OTKRIVENA VELIKA CRKVENA TAJNA: Pravoslavna monahinja Jelisaveta potomak Napoleona – kako je jedan proročki san promenio sudbinu cele loze Bonaparta

Godine 2013, u gospojinskoj obitelji manastira Pokrova Presvete Bogorodice u Busien-Otu, oko sto kilometara od Pariza, upokojila se monahinja Jelisaveta od Lojhtenberga. Ona nije bila samo jedna od poslednjih rođenih ruskih monahinja u ovom manastiru, koji su 1946. godine osnovali emigranti iz prvog talasa. Bila je i čukun-čukun-unuka francuskog cara Napoleona I Bonaparte i Žozefine de Boarne, Napoleonove žene.

Priča o porodici mati Jelisavete nalikuje istoriji Rusije u njenim najsitnijim detaljima. Upravo ti detalji udahnjuju život suvim istorijskim činjenicama. Zato i valja započeti ovu priču od samog početka.

Proročanstvo Svetog Save Storozhevskog

Loza njene porodice počinje 1835. godine, kada je ljubljena kći cara Nikolaja I poželela neobičan poklon za svoj šesnaesti rođendan: zamolila je da ceo život provede u Rusiji.

Da bismo razumeli smelost ove molbe, moramo se setiti da je svaka velika kneginja morala da se uda za pripadnika neke evropske vladarske dinastije – što je podrazumevalo zauvek napuštanje domovine. Ona je, dakle, tražila slobodu da živi po srcu, a ne po dužnosti. Da bi roditeljima stavila do znanja koliko je ozbiljna, nagovestila im je da bi pre izabrala monaštvo nego brak bez ljubavi.

Nikolaj I bio je čovek koji je mnogo zahtevao i od sebe i od drugih. Očekivao je da njegova deca interese države stave ispred ličnih želja. Ipak, nije mogao da uskrati svojoj omiljenoj kćeri ovu duboko ličnu želju. Dozvolio joj je da ostane u Rusiji.

Shutterstock

 

Venčanje koje je iznenadilo Rusiju

Četiri godine kasnije, velika kneginja Marija Nikolajevna udala se… za Napoleonovog rođaka.

Na prvi pogled, bio je to iznenađujući – čak i šokantan – izbor. Taj brak je izazvao negodovanje na ruskom dvoru. Čak ni rođaci mladoženje, vojvode od Lojhtenberga, nisu odmah dali pristanak. Ipak, car Nikolaj I bez oklevanja je dao svoj blagoslov. Iskreno je voleo ne samo mladog vojvodu, već i njegovog oca, Evgenija de Boarne – Napoleonovog usvojenog sina i nekadašnjeg namesnika Italije.

Poput Nikolaja I, i Evgenije je bio čovek principa. To se ogledalo u svim njegovim postupcima, a naročito u nepokolebljivoj odanosti Napoleonu u trenucima kada su ga gotovo svi napustili. Ali jedan događaj posebno je dirnuo duboko pobožnog pravoslavnog cara: blagoslov i proroštvo koje je Evgenije primio od Svetog Save Storozhevskog tokom Otadžbinskog rata 1812. godine.

Proročki san i zaštita manastira

Kao komandant Napoleonove vojske, Evgenije je predvodio Četvrti korpus na pohodu prema Moskvi. Kada su Francuzi zauzeli Zvenigorod, oficiri su bili smešteni u manastiru svetog Save Storozhevskog. Te noći, Evgenije je usnio san. U snu mu se javio starac – očigledno Rus, verovatno seljak po gustoj bradi – stroga, ali dostojanstvena izraza lica. Na besprekornom francuskom, starac mu je rekao:

- Ako narediš svojim vojnicima da ne pljačkaju i ne uništavaju ništa u ovom manastiru, i ako obezbediš njegovu zaštitu, vratićeš se živ i nepovređen u svoju otadžbinu. A tvoji potomci – oni će živeti u Rusiji i služiti joj - zapisano je svedočenje mati Jelisavete od Lojhtenberga, prenosi portal pravoslavie.ru.

San je bio toliko živopisan da se Evgenije trgnuo iz sna sav uznemiren i odmah pozvao stražare, zahtevajući da sazna ko je ušao u njegove odaje. Stražari su se zakleli, „na slobodu Revolucije“, da niko nije prolazio. Kasnije tog dana, šetajući manastirom, Evgenije je ušao u crkvu i ostao zapanjen ugledavši lik istog onog starca naslikanog na ikoni. Bio je to Sveti Sava Storozhevski.

Privatna arhiva

 

Duboko dirnut, general de Boarne bez pogovora je poslušao uputstvo svetitelja. Manastir je ostao netaknut. I zaista, za razliku od mnogih svojih saboraca, Evgenije se bezbedno vratio u Francusku. Cela njegova porodica znala je za ovo čudesno viđenje. Pamtili su i njegove poslednje reči – umro je mlad, u četrdeset drugoj godini:

- Ako se ikada zateknete u Rusiji, idite u taj manastir i poklonite se moštima Svetog Save.

Porodična tradicija i nasleđe

Maksimilijan, Evgenijev sin, imao je samo šest godina kada mu je otac preminuo, ali nikada nije zaboravio te reči. Kada mu se ukazala prilika, pošao je na pokloničko putovanje. Od tada je sveti Sava postao krsna slava i zaštitnik porodice velikog vojvode Maksimilijana i velike kneginje Marije Nikolajevne Romanov.

Nakon venčanja, vojvoda od Lojhtenberga dobio je titulu Njegovo Carsko Visočanstvo knez Romanovski. U potpunosti je opravdao nade svog carskog tasta. Pokazao se ne samo kao odan muž Mariji Nikolajevnoj i brižan otac njihovoj sedmoro dece, već i kao poštovan član carske porodice. Nažalost, život mu je prekinut tuberkulozom u trideset petoj godini. Ipak, čak i u tim kratkim godinama, postigao je mnogo – ne samo za svoju porodicu, već i za čitavu Rusiju.

Na primer, veliki vojvoda Maksimilijan bio je počasni član Ruske akademije nauka, predsednik Carske akademije umetnosti, načelnik Rudarskog instituta i komandant Korpusa rudarskih inženjera. Te titule nisu bile samo protokolarne – zahvaljujući vrhunskom obrazovanju i prirodnoj darovitosti, u svakoj od ovih oblasti imao je aktivnu i značajnu ulogu.

Matthew Leigh/Shutterstock

 

Pored profesionalnih dostignuća, i on i njegova supruga bili su nadaleko poznati po svom humanitarnom radu. Neki od njihovih dobrotvornih poduhvata opstali su do danas. Tako, na primer, Maksimilijanova bolnica koju su osnovali u Sankt Peterburgu i dalje postoji.

Ljubav uprkos nevoljama i gubicima

Roditelji Elene Dmitrijevne Romanovske-Lojhtenberg, buduće mati Jelisavete, pronašli su jedno drugo u jednom od najburnijih perioda ruske istorije – tokom Revolucije i Građanskog rata. Njen deda, Georgij Nikolajevič (unuk velike kneginje Marije Nikolajevne i velikog vojvode Maksimilijana), i njen otac, Dmitrij Georgijevič, obojica su služili u Prvom svetskom ratu. Georgij Nikolajevič je radio u Ruskom društvu Crvenog krsta pri štabu Jugozapadnog fronta, dok je njegov najstariji sin, devetnaestogodišnji Dmitrij, kao pitomac Vojno-inženjerske škole, dobrovoljno stupio u elitni konjički puk svetog Andreja.

Kako se revolucija širila, a nemiri zahvatali vojsku, cela porodica bila je primorana da pobegne u inostranstvo. Od svih njih, upravo je Dmitrij Georgijevič prošao kroz najopasniji beg — ali ga je upravo ta životna opasnost dovela do njegove buduće supruge.

U haotičnim danima nakon Oktobarske revolucije, Dmitrija su uhapsili boljševici i zatvorili u Petropavlovsku tvrđavu. Izgledalo je da ga čeka sigurna smrt, ali tada se dogodilo pravo čudo. Jedan njegov nekadašnji poznanik, sada upravnik zatvora, a ranije muzičar zaposlen u porodici Georgijevih, omogućio mu je bekstvo iz zahvalnosti za dobrotu koju je porodica nekada pokazala prema njemu.

Nakon bekstva, Dmitrij se pridružio vojsci generala Vrangela i povukao se sa belogardejcima na Krim. Iako je gledao kako mu se otadžbina ruši pred očima, nije mogao da poveruje da je to kraj. Poput mnogih iz njegovog kruga, i dalje je gajio nadu da će se staro uređenje Rusije jednoga dana obnoviti. Čak i u emigraciji, njihova srca ostala su privezana za Rusiju koju su izgubili.

U međuvremenu, bitka za Krim se otegnula, ali je ishod bio sve jasniji. Boljševici su napredovali, belogardejci su se povlačili, a hiljade ljudi su pokušavale da se ukrcaju na poslednje brodove koji su napuštali obalu. Upravo usred te očajničke pometnje, Dmitrij Georgijevič je posetio dom jednog starog prijatelja. Ušavši u trpezariju, ugledao je mladu ženu kako sedi za stolom. Te večeri više nije mogao da odvoji pogled s nje. Nije čak znao ni kako se zove, ali se okrenuo prijatelju i tiho rekao:

- Eto moje buduće žene.

Detinjstvo mati Jelisavete

Elena je rođena 30. maja 1922. godine u bavarskom zamku Zeon, koji je prvobitno bio katolički manastir iz 10. veka. Tokom Francuske revolucije monahinje su raseljene, a imanje je prešlo u privatne ruke; kasnije ga je kupila ćerka Evgenija de Boarne, te je tako imanje prešlo u posed vojvoda od Lojhtenberga.

Elena je odrasla zajedno sa svojom starijom polusestrom Irinom. Delile su iste dadilje, guvernante, časove i igre. Njihovi roditelji nikada nisu isticali razliku između Irine, princeze Čavčavadze, i Elene, vojvotkinje od Lojhtenberga. Učili su ih da titule znače dužnost i odgovornost, a ne privilegiju.

Wikipedia/Thomon

 

Taj princip su svakodnevno gledale u delu. Njihov deda, Georgij Nikolajevič, otvorio je vrata zamka Zeon za sunarodnike koji su bežali od revolucije; zamak je postao utočište za bezbroj ruskih emigranata. Taj poduhvat iscrpeo je porodične finansije, pa do sredine tridesetih godina više nisu mogli da održavaju imanje. Ipak, pouka je bila jasna: bogatstvo može nestati preko noći, ali plemenitost i dobro vaspitanje ostaju zauvek.

Pre nego što su napustili zamak, rodio im se mlađi brat Georgij. Bio je miran i zamišljen dečak, a sve je zadivio svojom staloženošću i ljubavlju prema knjigama – sate je provodio gledajući slike, i pre nego što je naučio da čita.

Njihova dadilja, Engleskinja, i sama izbeglica iz Rusije, duboko je poštovala rusku kulturu. Bila je stroga, ali pravedna – za laž je prala usta sapunom, za neposlušnost slala u ćošak, a na ispunjavanje obaveza strogo je insistirala. „Zapustite li dužnosti, nastaje haos“, upozoravala je, pokazujući na Revoluciju kao dokaz. Njihovi roditelji su to isto ponavljali: „Blagostanje počinje od reda, a red počinje od čoveka samog.“

Iako ih je guvernanta viđala svakodnevno, roditelji su često bili odsutni, zauzeti poslovima. Ipak, po porodičnoj tradiciji svi su se okupljali za praznike. Tokom Velikog posta i Božićnog posta, u njihovoj kućnoj kapeli služio je pravoslavni sveštenik; svi su se ispovedali i pričešćivali. Božić, Vaskrs i krsne slave proslavljali su za zajedničkom trpezom.

Elena je sa radošću pamtila dubok, zvonki glas svoje majke dok je pratila ruske romanse na gitari, dok su odrasli nazdravljali: „Za Rusiju!“ Poluozbiljno su planirali pobednički povratak. Iako deca nikada nisu kročila na tlo Rusije, voleli su je svim srcem i bez oklevanja govorili da su Rusi, uprkos vezama sa francuskim, nemačkim i norveškim plemstvom.

To srećno detinjstvo prekinuo je početak Drugog svetskog rata.

NASTAVIĆE SE…

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara