Jedna od najznamenitijih srpskih monahinja našeg vremena objašnjava zašto emocije i duhovna srodnost imaju veći značaj od društvenih očekivanja i kako pravoslavni pogled može pomoći da izbegnemo životne zamke.
U svakodnevici u kojoj se odluke donose brzo, a brak često postaje više društvena stavka nego zavet, mnogi kasno shvate da su potpisali nešto što nisu do kraja razumeli. Statistike o razvodima, umor u porodicama, tiha razočaranja koja se ne vide na fotografijama sa svadbi - sve to govori da problem nije u formi, nego u temelju. Odgovor na to, jednostavan i istovremeno težak, nudi jedna kratka, ali precizna pouka monahinje Atanasije (Rašić) iz manastira Rukumija.
- Nije cilj našeg života da se mi, eto, razmnožimo na zemlji… Smisao našeg postojanja jeste da prođemo iskustvo jednog života i spasemo svoju dušu… da se upodobimo Zakonima Gospoda Isusa Hrista i da tako završimo svoj život. I naš život se ovde ne završava, u tome je stvar. Kad bi se ovde završavao, rekla bih vam – živi po principu: daj šta daš. Moje mišljenje je da ljudi ne treba da ulaze u bilo kakve brakove, kako danas čine po svaku cenu, ako nemaju emotivnu i duhovnu srodnost, jer bez toga oni kasnije ne mogu da prevaziđu ni jedno iskušenje koje ih kasnije zadesi - rekla je monahinja Atanasija i jednom od svojih javnih nastupa.
U ovih nekoliko rečenica sabrano je više životne istine nego u čitavim priručnicima o „uspešnim vezama“. Pravoslavno shvatanje čoveka ne počinje od komfora, navike ili društvenog pritiska, već od cilja - spasenja. Brak, u tom pogledu, nije zaklon od samoće niti ugovor o zajedničkom trošenju vremena, već put na kome dvoje ljudi treba da pomažu jedno drugom da ne izgube orijentir. Zato monahinja ne govori protiv braka, već protiv nepromišljenosti: protiv ulaska u zajednicu bez stvarne unutrašnje bliskosti, bez zajedničkog pogleda ka istom smislu.
Pravoslavlje ne obećava život bez iskušenja - naprotiv, uči da su ona neizbežna. Ali upravo tu se vidi razlika između veze zasnovane na prolaznoj potrebi i zajednice koja ima dublji koren. Kada postoji emotivna i duhovna srodnost, iskušenja ne nestaju, ali prestaju da budu zid i postaju ispit koji se može položiti zajedno. Bez toga, i najmanja pukotina vremenom se pretvara u provaliju.
Pouka monahinje Atanasije, izgovorena mirno i bez patetike, podseća na ono što se često zaboravlja: da se život ne meri samo onim što se vidi danas, niti se brak sklapa samo za ovaj vek. Ako se čovek odlučuje za zajednicu, onda to ne bi trebalo da bude bekstvo od samoće, već svesni korak ka putu na kome se, rame uz rame, ne čuva samo zajednički dom — nego i sopstvena duša.
Veliki duhovnik sa Svete gore objašnjava zašto se u braku često susretnu karakteri koji na prvi pogled ne idu zajedno i kako se upravo u tim odnosima krije put ka duhovnoj zrelosti.
Tradicionalna slika porodice, u kojoj je muškarac bio primarni zaštitnik i hranitelj, dok je žena bila čuvar doma, danas ustupa mesto novim obrascima funkcionisanja.
Protinica Olga Jurevič otvoreno govori o preprekama koje stoje na putu ka odluci o sklapanju braka: od sumnje u izbor partnera do bojazni od ličnog sloma i otkriva kojim putem se dolazi do sigurnosti, zrelosti i prave bliskosti.
Episkop valjevski upozorio je da i blagoslovene životne stvari mogu postati prepreka ako potisnu Boga, te podsetio da se smisao rada, braka i svakodnevice otkriva tek kada su postavljeni u pravu hijerarhiju vrednosti.
Učenje svetitelja kroz vekove svedoči da se duhovni život ne gradi naglo i spektakularno, već postepeno, kroz male, ali istrajne korake.
Zaboravljeno zdravo jelo na vodi koje su naši preci volele u manastirskim i domaćim kuhinjama, a koje danas retko ko priprema.
Protođakon Sergije Epifancev objašnjava zbog čega izraz koji mnogi smatraju ponižavajućim zapravo govori o slobodi od greha, a ne o ropstvu.
U manastiru Suvodol služeno je opelo dugogodišnjem nastojatelju kome su se vernici oprostili uz molitvu i sećanja na skroman i predan put koji je ostavio dubok trag u narodu i manastirskoj obitelji.
Sreda prve sedmice Velikog posta donosi besedu Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog u kojoj poslednji trenuci Isusa Hrista otkrivaju tajnu večnog mira i nadu koja ne prestaje, čak i kada sve izgleda izgubljeno.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poznati moskovski sveštenik govori zašto ljudi mešaju zaljubljenost i ljubav, zbog čega čednost nije prevaziđena vrednost i kako prepoznati osobu sa kojom možete osnovati porodicu zauvek.
U duhovnom pristupu bračnim krizama, otac Gojko Perović ističe važnosti ljubavi i strpljenja, ali govori i o granicama koje ne treba preći i kada je pomirenje besmisleno.
Crkva uči da je bračna vernost temelj porodičnog mira i duhovnog zdravlja.
Pouka svetogorskog starca razotkriva zašto mnoge ljubavi pucaju pre nego što postanu porodica - i po čemu se zaista prepoznaje čovek sposoban da nosi zajednički život.
Učenje svetitelja kroz vekove svedoči da se duhovni život ne gradi naglo i spektakularno, već postepeno, kroz male, ali istrajne korake.
Protođakon Sergije Epifancev objašnjava zbog čega izraz koji mnogi smatraju ponižavajućim zapravo govori o slobodi od greha, a ne o ropstvu.
Sreda prve sedmice Velikog posta donosi besedu Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog u kojoj poslednji trenuci Isusa Hrista otkrivaju tajnu večnog mira i nadu koja ne prestaje, čak i kada sve izgleda izgubljeno.
Strah od sopstvene dubine mnoge udaljava od mira, ali duhovno iskustvo pokazuje da se upravo iza unutrašnje borbe krije put ka isceljenju i blagodat koja menja čovekov život.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
U razgovoru koji je zapisao Sergej Nilus, optinski starac dao je neobično jednostavno molitveno pravilo i poručio da se vernik ne boji nečistih napada, jer onaj ko se drži psalama i molitve zadobija sigurnost koju strah ne može da slomi.
Tri puta su ga jeretici udaljavali sa mesta arhiepiskopa i progonili u Jermeniju.
Vernici prikupljaju 90.000 evra za nekadašnju kapelu kod Korka koja bi postala drugo stalno bogoslužbeno mesto Srpske pravoslavne crkve na irskom ostrvu.
