Jedna od najznamenitijih srpskih monahinja našeg vremena objašnjava zašto emocije i duhovna srodnost imaju veći značaj od društvenih očekivanja i kako pravoslavni pogled može pomoći da izbegnemo životne zamke.
U svakodnevici u kojoj se odluke donose brzo, a brak često postaje više društvena stavka nego zavet, mnogi kasno shvate da su potpisali nešto što nisu do kraja razumeli. Statistike o razvodima, umor u porodicama, tiha razočaranja koja se ne vide na fotografijama sa svadbi - sve to govori da problem nije u formi, nego u temelju. Odgovor na to, jednostavan i istovremeno težak, nudi jedna kratka, ali precizna pouka monahinje Atanasije (Rašić) iz manastira Rukumija.
- Nije cilj našeg života da se mi, eto, razmnožimo na zemlji… Smisao našeg postojanja jeste da prođemo iskustvo jednog života i spasemo svoju dušu… da se upodobimo Zakonima Gospoda Isusa Hrista i da tako završimo svoj život. I naš život se ovde ne završava, u tome je stvar. Kad bi se ovde završavao, rekla bih vam – živi po principu: daj šta daš. Moje mišljenje je da ljudi ne treba da ulaze u bilo kakve brakove, kako danas čine po svaku cenu, ako nemaju emotivnu i duhovnu srodnost, jer bez toga oni kasnije ne mogu da prevaziđu ni jedno iskušenje koje ih kasnije zadesi - rekla je monahinja Atanasija i jednom od svojih javnih nastupa.
U ovih nekoliko rečenica sabrano je više životne istine nego u čitavim priručnicima o „uspešnim vezama“. Pravoslavno shvatanje čoveka ne počinje od komfora, navike ili društvenog pritiska, već od cilja - spasenja. Brak, u tom pogledu, nije zaklon od samoće niti ugovor o zajedničkom trošenju vremena, već put na kome dvoje ljudi treba da pomažu jedno drugom da ne izgube orijentir. Zato monahinja ne govori protiv braka, već protiv nepromišljenosti: protiv ulaska u zajednicu bez stvarne unutrašnje bliskosti, bez zajedničkog pogleda ka istom smislu.
Pravoslavlje ne obećava život bez iskušenja - naprotiv, uči da su ona neizbežna. Ali upravo tu se vidi razlika između veze zasnovane na prolaznoj potrebi i zajednice koja ima dublji koren. Kada postoji emotivna i duhovna srodnost, iskušenja ne nestaju, ali prestaju da budu zid i postaju ispit koji se može položiti zajedno. Bez toga, i najmanja pukotina vremenom se pretvara u provaliju.
Pouka monahinje Atanasije, izgovorena mirno i bez patetike, podseća na ono što se često zaboravlja: da se život ne meri samo onim što se vidi danas, niti se brak sklapa samo za ovaj vek. Ako se čovek odlučuje za zajednicu, onda to ne bi trebalo da bude bekstvo od samoće, već svesni korak ka putu na kome se, rame uz rame, ne čuva samo zajednički dom — nego i sopstvena duša.
Veliki duhovnik sa Svete gore objašnjava zašto se u braku često susretnu karakteri koji na prvi pogled ne idu zajedno i kako se upravo u tim odnosima krije put ka duhovnoj zrelosti.
Tradicionalna slika porodice, u kojoj je muškarac bio primarni zaštitnik i hranitelj, dok je žena bila čuvar doma, danas ustupa mesto novim obrascima funkcionisanja.
Protinica Olga Jurevič otvoreno govori o preprekama koje stoje na putu ka odluci o sklapanju braka: od sumnje u izbor partnera do bojazni od ličnog sloma i otkriva kojim putem se dolazi do sigurnosti, zrelosti i prave bliskosti.
Episkop valjevski upozorio je da i blagoslovene životne stvari mogu postati prepreka ako potisnu Boga, te podsetio da se smisao rada, braka i svakodnevice otkriva tek kada su postavljeni u pravu hijerarhiju vrednosti.
U Besedi za 31. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas podseća kako Majka Božija nosi nevidljive rane, ćutke prihvata Božju volju i pokazuje put vere i predanosti koji menja život.
Pravoslavni vernici danas slave Svetih 14.000 mladenaca vitlejemskih po starom kalendaru i Svetog Teodosija Velikog po novom. Katolici proslavljaju Krštenje Isusovo, dok muslimani i Jevreji nemaju poseban veliki verski praznik.
Oštra, ali duboko tačna pouka arhimandrita Epifanija Teodoropulosa otkriva zašto bol nije kraj puta, već mesto na kome čovek prvi put na pravi način vidi i sebe i Gospoda.
Srpska pravoslavna crkva 11. januara molitveno se seća mučeničkog stradanja dece u gradu Hristovog rođenja.
Jedna od najznamenitijih srpskih monahinja našeg vremena objašnjava zašto emocije i duhovna srodnost imaju veći značaj od društvenih očekivanja i kako pravoslavni pogled može pomoći da izbegnemo životne zamke.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Poznati moskovski sveštenik govori zašto ljudi mešaju zaljubljenost i ljubav, zbog čega čednost nije prevaziđena vrednost i kako prepoznati osobu sa kojom možete osnovati porodicu zauvek.
U duhovnom pristupu bračnim krizama, otac Gojko Perović ističe važnosti ljubavi i strpljenja, ali govori i o granicama koje ne treba preći i kada je pomirenje besmisleno.
Badnja večera pokazuje da ovo nije obrok kao svaki drugi, već tihi porodični obred u kome svaka sitnica ima svoje značenje i svoju priču.
Od povratka sa liturgije i lomljenja česnice do molitve, zajedništva i jela pripremljenih s merom - priča o prazničnoj trpezi koja ne počiva na obilju, već na smislu, zahvalnosti i porodičnoj slozi.
U Besedi za 31. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas podseća kako Majka Božija nosi nevidljive rane, ćutke prihvata Božju volju i pokazuje put vere i predanosti koji menja život.
Oštra, ali duboko tačna pouka arhimandrita Epifanija Teodoropulosa otkriva zašto bol nije kraj puta, već mesto na kome čovek prvi put na pravi način vidi i sebe i Gospoda.
Episkopi Grčke pravoslavne crkve jasno ukazuju da spaljivanje mrtvih nije samo protiv tradicije, već negira teološki smisao života, smrti i nade u Vaskrsenje.
Od "Krvavog Božića", preko bombardovanja Beograda na Vaskrs, do haškog Vidovdana - kako su najvažniji datumi našeg pamćenja birani da postanu dani straha, a ne praznici.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
U Mršincima kraj Čačka kapija doma Klisarića širom se otvara za miris slavskog kolača, decu koja uče običaje svojih predaka i priče koje povezuju prošlost sa sadašnjošću.
Zašto je ispovest postala „propusnica“ za Pričešće, šta o tome kažu kanoni i Sveti Oci i zbog čega protojerej Vadim Gladkij upozorava da se vera ne sme svesti na red i pečat.
Kremasta teleća džigerica sa pasiranim paradajzom i aromatičnim začinima savršena je za zimske obroke, idealna za sve koji žele domaći ukus bez komplikacija.
