Oštra, ali duboko tačna pouka arhimandrita Epifanija Teodoropulosa otkriva zašto bol nije kraj puta, već mesto na kome čovek prvi put na pravi način vidi i sebe i Gospoda.
Postoji jedna protivrečnost koja obeležava život mnogih vernika: svi žele mir, a samo retki su spremni da prihvate put koji do tog mira vodi. U molitvama često tražimo da ne boli, da ne steže, da ne lomi – a onda se čudimo što se u nama ništa suštinski ne menja. Kao da uporno pokušavamo da sazrimo bez zime. A kada je dobro, zaboravimo na molitvu. Upravo tu, na tom mestu gde se sudaraju želja za smislom i strah od bola, jedna pouka starca Epifanija Teodoropulosa zvuči kao neprijatno iskrena, ali lekovita dijagnoza.
- Vidiš dobrog čoveka, znaj on je stradao. Tuga nas pročišćava. Današnji čovek je uvek u tuzi. U tuzi postaje ono što zaista jeste. A onda se, po prednosti, približava Bogu. On oseća svoju nemoć. Često, kada je u slavi i radosti, misli o sebi da je on "pupak zemlje" ili, ako želite, centar vaseljene: ‘Ja, i niko drugi!’ U stradanju i tuzi on se oseća kao beznačajna jeza u svemiru, potpuno zavisan i traži pomoć i podršku. Svi mi koji smo preživeli stradanje, duševno ili fizičko, znamo da se nikada nismo molili tako, i po kvalitetu i po količini, kao što smo se molili na postelji bolesti ili u iskušenju teške duhovne tuge. Ali kada imamo sve, zaboravimo i na molitvu, i na post, i na mnogo, mnogo drugih stvari. Zato Bog i dopušta stradanje“, rekao je starac Epifanije Teodoropulos.
Ove reči nisu nimalo umiljate, ali pogađaju tačno tamo gde čovek najdublje oseća. Starac ne romantizuje bol, niti ga pretvara u cilj. On ga čita kao jezik – grub, ali tačan – kojim se čoveku saopštava istina o njemu samom. Tek kada se sruše kulise samodovoljnosti, kada prestanu uloge u kojima igramo sopstvenu važnost, pojavljuje se prostor za iskren susret sa Bogom.
Pravoslavno učenje oduvek podseća da čovek ne dolazi do dubine kroz udobnost, već kroz trezvenost, a trezvenost se najčešće rađa tamo gde prestaju iluzije. Ne zato što Bog želi čovekovu bol, već zato što čovek često drugačije ne ume da čuje istinu o sebi. Stradanje tada ne postaje smisao, ali može postati prolaz — mesto na kome se lomi gordost i rađa tiha, nenametljiva vera.
I možda je baš u tome skrivena najteža, ali i najoslobodnija misao ove pouke: da nas ne spasava odsustvo patnje, nego spremnost da u njoj prestanemo da budemo bogovi samima sebi i prvi put zaista stanemo pred Gospoda onakvi kakvi jesmo.
Poslanica Svetog apostola Pavla Galatima, začalo 200 (1,11-19)
11. A dajem vam na znanje, braćo, da jevanđelje koje sam ja blagovestio, nije od čoveka; 12. Niti ga ja primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista. 13. Jer ste čuli moje življenje nekad u Judejstvu, da odviše gonih Crkvu Božiju i pustoših je. 14. I napredovah u Judejstvu više od mnogih vrsnika svojih u rodu svome, budući odviše revnitelj za svoja otačka predanja. 15. A kada blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe matere moje i prizva blagodaću svojom,
16. da objavi Sina svoga u meni, da ga blagovestim među neznabošcima, toga časa ne pitah tela i krvi, 17. niti iziđoh u Jerusalim onima koji su bili apostoli pre mene, nego otidoh u Arabiju, i opet se vratih u Damask. 18. A potom, nakon tri godine, izađoh u Jerusalim da vidim Petra, i ostadoh kod njega petnaest dana. 19. A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjega.
Jevanđelje po Mateju, začalo 4 (2,13-23)
13. A kad oni otidoše, a to anđeo Gospodnji javi se Josifu u snu i reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu, pa beži u Egipat, i budi onde dok ti ne kažem, jer će Irod tražiti dete da ga pogubi.” 14. I on ustavši, uze dete i mater njegovu noću i otide u Egipat. 15. I bi tamo do smrti Irodove — da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji govori: „Iz Egipta dozvah sina svoga.”
16. Tada Irod, videvši da su ga mudraci prevarili, razgnevi se veoma i posla te pogubi svu decu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dve godine i niže, po vremenu koje je tačno doznao od mudraca. 17. Tada se ispuni što je rekao prorok Jeremija govoreći: 18. „Glas u Rami ču se, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahilja oplakuje decu svoju, i neće da se uteši, jer ih nema.” 19. A po smrti Irodovoj, gle, anđeo Gospodnji javi se u snu Josifu u Egiptu.
20. I reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu; jer su pomrli oni koji su tražili dušu deteta.” 21. A on ustavši, uze dete i mater njegovu, i dođe u zemlju Izrailjevu. 22. Ali čuvši da Arhelaj caruje u Judeji umesto Iroda, oca svoga, poboja se onamo ići, nego, primivši u snu zapovest, otide u krajeve galilejske. 23. I došavši nastani se u gradu zvanom Nazaret, da se ispuni što su rekli proroci da će se Nazarećanin nazvati.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Svetogorski podvižnik objašnjava kako savladati strah i osećaj nedostojnosti pred Svetom Čašom i pristupiti Hristu sa smirenjem i poverenjem.
Dok većina meri sreću brojem poruka i fotografija, rečenica svetogorskog duhovnika otkriva kako tihi gest može pretvoriti prazničnu radost u svetlost za one koji su sami, bolesni ili u patnji.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
Reči starca otkrivaju zašto jedno jedino ime na spisku može imati veću težinu od hleba, odeće i svake druge pomoći.
U Besedi za 31. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas podseća kako Majka Božija nosi nevidljive rane, ćutke prihvata Božju volju i pokazuje put vere i predanosti koji menja život.
Pravoslavni vernici danas slave Svetih 14.000 mladenaca vitlejemskih po starom kalendaru i Svetog Teodosija Velikog po novom. Katolici proslavljaju Krštenje Isusovo, dok muslimani i Jevreji nemaju poseban veliki verski praznik.
Oštra, ali duboko tačna pouka arhimandrita Epifanija Teodoropulosa otkriva zašto bol nije kraj puta, već mesto na kome čovek prvi put na pravi način vidi i sebe i Gospoda.
Srpska pravoslavna crkva 11. januara molitveno se seća mučeničkog stradanja dece u gradu Hristovog rođenja.
Jedna od najznamenitijih srpskih monahinja našeg vremena objašnjava zašto emocije i duhovna srodnost imaju veći značaj od društvenih očekivanja i kako pravoslavni pogled može pomoći da izbegnemo životne zamke.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Veliki duhovnik sa Svete gore iz 20. veka nas podseća da svaka tuga nosi svoju svrhu; kroz molitvu i predanje, pravoslavlje pretvara teške trenutke u put ka istinskoj slobodi i miru.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
Svetogorski starac nas uči kako preuzeti odgovornost za sopstvenu sreću: lekcija koja pokazuje da vera deluje samo kada čovek zakorači sam.
Pouka svetitelja pokazuje kako iskušenja i unutrašnji nemir mogu postati put ka miru i duhovnom sazrevanju.
U Besedi za 31. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas podseća kako Majka Božija nosi nevidljive rane, ćutke prihvata Božju volju i pokazuje put vere i predanosti koji menja život.
Jedna od najznamenitijih srpskih monahinja našeg vremena objašnjava zašto emocije i duhovna srodnost imaju veći značaj od društvenih očekivanja i kako pravoslavni pogled može pomoći da izbegnemo životne zamke.
Episkopi Grčke pravoslavne crkve jasno ukazuju da spaljivanje mrtvih nije samo protiv tradicije, već negira teološki smisao života, smrti i nade u Vaskrsenje.
Od "Krvavog Božića", preko bombardovanja Beograda na Vaskrs, do haškog Vidovdana - kako su najvažniji datumi našeg pamćenja birani da postanu dani straha, a ne praznici.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
U Mršincima kraj Čačka kapija doma Klisarića širom se otvara za miris slavskog kolača, decu koja uče običaje svojih predaka i priče koje povezuju prošlost sa sadašnjošću.
Zašto je ispovest postala „propusnica“ za Pričešće, šta o tome kažu kanoni i Sveti Oci i zbog čega protojerej Vadim Gladkij upozorava da se vera ne sme svesti na red i pečat.
Kremasta teleća džigerica sa pasiranim paradajzom i aromatičnim začinima savršena je za zimske obroke, idealna za sve koji žele domaći ukus bez komplikacija.
