Oštra, ali duboko tačna pouka arhimandrita Epifanija Teodoropulosa otkriva zašto bol nije kraj puta, već mesto na kome čovek prvi put na pravi način vidi i sebe i Gospoda.
Postoji jedna protivrečnost koja obeležava život mnogih vernika: svi žele mir, a samo retki su spremni da prihvate put koji do tog mira vodi. U molitvama često tražimo da ne boli, da ne steže, da ne lomi – a onda se čudimo što se u nama ništa suštinski ne menja. Kao da uporno pokušavamo da sazrimo bez zime. A kada je dobro, zaboravimo na molitvu. Upravo tu, na tom mestu gde se sudaraju želja za smislom i strah od bola, jedna pouka starca Epifanija Teodoropulosa zvuči kao neprijatno iskrena, ali lekovita dijagnoza.
- Vidiš dobrog čoveka, znaj on je stradao. Tuga nas pročišćava. Današnji čovek je uvek u tuzi. U tuzi postaje ono što zaista jeste. A onda se, po prednosti, približava Bogu. On oseća svoju nemoć. Često, kada je u slavi i radosti, misli o sebi da je on "pupak zemlje" ili, ako želite, centar vaseljene: ‘Ja, i niko drugi!’ U stradanju i tuzi on se oseća kao beznačajna jeza u svemiru, potpuno zavisan i traži pomoć i podršku. Svi mi koji smo preživeli stradanje, duševno ili fizičko, znamo da se nikada nismo molili tako, i po kvalitetu i po količini, kao što smo se molili na postelji bolesti ili u iskušenju teške duhovne tuge. Ali kada imamo sve, zaboravimo i na molitvu, i na post, i na mnogo, mnogo drugih stvari. Zato Bog i dopušta stradanje“, rekao je starac Epifanije Teodoropulos.
Ove reči nisu nimalo umiljate, ali pogađaju tačno tamo gde čovek najdublje oseća. Starac ne romantizuje bol, niti ga pretvara u cilj. On ga čita kao jezik – grub, ali tačan – kojim se čoveku saopštava istina o njemu samom. Tek kada se sruše kulise samodovoljnosti, kada prestanu uloge u kojima igramo sopstvenu važnost, pojavljuje se prostor za iskren susret sa Bogom.
Pravoslavno učenje oduvek podseća da čovek ne dolazi do dubine kroz udobnost, već kroz trezvenost, a trezvenost se najčešće rađa tamo gde prestaju iluzije. Ne zato što Bog želi čovekovu bol, već zato što čovek često drugačije ne ume da čuje istinu o sebi. Stradanje tada ne postaje smisao, ali može postati prolaz — mesto na kome se lomi gordost i rađa tiha, nenametljiva vera.
I možda je baš u tome skrivena najteža, ali i najoslobodnija misao ove pouke: da nas ne spasava odsustvo patnje, nego spremnost da u njoj prestanemo da budemo bogovi samima sebi i prvi put zaista stanemo pred Gospoda onakvi kakvi jesmo.
Poslanica Svetog apostola Pavla Galatima, začalo 200 (1,11-19)
11. A dajem vam na znanje, braćo, da jevanđelje koje sam ja blagovestio, nije od čoveka; 12. Niti ga ja primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista. 13. Jer ste čuli moje življenje nekad u Judejstvu, da odviše gonih Crkvu Božiju i pustoših je. 14. I napredovah u Judejstvu više od mnogih vrsnika svojih u rodu svome, budući odviše revnitelj za svoja otačka predanja. 15. A kada blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe matere moje i prizva blagodaću svojom,
16. da objavi Sina svoga u meni, da ga blagovestim među neznabošcima, toga časa ne pitah tela i krvi, 17. niti iziđoh u Jerusalim onima koji su bili apostoli pre mene, nego otidoh u Arabiju, i opet se vratih u Damask. 18. A potom, nakon tri godine, izađoh u Jerusalim da vidim Petra, i ostadoh kod njega petnaest dana. 19. A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjega.
Jevanđelje po Mateju, začalo 4 (2,13-23)
13. A kad oni otidoše, a to anđeo Gospodnji javi se Josifu u snu i reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu, pa beži u Egipat, i budi onde dok ti ne kažem, jer će Irod tražiti dete da ga pogubi.” 14. I on ustavši, uze dete i mater njegovu noću i otide u Egipat. 15. I bi tamo do smrti Irodove — da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji govori: „Iz Egipta dozvah sina svoga.”
16. Tada Irod, videvši da su ga mudraci prevarili, razgnevi se veoma i posla te pogubi svu decu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dve godine i niže, po vremenu koje je tačno doznao od mudraca. 17. Tada se ispuni što je rekao prorok Jeremija govoreći: 18. „Glas u Rami ču se, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahilja oplakuje decu svoju, i neće da se uteši, jer ih nema.” 19. A po smrti Irodovoj, gle, anđeo Gospodnji javi se u snu Josifu u Egiptu.
20. I reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu; jer su pomrli oni koji su tražili dušu deteta.” 21. A on ustavši, uze dete i mater njegovu, i dođe u zemlju Izrailjevu. 22. Ali čuvši da Arhelaj caruje u Judeji umesto Iroda, oca svoga, poboja se onamo ići, nego, primivši u snu zapovest, otide u krajeve galilejske. 23. I došavši nastani se u gradu zvanom Nazaret, da se ispuni što su rekli proroci da će se Nazarećanin nazvati.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Svetogorski podvižnik objašnjava kako savladati strah i osećaj nedostojnosti pred Svetom Čašom i pristupiti Hristu sa smirenjem i poverenjem.
Dok većina meri sreću brojem poruka i fotografija, rečenica svetogorskog duhovnika otkriva kako tihi gest može pretvoriti prazničnu radost u svetlost za one koji su sami, bolesni ili u patnji.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
Reči starca otkrivaju zašto jedno jedino ime na spisku može imati veću težinu od hleba, odeće i svake druge pomoći.
Uz dvanaestoricu apostola, na ovaj dan posebno se proslavlja i Sveti apostol Pavle, koji, iako nije bio među prvobitnih dvanaest, zauzima posebno mesto u istoriji hrišćanstva.
Jedan od najznačajnijih ruskih duhovnika 20. veka otkriva da ispovest ne obuhvata samo velika sagrešenja, već i skrivene slabosti koje razaraju dušu.
Na kongresu u Atini mitropolit aleksandrupoljski govorio o veštačkoj inteligenciji, digitalnoj besmrtnosti i granicama tehnološkog razvoja u očuvanju čovekove duše i identiteta.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve pridružio se humanitarnoj akciji na Vračaru i pozvao vernike da svojim darom pomognu onima kojima je krv najpotrebnija.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Reči svetogorskog starca razotkrivaju skriveni smisao bolesti i patnje i nude odgovor koji menja pogled na život, veru i ličnu borbu.
Dok svet često nagrađuje nepravdu, podviznik iz Odese iz 20. veka pokazuje kako čuvanje savesti i hodanje “uskim putem” postaje jedini pravi odgovor na okrutnost života.
Veliki duhovnik sa Svete gore iz 20. veka nas podseća da svaka tuga nosi svoju svrhu; kroz molitvu i predanje, pravoslavlje pretvara teške trenutke u put ka istinskoj slobodi i miru.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
Jedan od najznačajnijih ruskih duhovnika 20. veka otkriva da ispovest ne obuhvata samo velika sagrešenja, već i skrivene slabosti koje razaraju dušu.
Na kongresu u Atini mitropolit aleksandrupoljski govorio o veštačkoj inteligenciji, digitalnoj besmrtnosti i granicama tehnološkog razvoja u očuvanju čovekove duše i identiteta.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Otac Dušan mu je odgovorio da je tačno da je učinio greh, ali da nije trebalo sam sebi da određuje epitimiju.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Ovaj jednostavan domaći recept čuva miris nekadašnjih kuhinja, a njegova posebna mekoća krije se u sastojku koji se retko dodaje slatkim zalogajima.
Ovom danu se ne pristupa samo kao običnom prazniku, već kao danu molitve, Svete liturgije i duhovne radosti.
Kroz molitvenu poruku prvoapostolima, koji su najznačajniji stubovi hrišćanstva, podsećamo se duhovne snage i blagodati koja dolazi kroz veru, udaljavajući se od iskušenja koja sujeverje donosi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
