KAKO JE NAJLEPŠA EVROPSKA PRINCEZA POSTALA PRAVOSLAVNA MONAHINJA: Izneverena životom, spasena verom

Bio je ponedeljak, 9. januar 1928, treći dan po Božiću. Porta Saborne crkve u Beogradu bila je dupke puna, koliko zbog praznika posvećenog Svetom arhiđakonu Stefanu, još više zbog glasina da će bogosluženju, na dan svoga rođendana, prisustvovati i kraljica Marija Karađorđević.

Zvonki odjek s crkvenog tornja samo što je zamukao kada se pred crkvenom kapijom zaustavilo nekoliko automobila. Na čelu s kraljevskim parom iz vozila je izašla i dvorska pratnja s ađutantima i oficirima, ali je pažnju prisutnih najviše privukla prelepa, mnogima nepoznata devojka, koja je neobično podsećala na kraljicu Mariju. Samo upućeni su znali da je reč o Ileani, rumunskoj princezi i najmlađoj sestri naše kraljice, koja je poželela da svoj 19. rođendan, samo četiri dana ranije, provede upravo s njom, u Beogradu.

Tih nekoliko nedelja koje je provela u našoj prestonici, za najlepšu evropsku princezu, kako ju je nazivala štampa na Starom kontinentu, bile su možda i najlepši period njene mladosti. Ubrzo će se naći u vrtlogu života, razapeta između nesrećnih ljubavi, porodičnih tragedija, ratnih razaranja i progona iz zemlje u kojoj je rođena. Spokoj, onaj iskonski i hrišćanski, pronaći će tek pred kraj života u Americi, kao monahinja pravoslavne crkve.

Wikipedia

 

Od princeze iz bajke do žene na udaru glasina

Praunuka britanske kraljice Viktorije i ruskog cara Aleksandra Drugog rođenjem je dobila sve što je od prirode i Tvorca mogla da dobije: lepotu, inteligenciju, plemenitost, dobrotu, šarm i harizmu. Uprkos tome, možda baš i zahvaljujući tome, princeza je od najranijih dana mladosti bila na meti senzacija i raznih glasina.

Još dok je boravila u Beogradu, mnoge provodadžijke su joj među Srbima tražile prikladnog supružnika, premda se i tada pričalo da je verenica italijanskog prestolonaslednika ili da se već tajno venčala s bugarskim carem. Ništa od toga nije bilo tačno, što je i sama kraljica Marija, njena sestra, morala da demantuje. Izvesno je, međutim, da će se dve godine kasnije veriti za jednog nemačkog grofa, ali do venčanja nije došlo jer se ispostavilo da je mladi plemić znatno više zainteresovan za mladiće nego za devojke.

Brak koji je doneo titule, ali ne i sreću

Ipak, već naredne, 1931, Ileana se udala za nadvojvodu Antoana od Austrije, pripadnika kuće Habzburg-Lotaringen. Uprkos činjenici da su imali šestoro dece, brak je bio daleko od idealnog i obeležen je mnoštvom finansijskih nevolja, emotivnom hladnoćom i stalnim političkim pritiscima. Naposletku, došlo je i do razvoda, što je za to vreme, među aristokratijom, smatrano nedopustivim i skandaloznim. Zapravo, bio je to prvi otvoreni raskid rumunske princeze s krutim pravilima sveta iz kojeg je potekla.

Wikipedia

 

Princeza pod granatama

Ileana je imala svega 30 godina kada je započela najveća klanica u dotadašnjoj istoriji – Drugi svetski rat, doba u kojem je svako pokazao ko je i kakav je. I dok su mnogi članovi evropskih elita tražili zaklon u neutralnosti ili kompromisu, ona je u Rumuniji osnovala bolnicu za ranjenike i lično u njoj radila kao medicinska sestra.

Pod granatama i u stalnoj oskudici, princeza je previjala rane običnim vojnicima, često bez ikakvog obzira prema sopstvenom poreklu ili bezbednosti. Taj period učinio ju je izuzetno popularnom u narodu, ali i sumnjivom u očima novih vlasti.

Izgnanstvo, gubitak svega i put ka monaškom zavetu

Dolazak komunista na vlast u Rumuniji, 1947, označio je kraj monarhije i početak princezinog progona. Zajedno s porodicom prinuđena je da napusti zemlju i ostavi za sobom celokupnu imovinu, uspomene i svojevrsni identitet koji je bio neraskidivo vezan za otadžbinu. Kratko je živela u Austriji i Švajcarskoj, potom i u Argentini, da bi se naposletku skrasila u Sjedinjenim Američkim Državama, zemlji koja joj je pružila utočište, a da joj, pritom, ništa nije dugovala.

U zrelom dobu, nakon raspada braka, gubitka trudne ćerke i zeta, i drugih porodičnih nedaća, život joj se u potpunosti promenio. Godine 1967. primila je monaški postrig u pravoslavnoj crkvi dobivši ime Aleksandra. Kao monahinja, osnovala je prvi pravoslavni ženski manastir u Sjedinjenim Državama, Manastir Preobraženja u Pensilvaniji, u kome je, kao igumanija, provela poslednje decenije života.

Wikipedia

 

Veza sa Srpskom pravoslavnom crkvom u godinama emigracije

„Kroz najveće životne brodolome i iskušenja prošla sam uz pomoć vere, crkve i duhovnika Srpske pravoslavne crkve“, izjavila je prilikom svog prvog i poslednjeg dolaska u Rumuniju, 1990, samo nekoliko meseci uoči smrti. „U Americi smo delili istu sudbinu, usud duhovnih i političkih prognanika, ali lišeni bilo kakvog vida državne kontrole.“

Vezu sa Srpskom pravoslavnom crkvom Ileana je uspostavila tek u emigraciji. Nakon pada rumunske monarhije i dolaska komunista na vlast, i ona je, poput velikog broja srpskih arhijereja i monaha, postala izgnanik. Svedočenje savremenika i prepiska iz tog perioda ukazuje da je rumunska princeza redovno učestvovala u bogosluženjima u našim hramovima, da je održavala duhovne razgovore s našim monaštvom, da je bila veoma bliska s episkopom Dionisijem, te da je SPC doživljavala kao slobodnu pravoslavnu crkvu, za razliku od rumunske, koja je i dalje bila pod strogim nadzorom državnog aparata.

Iako nikada formalno nije prešla u jurisdikciju naše crkve niti je manastir koji je osnovala u Americi bio deo SPC, veze mlađe sestre kraljice Marije sa Srbijom i njenom crkvom su bile i ostale jake, duboke i dosledne. Možda još od prvog dolaska u Beograd i doba kada je život izgledao mnogo lepši i ružičastiji nego što zaista jeste.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara