U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
Postoji tišina koja nije znak mira, nego znak povlačenja. U njoj se ljudi sklanjaju od odgovornosti, od istine, od trenutka u kojem bi trebalo nešto reći ili učiniti. Danas, kada se vera često gura na marginu kao „lična stvar“, ta tišina ume da zvuči kao razumno rešenje. Ipak, postoji jedna pouka starija od naših izgovora, jasna i neumoljiva, koja podseća da ćutanje pred ugroženom istinom nikada nije neutralno. Nju je izgovorio Sveti Teodor Studit.
- Zapovest je Gospodnja da ne ostajemo nemi u vremenima kada je vera u opasnosti. Kada je u pitanju Vera, niko nema pravo da kaže: ko sam ja? Nema pravo ni sveštenik, ni vladar, ni vojnik, ni zemljodelac, ni beskućnik koji jedva dolazi do dnevnog sledovanja. Niko nema pravo da kaže: nije to moja stvar, ili to me ne zanima. Kamenje će zavikati, a zar ti da ostaneš nem i nezainteresovan? - govorio je Sveti Teodor Studit.
U tim rečima nema ni patetike ni pretnje - samo precizna dijagnoza ljudske sklonosti da se skloni u stranu baš onda kada bi trebalo stati uspravno. Sveti Teodor Studit ne pravi spisak povlašćenih ni spisak izuzetih: pred istinom nema „malih“ i „velikih“, nema profesija koje oslobađaju savesti, nema okolnosti koje opravdavaju ravnodušnost. Njegova misao ruši udobnu predstavu da je vera privatna soba u koju se ulazi samo kad nama odgovara. Ona je, naprotiv, obaveza koja se vidi - ili se izdaje.
Dela svetih apostola, začalo 17 (6,8-15; 7,1-5; 7,47-60)
8. A Stefan pun vere i sile činjaše znake i čudesa velika u narodu. 9. Tada ustadoše neki iz sinagoge koja se zove Libertinska, Kirinska i Aleksandrijska i od onih iz Kilikije i Azije, i prepirahu se sa Stefanom, 10. I ne mogahu protivstati mudrosti i duhu kojim govoraše. 11. Tada podmetnuše ljude koji rekoše: „Čuli smo ga da govori hulne reči na Mojseja i na Boga.”
12. I pobuniše narod i starešine i književnike, i napadoše i uhvatiše ga, i dovedoše pred Sinedrion, 13. pa izvedoše lažne svedoke koji govorahu: „Ovaj čovek ne prestaje da huli na ovo sveto mesto i na Zakon. 14. Jer smo ga čuli gde govori: „Ovaj Isus Nazarećanin razoriće ovo mesto i izmeniće običaje koje nam predade Mojsej.” 15. I pogledavši na njega svi koji seđahu u Sinedrionu, videše lice njegovo kao lice anđela.
1. A prvosveštenik reče: „Je li to tako?” 2. A on reče:„ Ljudi braćo i oci, čujte! Bog slave javi se ocu našemu Avraamu kad beše u Mesopotamiji, pre nego se doseli u Haran. 3. I reče mu: „Izađi iz zemlje svoje i od roda svoga i iz doma oca svoga, i dođi u zemlju koju ću ti pokazati.” 4. Tada iziđe iz zemlje Haldejske, i doseli se u Haran, i odande, po smrti oca njegova, preseli ga u ovu zemlju u kojoj vi sada živite. 5. I ne dade mu nasledstva u njoj ni stope, i obeća da će je dati u posed njemu i semenu njegovu posle njega, dok on još nemaše deteta.
47. A Solomon mu sazida dom. 48. Ali Svevišnji ne živi u rukotvorenim hramovima, kao što govori prorok: 49. „Nebo mi je presto, a zemlja podnožje nogama mojima; kakav ćete mi dom sazidati, govori Gospod; ili koje je mesto za počivanje moje? 50. Nije li ruka moja stvorila sve ovo? 51. Tvrdovrati i neobrezani srcem i ušima, vi se svagda protivite Duhu Svetome; kako oci vaši, tako i vi.
52. Koga od proroka ne proteraše oci vaši? I pobiše one koji predskazaše dolazak Pravednika, koga sada vi izdajnici i ubice postadoste, 53. vi koji primiste Zakon naredbama anđelskim, i ne održaste.” 54. Kad ovo čuše, razjariše se vrlo u srcima svojima, i škrgutahu zubima na njega. 55. A on, pun Duha Svetoga, pogleda na nebo i vide slavu Božiju i Isusa gde stoji s desne strane Bogu, 56. i reče: „Evo vidim nebesa otvorena i Sina Čovečijega gde stoji s desne strane Bogu.”
57. A oni povikavši iza glasa zatisnuše uši svoje, i navališe jednodušno na njega, 58. pa izbacivši ga izvan grada stadoše ga kamenovati. A svedoci metnuše haljine svoje kod nogu mladića po imenu Savla, 59. I kamenovahu Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: „Gospode Isuse, primi duh moj!” 60. Onda kleče na koljena i povika iza glasa: „Gospode, ne uračunaj im greh ovaj!” I ovo rekavši, usnu.
Jevanđelje po Mateju, začalo 87 (21,33-42)
33. Drugu priču čujte: „Beše čovek domaćin koji posadi vinograd i ogradi ga plotom, i iskopa u njemu pivnicu, i sagradi kulu, i dade ga vinogradarima, i otide. 34. A kada se približi vreme berbe, posla sluge svoje vinogradarima da prime plodove njegove. 35. I vinogradari, pohvatavši sluge njegove, jednoga izbiše, a jednoga ubiše, a jednoga kamenjem zasuše. 36. Opet posla druge sluge, više nego pre, i učiniše im tako isto. 37. A najzad posla im sina svoga govoreći: „Postideće se sina moga.”
38. A vinogradari videvši sina, rekoše među sobom: „Ovo je naslednik; hodite da ga ubijemo, i da prisvojimo nasledstvo njegovo.” 39. I uhvatiše ga, pa izvedoše napolje iz vinograda, i ubiše. 40. Kada, dakle, dođe gospodar vinograda šta će učiniti vinogradarima onim?” 41. Rekoše mu: „Zločince će zlom smrću pogubiti, a vinograd će dati drugim vinogradarima, koji će mu davati plodove u svoje vreme.” 42. Reče im Isus: „Zar niste nikada čitali u Pismu: ‘Kamen koji odbaciše zidari, taj postade glava od ugla; to bi od Gospoda i divno je u očima našim.‘
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Dok vreme neumoljivo prolazi, poruka svetitelja nas podseća da svaka nova godina može biti prilika za dobra dela i duhovni rast.
Čak i u najmračnijim trenucima, strpljenje i vera pokazuju put ka ljubavi koju Bog ne skriva ni pred kim.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Svetogorski starac nas uči kako preuzeti odgovornost za sopstvenu sreću: lekcija koja pokazuje da vera deluje samo kada čovek zakorači sam.
Svetogorski podvižnik objašnjava kako savladati strah i osećaj nedostojnosti pred Svetom Čašom i pristupiti Hristu sa smirenjem i poverenjem.
Poruka iz sure El-Bekare, izdvojena za 10. januar, ne obećava lakše dane, već uči kako se kroz teške prolazi uspravno.
Reči starca otkrivaju zašto jedno jedino ime na spisku može imati veću težinu od hleba, odeće i svake druge pomoći.
Srpska pravoslavna crkva 10. januara molitveno se seća hiljada vernika - muškaraca, žena, devojaka i dece, koji nisu odustali od Hrista i ostavili večni trag hrabrosti i vere.
Teolog i veroučitelj Aleksandar Đurđević objašnjava dublji smisao dana u kojima Crkva vernicima daruje predah od uzdržanja.
U jednom jutru ostao je bez oca i porodice, sedam meseci proveo u logoru, a danas svedoči kako se čovek ne spašava mržnjom, već odlukom da zlo ne ponese u sebi.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Reči starca otkrivaju zašto jedno jedino ime na spisku može imati veću težinu od hleba, odeće i svake druge pomoći.
Dok većina meri sreću brojem poruka i fotografija, rečenica svetogorskog duhovnika otkriva kako tihi gest može pretvoriti prazničnu radost u svetlost za one koji su sami, bolesni ili u patnji.
Pouka svetitelja pokazuje kako iskušenja i unutrašnji nemir mogu postati put ka miru i duhovnom sazrevanju.
Veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava kako možemo sačuvati dušu od nevidljivih napada koji vrebaju svakog nepažljivog čoveka.
Reči starca otkrivaju zašto jedno jedino ime na spisku može imati veću težinu od hleba, odeće i svake druge pomoći.
Teolog i veroučitelj Aleksandar Đurđević objašnjava dublji smisao dana u kojima Crkva vernicima daruje predah od uzdržanja.
Predanje otkriva kako slučajno skretanje broda i molitva Device Marije stvoriše mesto gde Majka Božja bdi nad monasima i tišinom hiljadugodišnjeg duhovnog sveta.
Pouka ovog svetitelja našeg vremena pokazuje da roditeljska briga, vođena verom, može da posadi seme dobrih pomisli koje oblikuje život najmlađih.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
U Sabornoj crkvi Hrista Spasitelja danas se oseća snaga vere i tradicije, dok predstojatelj Srpske pravoslavne crkve podseća da vera živi u srcima ljudi i povezuje narod u teškim vremenima.
U parohiji u Teksasu, uoči Božića, dogodio se niz ličnih preokreta koji govori više o vremenu u kome živimo nego mnoge velike vesti.
Kim, zaprška i hrskavi hleb u jednostavnom receptu jeromonaha Jeroteja Draganovića iz Krušedola stvaraju obrok koji greje, osvežava i hrani dušu.
