Oštra, ali duboko tačna pouka arhimandrita Epifanija Teodoropulosa otkriva zašto bol nije kraj puta, već mesto na kome čovek prvi put na pravi način vidi i sebe i Gospoda.
Postoji jedna protivrečnost koja obeležava život mnogih vernika: svi žele mir, a samo retki su spremni da prihvate put koji do tog mira vodi. U molitvama često tražimo da ne boli, da ne steže, da ne lomi – a onda se čudimo što se u nama ništa suštinski ne menja. Kao da uporno pokušavamo da sazrimo bez zime. A kada je dobro, zaboravimo na molitvu. Upravo tu, na tom mestu gde se sudaraju želja za smislom i strah od bola, jedna pouka starca Epifanija Teodoropulosa zvuči kao neprijatno iskrena, ali lekovita dijagnoza.
- Vidiš dobrog čoveka, znaj on je stradao. Tuga nas pročišćava. Današnji čovek je uvek u tuzi. U tuzi postaje ono što zaista jeste. A onda se, po prednosti, približava Bogu. On oseća svoju nemoć. Često, kada je u slavi i radosti, misli o sebi da je on "pupak zemlje" ili, ako želite, centar vaseljene: ‘Ja, i niko drugi!’ U stradanju i tuzi on se oseća kao beznačajna jeza u svemiru, potpuno zavisan i traži pomoć i podršku. Svi mi koji smo preživeli stradanje, duševno ili fizičko, znamo da se nikada nismo molili tako, i po kvalitetu i po količini, kao što smo se molili na postelji bolesti ili u iskušenju teške duhovne tuge. Ali kada imamo sve, zaboravimo i na molitvu, i na post, i na mnogo, mnogo drugih stvari. Zato Bog i dopušta stradanje“, rekao je starac Epifanije Teodoropulos.
Ove reči nisu nimalo umiljate, ali pogađaju tačno tamo gde čovek najdublje oseća. Starac ne romantizuje bol, niti ga pretvara u cilj. On ga čita kao jezik – grub, ali tačan – kojim se čoveku saopštava istina o njemu samom. Tek kada se sruše kulise samodovoljnosti, kada prestanu uloge u kojima igramo sopstvenu važnost, pojavljuje se prostor za iskren susret sa Bogom.
Pravoslavno učenje oduvek podseća da čovek ne dolazi do dubine kroz udobnost, već kroz trezvenost, a trezvenost se najčešće rađa tamo gde prestaju iluzije. Ne zato što Bog želi čovekovu bol, već zato što čovek često drugačije ne ume da čuje istinu o sebi. Stradanje tada ne postaje smisao, ali može postati prolaz — mesto na kome se lomi gordost i rađa tiha, nenametljiva vera.
I možda je baš u tome skrivena najteža, ali i najoslobodnija misao ove pouke: da nas ne spasava odsustvo patnje, nego spremnost da u njoj prestanemo da budemo bogovi samima sebi i prvi put zaista stanemo pred Gospoda onakvi kakvi jesmo.
Poslanica Svetog apostola Pavla Galatima, začalo 200 (1,11-19)
11. A dajem vam na znanje, braćo, da jevanđelje koje sam ja blagovestio, nije od čoveka; 12. Niti ga ja primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista. 13. Jer ste čuli moje življenje nekad u Judejstvu, da odviše gonih Crkvu Božiju i pustoših je. 14. I napredovah u Judejstvu više od mnogih vrsnika svojih u rodu svome, budući odviše revnitelj za svoja otačka predanja. 15. A kada blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe matere moje i prizva blagodaću svojom,
16. da objavi Sina svoga u meni, da ga blagovestim među neznabošcima, toga časa ne pitah tela i krvi, 17. niti iziđoh u Jerusalim onima koji su bili apostoli pre mene, nego otidoh u Arabiju, i opet se vratih u Damask. 18. A potom, nakon tri godine, izađoh u Jerusalim da vidim Petra, i ostadoh kod njega petnaest dana. 19. A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjega.
Jevanđelje po Mateju, začalo 4 (2,13-23)
13. A kad oni otidoše, a to anđeo Gospodnji javi se Josifu u snu i reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu, pa beži u Egipat, i budi onde dok ti ne kažem, jer će Irod tražiti dete da ga pogubi.” 14. I on ustavši, uze dete i mater njegovu noću i otide u Egipat. 15. I bi tamo do smrti Irodove — da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji govori: „Iz Egipta dozvah sina svoga.”
16. Tada Irod, videvši da su ga mudraci prevarili, razgnevi se veoma i posla te pogubi svu decu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dve godine i niže, po vremenu koje je tačno doznao od mudraca. 17. Tada se ispuni što je rekao prorok Jeremija govoreći: 18. „Glas u Rami ču se, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahilja oplakuje decu svoju, i neće da se uteši, jer ih nema.” 19. A po smrti Irodovoj, gle, anđeo Gospodnji javi se u snu Josifu u Egiptu.
20. I reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu; jer su pomrli oni koji su tražili dušu deteta.” 21. A on ustavši, uze dete i mater njegovu, i dođe u zemlju Izrailjevu. 22. Ali čuvši da Arhelaj caruje u Judeji umesto Iroda, oca svoga, poboja se onamo ići, nego, primivši u snu zapovest, otide u krajeve galilejske. 23. I došavši nastani se u gradu zvanom Nazaret, da se ispuni što su rekli proroci da će se Nazarećanin nazvati.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Svetogorski podvižnik objašnjava kako savladati strah i osećaj nedostojnosti pred Svetom Čašom i pristupiti Hristu sa smirenjem i poverenjem.
Dok većina meri sreću brojem poruka i fotografija, rečenica svetogorskog duhovnika otkriva kako tihi gest može pretvoriti prazničnu radost u svetlost za one koji su sami, bolesni ili u patnji.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
Reči starca otkrivaju zašto jedno jedino ime na spisku može imati veću težinu od hleba, odeće i svake druge pomoći.
U trenucima kada reč lako preraste u svađu, jedno monaško pravilo nudi jednostavan izlaz: ćutanje, molitva i pogled na sebe umesto na tuđe greške, kao put ka unutrašnjem miru i razrešenju konflikta.
Nekadašnji vojnik i neznabožac tvrdio je da izvršava Božju zapovest kada je podizao kelije u pustom kraju Egipta, a ubrzo su mu počele pristizati hiljade monaha i učenika.
Kada čovek počne dan krstom i molitvom, on ne menja samo svoje raspoloženje, već polako menja i pogled na život.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
U Kuzbasu je odigran prvi međunarodni turnir pravoslavnih ekipa, gde su penali odlučili pobednika, ali je pravi trijumf bio u zajedništvu, veri i prijateljstvu koje je nadvladalo takmičenje.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Reči svetogorskog starca razotkrivaju skriveni smisao bolesti i patnje i nude odgovor koji menja pogled na život, veru i ličnu borbu.
Dok svet često nagrađuje nepravdu, podviznik iz Odese iz 20. veka pokazuje kako čuvanje savesti i hodanje “uskim putem” postaje jedini pravi odgovor na okrutnost života.
Veliki duhovnik sa Svete gore iz 20. veka nas podseća da svaka tuga nosi svoju svrhu; kroz molitvu i predanje, pravoslavlje pretvara teške trenutke u put ka istinskoj slobodi i miru.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
U trenucima kada reč lako preraste u svađu, jedno monaško pravilo nudi jednostavan izlaz: ćutanje, molitva i pogled na sebe umesto na tuđe greške, kao put ka unutrašnjem miru i razrešenju konflikta.
Kada čovek počne dan krstom i molitvom, on ne menja samo svoje raspoloženje, već polako menja i pogled na život.
Misao velikog srpskog duhovnika i svetitelja nudi oštro upozorenje šta se zapravo dešava kada čovek prestane da deluje.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za sredu 7. sedmice po Vaskrsu, tumače se reči proroka Jeremije o pravednom potomku Davidovog roda.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Miris topline doma i pažljivo slaganje sastojaka vraćaju atmosferu pravih porodičnih okupljanja.
Jedan od najvažnijih praznika u islamu donosi dane molitve, darivanja i porodičnog okupljanja, a posebnu pažnju privlače tradicionalne čestitke i običaji koji se vekovima prenose među muslimanima.
Dok jedni neprestano preživljavaju juče, a drugi strepe od sutra, jedna pouka arhimandrita Save Majuka razbija tu unutrašnju tišinu i vraća fokus na jedini trenutak koji čovek zaista ima - sada.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
