Jedna od najznamenitijih srpskih monahinja našeg vremena objašnjava zašto emocije i duhovna srodnost imaju veći značaj od društvenih očekivanja i kako pravoslavni pogled može pomoći da izbegnemo životne zamke.
U svakodnevici u kojoj se odluke donose brzo, a brak često postaje više društvena stavka nego zavet, mnogi kasno shvate da su potpisali nešto što nisu do kraja razumeli. Statistike o razvodima, umor u porodicama, tiha razočaranja koja se ne vide na fotografijama sa svadbi - sve to govori da problem nije u formi, nego u temelju. Odgovor na to, jednostavan i istovremeno težak, nudi jedna kratka, ali precizna pouka monahinje Atanasije (Rašić) iz manastira Rukumija.
- Nije cilj našeg života da se mi, eto, razmnožimo na zemlji… Smisao našeg postojanja jeste da prođemo iskustvo jednog života i spasemo svoju dušu… da se upodobimo Zakonima Gospoda Isusa Hrista i da tako završimo svoj život. I naš život se ovde ne završava, u tome je stvar. Kad bi se ovde završavao, rekla bih vam – živi po principu: daj šta daš. Moje mišljenje je da ljudi ne treba da ulaze u bilo kakve brakove, kako danas čine po svaku cenu, ako nemaju emotivnu i duhovnu srodnost, jer bez toga oni kasnije ne mogu da prevaziđu ni jedno iskušenje koje ih kasnije zadesi - rekla je monahinja Atanasija i jednom od svojih javnih nastupa.
U ovih nekoliko rečenica sabrano je više životne istine nego u čitavim priručnicima o „uspešnim vezama“. Pravoslavno shvatanje čoveka ne počinje od komfora, navike ili društvenog pritiska, već od cilja - spasenja. Brak, u tom pogledu, nije zaklon od samoće niti ugovor o zajedničkom trošenju vremena, već put na kome dvoje ljudi treba da pomažu jedno drugom da ne izgube orijentir. Zato monahinja ne govori protiv braka, već protiv nepromišljenosti: protiv ulaska u zajednicu bez stvarne unutrašnje bliskosti, bez zajedničkog pogleda ka istom smislu.
Pravoslavlje ne obećava život bez iskušenja - naprotiv, uči da su ona neizbežna. Ali upravo tu se vidi razlika između veze zasnovane na prolaznoj potrebi i zajednice koja ima dublji koren. Kada postoji emotivna i duhovna srodnost, iskušenja ne nestaju, ali prestaju da budu zid i postaju ispit koji se može položiti zajedno. Bez toga, i najmanja pukotina vremenom se pretvara u provaliju.
Pouka monahinje Atanasije, izgovorena mirno i bez patetike, podseća na ono što se često zaboravlja: da se život ne meri samo onim što se vidi danas, niti se brak sklapa samo za ovaj vek. Ako se čovek odlučuje za zajednicu, onda to ne bi trebalo da bude bekstvo od samoće, već svesni korak ka putu na kome se, rame uz rame, ne čuva samo zajednički dom — nego i sopstvena duša.
Veliki duhovnik sa Svete gore objašnjava zašto se u braku često susretnu karakteri koji na prvi pogled ne idu zajedno i kako se upravo u tim odnosima krije put ka duhovnoj zrelosti.
Tradicionalna slika porodice, u kojoj je muškarac bio primarni zaštitnik i hranitelj, dok je žena bila čuvar doma, danas ustupa mesto novim obrascima funkcionisanja.
Protinica Olga Jurevič otvoreno govori o preprekama koje stoje na putu ka odluci o sklapanju braka: od sumnje u izbor partnera do bojazni od ličnog sloma i otkriva kojim putem se dolazi do sigurnosti, zrelosti i prave bliskosti.
Episkop valjevski upozorio je da i blagoslovene životne stvari mogu postati prepreka ako potisnu Boga, te podsetio da se smisao rada, braka i svakodnevice otkriva tek kada su postavljeni u pravu hijerarhiju vrednosti.
U trenucima kada reč lako preraste u svađu, jedno monaško pravilo nudi jednostavan izlaz: ćutanje, molitva i pogled na sebe umesto na tuđe greške, kao put ka unutrašnjem miru i razrešenju konflikta.
Kada čovek počne dan krstom i molitvom, on ne menja samo svoje raspoloženje, već polako menja i pogled na život.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Nekadašnji vojnik i neznabožac tvrdio je da izvršava Božju zapovest kada je podizao kelije u pustom kraju Egipta, a ubrzo su mu počele pristizati hiljade monaha i učenika.
U Kuzbasu je odigran prvi međunarodni turnir pravoslavnih ekipa, gde su penali odlučili pobednika, ali je pravi trijumf bio u zajedništvu, veri i prijateljstvu koje je nadvladalo takmičenje.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Poznati moskovski sveštenik govori zašto ljudi mešaju zaljubljenost i ljubav, zbog čega čednost nije prevaziđena vrednost i kako prepoznati osobu sa kojom možete osnovati porodicu zauvek.
U duhovnom pristupu bračnim krizama, otac Gojko Perović ističe važnosti ljubavi i strpljenja, ali govori i o granicama koje ne treba preći i kada je pomirenje besmisleno.
Porodica se ne čuva velikim rečima, već svakodnevnom brigom, ljubavlju i spremnošću da čovek najpre menja sebe, a ne druge.
Sveštenik koji služi i pod Ostrogom poručuje da se mir i blagoslov ne traže u onome što nedostaje, već u zahvalnosti za ono što već postoji.
U trenucima kada reč lako preraste u svađu, jedno monaško pravilo nudi jednostavan izlaz: ćutanje, molitva i pogled na sebe umesto na tuđe greške, kao put ka unutrašnjem miru i razrešenju konflikta.
Kada čovek počne dan krstom i molitvom, on ne menja samo svoje raspoloženje, već polako menja i pogled na život.
Misao velikog srpskog duhovnika i svetitelja nudi oštro upozorenje šta se zapravo dešava kada čovek prestane da deluje.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za sredu 7. sedmice po Vaskrsu, tumače se reči proroka Jeremije o pravednom potomku Davidovog roda.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Miris topline doma i pažljivo slaganje sastojaka vraćaju atmosferu pravih porodičnih okupljanja.
Jedan od najvažnijih praznika u islamu donosi dane molitve, darivanja i porodičnog okupljanja, a posebnu pažnju privlače tradicionalne čestitke i običaji koji se vekovima prenose među muslimanima.
Dok jedni neprestano preživljavaju juče, a drugi strepe od sutra, jedna pouka arhimandrita Save Majuka razbija tu unutrašnju tišinu i vraća fokus na jedini trenutak koji čovek zaista ima - sada.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
