Pre rata, u Grčkoj je živelo oko 80.000 Jevreja, od kojih je polovina bila u Solunu. Deportacije u logore smrti bile su u toku.

SS general Juren Strop, poznat po likvidaciji Varšavskog geta, naredio je glavnom rabinu da preda spisak svih Jevreja. U očaju, rabin Barzilai obratio se arhiepiskopu Damaskinu i šefu atinske policije Anđelu Evertu.

Wikipedia/Shutterstock/Andrey Zhar

 

Damaskin je odmah reagovao pismom grčkom premijeru:

– Naša sveta vera ne priznaje razlike, superiornost ili nedostojnost po nacionalnim ili verskim osnovama. Pred Bogom „nema ni Grka ni Jevrejina“. Svako delo protiv ljudi zbog njihove vere ili porekla osuđujemo. Ako okupatori zahtevaju deportacije, vlast mora jasno da iskaže svoj negativan stav i prepusti strancima svu odgovornost za ovu nepravdu.

Autoritet arhiepiskopa bio je toliki da su apel potpisali najugledniji grčki naučnici, pisci, profesori i rektori univerziteta. Prema "Raoul Wallenberg International Foundation", ovaj dokument bio je jedinstven u celoj okupiranoj Evropi.

Ali Damaskin nije stao na rečima. Tajno je naredio da se Jevrejima i Romima izdaju lažne krštenice sa hrišćanskim imenima. Policijski načelnik Evert izdavao je i građanska dokumenta, svestan smrtonosne opasnosti. Tako je spašeno najmanje 1.400 Jevreja.

Pravoslavni manastiri skrivali su one koji nisu stigli da dobiju dokumenta. Rabin Barzilai uspeo je da pobegne kod partizana u automobilu arhiepiskopa, koji Nemci nisu pregledali.

Poslednje godine i ostavština

U maju 1944. visoki nemački oficir doneo je Hitlerovo naređenje da se Damaskin prebaci u Nemačku radi „bezbednosti“. Arhiepiskop je odgovorio:

– Hvala vam na interesovanju, ali ja nikada neću napustiti svoju otadžbinu. Ako insistirate, možete me odvesti, ali samo mrtvog.

Posle oslobođenja, u decembru 1944. godine, Vinston Čerčil ponudio mu je da preuzme privremenu vlast u zemlji. Damaskin je postao regent Grčke i tu službu obavljao do povratka kralja Đorđa II.

Već 1947. godine, arhiepiskop je bio među osnivačima Kraljevske dobrotvorne fondacije (Vasiliki Pronia), koja je pomagla deci bez roditelja tokom građanskog rata.

Vladika Damaskin ostao je predstojatelj Grčke pravoslavne crkve sve do svoje smrti, 20. maja 1949. godine, ostavivši veliki trag u istoriji Crkve i naroda, kao pastir koji je veru i državu nosio u srcu čak i u najtežim vremenima.

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara