Oštra, ali duboko tačna pouka arhimandrita Epifanija Teodoropulosa otkriva zašto bol nije kraj puta, već mesto na kome čovek prvi put na pravi način vidi i sebe i Gospoda.
Postoji jedna protivrečnost koja obeležava život mnogih vernika: svi žele mir, a samo retki su spremni da prihvate put koji do tog mira vodi. U molitvama često tražimo da ne boli, da ne steže, da ne lomi – a onda se čudimo što se u nama ništa suštinski ne menja. Kao da uporno pokušavamo da sazrimo bez zime. A kada je dobro, zaboravimo na molitvu. Upravo tu, na tom mestu gde se sudaraju želja za smislom i strah od bola, jedna pouka starca Epifanija Teodoropulosa zvuči kao neprijatno iskrena, ali lekovita dijagnoza.
- Vidiš dobrog čoveka, znaj on je stradao. Tuga nas pročišćava. Današnji čovek je uvek u tuzi. U tuzi postaje ono što zaista jeste. A onda se, po prednosti, približava Bogu. On oseća svoju nemoć. Često, kada je u slavi i radosti, misli o sebi da je on "pupak zemlje" ili, ako želite, centar vaseljene: ‘Ja, i niko drugi!’ U stradanju i tuzi on se oseća kao beznačajna jeza u svemiru, potpuno zavisan i traži pomoć i podršku. Svi mi koji smo preživeli stradanje, duševno ili fizičko, znamo da se nikada nismo molili tako, i po kvalitetu i po količini, kao što smo se molili na postelji bolesti ili u iskušenju teške duhovne tuge. Ali kada imamo sve, zaboravimo i na molitvu, i na post, i na mnogo, mnogo drugih stvari. Zato Bog i dopušta stradanje“, rekao je starac Epifanije Teodoropulos.
Ove reči nisu nimalo umiljate, ali pogađaju tačno tamo gde čovek najdublje oseća. Starac ne romantizuje bol, niti ga pretvara u cilj. On ga čita kao jezik – grub, ali tačan – kojim se čoveku saopštava istina o njemu samom. Tek kada se sruše kulise samodovoljnosti, kada prestanu uloge u kojima igramo sopstvenu važnost, pojavljuje se prostor za iskren susret sa Bogom.
Pravoslavno učenje oduvek podseća da čovek ne dolazi do dubine kroz udobnost, već kroz trezvenost, a trezvenost se najčešće rađa tamo gde prestaju iluzije. Ne zato što Bog želi čovekovu bol, već zato što čovek često drugačije ne ume da čuje istinu o sebi. Stradanje tada ne postaje smisao, ali može postati prolaz — mesto na kome se lomi gordost i rađa tiha, nenametljiva vera.
I možda je baš u tome skrivena najteža, ali i najoslobodnija misao ove pouke: da nas ne spasava odsustvo patnje, nego spremnost da u njoj prestanemo da budemo bogovi samima sebi i prvi put zaista stanemo pred Gospoda onakvi kakvi jesmo.
Poslanica Svetog apostola Pavla Galatima, začalo 200 (1,11-19)
11. A dajem vam na znanje, braćo, da jevanđelje koje sam ja blagovestio, nije od čoveka; 12. Niti ga ja primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista. 13. Jer ste čuli moje življenje nekad u Judejstvu, da odviše gonih Crkvu Božiju i pustoših je. 14. I napredovah u Judejstvu više od mnogih vrsnika svojih u rodu svome, budući odviše revnitelj za svoja otačka predanja. 15. A kada blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe matere moje i prizva blagodaću svojom,
16. da objavi Sina svoga u meni, da ga blagovestim među neznabošcima, toga časa ne pitah tela i krvi, 17. niti iziđoh u Jerusalim onima koji su bili apostoli pre mene, nego otidoh u Arabiju, i opet se vratih u Damask. 18. A potom, nakon tri godine, izađoh u Jerusalim da vidim Petra, i ostadoh kod njega petnaest dana. 19. A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjega.
Jevanđelje po Mateju, začalo 4 (2,13-23)
13. A kad oni otidoše, a to anđeo Gospodnji javi se Josifu u snu i reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu, pa beži u Egipat, i budi onde dok ti ne kažem, jer će Irod tražiti dete da ga pogubi.” 14. I on ustavši, uze dete i mater njegovu noću i otide u Egipat. 15. I bi tamo do smrti Irodove — da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji govori: „Iz Egipta dozvah sina svoga.”
16. Tada Irod, videvši da su ga mudraci prevarili, razgnevi se veoma i posla te pogubi svu decu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dve godine i niže, po vremenu koje je tačno doznao od mudraca. 17. Tada se ispuni što je rekao prorok Jeremija govoreći: 18. „Glas u Rami ču se, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahilja oplakuje decu svoju, i neće da se uteši, jer ih nema.” 19. A po smrti Irodovoj, gle, anđeo Gospodnji javi se u snu Josifu u Egiptu.
20. I reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu; jer su pomrli oni koji su tražili dušu deteta.” 21. A on ustavši, uze dete i mater njegovu, i dođe u zemlju Izrailjevu. 22. Ali čuvši da Arhelaj caruje u Judeji umesto Iroda, oca svoga, poboja se onamo ići, nego, primivši u snu zapovest, otide u krajeve galilejske. 23. I došavši nastani se u gradu zvanom Nazaret, da se ispuni što su rekli proroci da će se Nazarećanin nazvati.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Svetogorski podvižnik objašnjava kako savladati strah i osećaj nedostojnosti pred Svetom Čašom i pristupiti Hristu sa smirenjem i poverenjem.
Dok većina meri sreću brojem poruka i fotografija, rečenica svetogorskog duhovnika otkriva kako tihi gest može pretvoriti prazničnu radost u svetlost za one koji su sami, bolesni ili u patnji.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
Reči starca otkrivaju zašto jedno jedino ime na spisku može imati veću težinu od hleba, odeće i svake druge pomoći.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Suština Vaskrsa ne nalazi se samo u običajima već u dubokoj poruci koju nosi Vaskrs - u potrebi za pokajanjem, praštanjem i promenom života.
Pravoslavna crkva i pravoslavna tradicija ne poznaju nikakve zečeve, kaže otac Goran.
Bratstvo čuva posebnu recepturu vaskršnje pogače koja spaja bogate mirise pomorandže, začina i putera, dok način pripreme otkriva zašto ovaj hleb zauzima važno mesto na monaškoj prazničnoj trpezi.
Dok vernici u hramove donose jaja i prazničnu hranu na osvećenje, Crkva čuva neobičan ritam ovog dana – između groba i vaskrsenja odvija se tihi događaj sa snažnom porukom hrišćanstva
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Reči svetogorskog starca razotkrivaju skriveni smisao bolesti i patnje i nude odgovor koji menja pogled na život, veru i ličnu borbu.
Dok svet često nagrađuje nepravdu, podviznik iz Odese iz 20. veka pokazuje kako čuvanje savesti i hodanje “uskim putem” postaje jedini pravi odgovor na okrutnost života.
Veliki duhovnik sa Svete gore iz 20. veka nas podseća da svaka tuga nosi svoju svrhu; kroz molitvu i predanje, pravoslavlje pretvara teške trenutke u put ka istinskoj slobodi i miru.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Suština Vaskrsa ne nalazi se samo u običajima već u dubokoj poruci koju nosi Vaskrs - u potrebi za pokajanjem, praštanjem i promenom života.
Pravoslavna crkva i pravoslavna tradicija ne poznaju nikakve zečeve, kaže otac Goran.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za Veliku subotu objašnjava kako dve biblijske figure oblikuju sudbinu čoveka kroz pad i uzdizanje.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Nastojateljica Manastira Vratna govori kako lavanda, pčelinji vosak i prirodna eterična ulja iz ove svetinje pomažu vernicima da povrate ravnotežu tela i duha.
Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Jeroshimonah Mihail (Pitkevič) iz Pskovopečerskog manastira razotkriva nevidljivu borbu u čoveku koja se ne vidi spolja, ali odlučuje da li mir postoji ili je samo privid.
Patrijarh ukazuje da se Vaskrsli Hristos ne prepoznaje spoljašnjim pogledom, već u ličnom susretu, evharistijskoj zajednici i delatnoj ljubavi prema bližnjem, naročito prema stradalima i vernom narodu na Kosovu i Metohiji.
Uz blagoslov patrijarha Porfirija, Oganj iz Jerusalima biće donet u Srbiju, a u 23 časa, na početku Vaskršnjeg jutrenja, biće upaljena prva sveća u zavetnom hramu na Vračaru.
