Printscreen/Instagram/ crnobeli_beograd, Wikimedia/Jacques-Louis David , Privatna arhiva
Jelena Georgijevna, izdanak velikih dinastija, ostavila je plemićke titule i raskošne palate da bi pronašla unutrašnji mir, pokorivši se Božjoj volji kroz nevolje, porodične tragedije i neugaslu duhovnu žeđ u dalekoj zemlji.
Godine 1939. porodica je još jednom napustila Bavarsku. Irina, sada dvadesetogodišnja, i sedamnaestogodišnja Jelena upravo su završile školovanje u manastirskoj internatskoj školi. Jelena se upisala na ruski institut u Beogradu, koji je osnovala udovica generala Ivana Aleksandroviča Duhonina i u kojem su predavali profesori emigranti, ali je predstojeći rat uskoro primorao da se vrati kući. Roditelji su odlučili da emigriraju u Kanadu, gde je Dmitrij posedovao imovinu.
Wikimedia/Unknown author
Mati Jelisaveta se 1939. godine upisala na Ruski institut u Beogradu, ali je predstojeći rat njenu porodicu promorao da se vrate kući
Emigracija u Kanadu i ratna služba
Istorija se ponovila; ponovo su bežali — preko Švedske, gde su mesec dana čekali brod, zatim morskim putem do Njujorka, i konačno do Kvebeka. Kao i uvek, okupljali su se samo na verske praznike; ostatak vremena svako je bio zauzet poslom.
Slučajno su obe sestre stupile u vojnu službu kao razbijači kodova. Na jednom ručku upoznale su mornaričkog oficira kome je bila potrebna pomoć pri prevodu presretnute nemačke prepiske. Govoreći nemački jezik tečno, Irina i Jelena su tokom rata tumačile pisma u korist Saveznika.
Posle rata, Irina se udala i preselila u Njujork; Jelena ju je ubrzo sledila. Svake nedelje su posećivale pravoslavnu parohiju i pevale u horu — ali tokom ostatka nedelje uživale su u užurbanom gradskom životu. Jelena se ponekad osećala kao leptir koji leti s cveta na cvet. Život joj je bio lagan i zabavan, ali sve češće je osećala da joj nešto veoma važno nedostaje.
Prvi korak u lancu događaja bila je poseta manastiru Novo-Divejevo, nedaleko od Njujorka. Ona i njene drugarice našle su se u tom kraju sasvim slučajno. Nije ništa znala o hodočasničkim posetama, ali je popustila pod nagovaranjima prijateljica i ušla unutra.
Privatna arhiva
Porodična pobožnost i čudotvorna ikona Svetog Serafima Sarovskog
Jelenina porodica je negovala duboku pobožnost prema Svetom Serafimu Sarovskom, i ona je žarko želela da se pomoli pred čudotvornom ikonom svetitelja koja se čuva u Novo-Divejevu. Njena majka joj je često pričala o tome kako je Sveti Serafim spasao njenog strica Viktora tokom Građanskog rata.
Viktor je ranjen u bici, a iz bojišta ga je izvukao jedan stariji seljak koji ga je negovao, skrivao u kući u selu i previjao mu rane. Nakon što je povratio snagu, Viktor je krenuo ka Krimu, gde se sastao sa svojom sestrom Ekatarinom. Jednog dana su zajedno ušli u crkvu; kada je Viktor ugledao ikonu Svetog Serafima, odmah je prepoznao lice seljaka koji mu je spasao život. Od tog dana, oboje su sa sobom nosili malu sliku svetitelja gde god da su išli.
Neprikazana ikona i duhovna prekretnica
Dirnuta zahvalnošću, Jelena je požurila u manastirsku crkvu — ali ikona je bila pokrivena. Kada je pitala da li može da joj se pomoli, ljubazno su joj rekli da, iz razloga izvan njihove kontrole, toga dana ikona ne može biti prikazana.
Godinama kasnije, sećala se tog trenutka sa suzama. „Vidite, svetitelj me nije primio — okrenuo mi je leđa.“ Ovo iskustvo duboko ju je potreslo. Prvi put je jasno i bolno osetila da protraćuje život koji je bio namenjen nečemu višem. Od tog dana sve intezivnije je razmišljala o monaštvu, mada nije preduzimala konkretne korake — sve dok joj se nije teško razboleo voljeni brat.
Nikola Mutic
Mati Jelisaveta je izgubila brata u mladosti i njegov grob je svakodnevno obilazila godinama
Bolest i smrt brata kao podsticaj za monaški put
Gorđi je imao samo trideset godina kada su lekari otkrili tumor na mozgu. Bolest je brzo napredovala i on je bio primoran da ostane u bolnici. Jelena je dala otkaz na poslu da bi se brinula o njemu. Njegova muka postala je i njena, a da bi ih oboje odvratio od bola, tražio je da mu čita iz žitija svetih. Ona je pronašla nekoliko tomova i satima mu je čitala pored bolničkog kreveta; te reči su im donosile utehu. Posle nekoliko meseci, Gorđi se upokojio.
Jelena je duboko tugovala, posebno zato što joj brat nije ostavio naslednike. Prekoravala je sebe — i majku — što su bile previše stroge prema mladim ženama koje je brat želeo da oženi, uskraćujući mu radost porodičnog života.
Odluka za monaštvo i izbor manastira
Posle Gorđijeve smrti, Jelena nikada nije sumnjala da želi da postane monahinja. Došlo je vreme da izabere manastir. Sanjala je da ode u Gornji manastir u Svetoj Zemlji, ali nikada nije uspela da završi potrebnu papirologiju. Šta joj je ostalo? Ništa drugo osim molitve i poverenja Bogu da će sve srediti. I upravo to je činila.
Manastir Pokrova Presvete Bogorodice, Busi-en-Ot
Posle bratove smrti, Jelena je provodila duge sate na groblju — ili moleći se kraj njegovog groba, ili sedeći u blizini crkve. Jednog popodneva, arhiepiskop Jovan iz San Franciska slučajno je seo pored nje. Neko vreme su ćutali, a onda ju je vladika upitao čiji je grob koji posećuje. Jelena, poznavajući čuda koja su se dešavala po njegovim molitvama, ispričala mu je o bratovoj bolesti, svojoj tugi i želji da se zamonaši — kao i o preprekama koje su joj se činile nepremostivim.
Očekivala je pouku, utehu, možda neki praktičan savet. Vladika je samo uzdahnuo:
— Večna mu sećanja na slugu Božjeg, Gorđija. Ne tuguj; sve će se odvijati kako treba.
Nekoliko dana kasnije, dok je Jelena slikala krst na bratovom grobu, poznata monahinja joj je požurila u susret.
— Imamo igumaniju koja je došla iz Francuske — želi da te odmah vidi.
Printscreen
Porodica mati Jelisavete posebno je poštovala Svetog Serafima Sarovskog
Ta igumanija bila je mati Evdokija iz Manastira Pokrova Presvete Bogorodice u Busi-en-Otu. Njihov razgovor bio je dug i srdačan. Igumanija je postavljala pitanja, a Jelena je odgovarala bez zadrške. Na kraju je mati Evdokija uputila jednostavan poziv: „Dođi i poseti nas“ — bez obećanja, bez pritiska.
Jelena je otišla i nikada se nije vratila. Za nju je taj niz događaja bio nedvosmislen: Božja volja i tihi zagovor njenog brata.
Dana 4. decembra 1964, na praznik Ulaska Presvete Bogorodice u Hram, Jelena Georgijevna, vojvotkinja od Lehtenberška, primljena je kao iskušenica u manastir Pokrova Presvete Bogorodice.
"Došla sam kući"
Godinama kasnije rekla je svojoj kelijskoj drugarici da je u trenutku kada je kročila unutar manastirsa znala: Ovo je moj dom — onaj koji nikada ranije nije našla. Stara tuga se istopila u duboku, postojanu radost. Prigrlila je pravila manastira do najsitnijih detalja, prisećajući se izreke koju su joj često ponavljali roditelji i guvernanta: Veliki red počinje malim delima; vernost se prvo pokazuje u detaljima.
Čak i pre dolaska, bilo joj je određeno prvo poslušanje. Zajedno sa sestrama Marijom, Engleskinjom koja je tečno govorila ruski, Jelena je počela da prevodi i štampa duhovne knjige. Tako je rođena danas poznata manastirska štamparija. Njihova prva publikacija bio je Akatist Svetom Serafimu Sarovskom — svetitelju koji je posebno bio drag Jelinoj porodici.
Godine 1979. primila je malu shimu, u pripremi je sama prepisivala pravilo manastirske shime da bi razumela svaku reč. Dobila je ime mati Jelisaveta, u čast Pravedne Jelisejete, majke Svetog Jovana Preteče.
Wikipedia/Thomon
Manastir Pokrova Presvete Bogorodice u fransuskom mestu Busi-en-Ot
Vojvotkinja u monaškoj odori
Svi su voleli mati Jelisavetu. Njena narav bila je izuzetno smirena; nikada nije isticala svoje plemićko poreklo, i bilo joj je neprijatno ako bi posetioci pokazivali više znatiželje za njenim titulama nego za njenom ličnošću. Ipak, hodočasnici su dolazili sa svih strana sveta da upoznaju „monahinju koja je potomak Napoleona“. Svakog je dočekivala sa neiscrpnom ljubaznošću, a posebno je volela one koji su dolazili iz Rusije — mada joj je bilo i zabavno kada su mnogi pokušavali da dokažu rodbinske veze sa Lehtenberzima.
Za nju je lekcija bila jasna: titula nije privilegija, već obaveza — dug svojoj otadžbini, poziv da se služi „do poslednjeg daha, do poslednje kapi krvi“. Nije nikada nametala ovaj stav, niti se smatrala boljom od drugih.
Poslednje godine
Mati Jelisaveta teško se razbolela 2013. Dok je mogla da hoda, svakodnevno je posećivala kapelu Svetog Serafima Sarovskog, koju su same sestre podigle. Tamo je klečala pred ikonom svetitelja, podižući sopstvene ruke u molitvi za manastir koji je postao njen pravi dom. Molila je da službe na crkvenoslovenskom jeziku nikada ne prestanu, i da ruske monahinje jednog dana ponovo dođu kako bi nastavile tradicije svojih osnivačica.
Mati Jelisaveta se upokojila u novembru 2013.
U manastiru Busi-en-Ot danas sada nema više ruskih monahinja, ali mati Emilijana, sadašnja igumanija, pažljivo čuva nasleđe. Znanje ruskog jezika više nije uslov za prijem, ali sestre moraju učiti crkvenoslovenski, a liturgija se i dalje služi na ovom svetom jeziku — baš kao što je mati Jelisaveta molila.
Legenda kaže da je Raka Milošević, dvorjanin despota Jovana Brankovića, krajem 15. veka na mestu današnjeg manastira ubio jelena, simbola monaške čistote, posle čega je, da bi se iskupio, odlučio da podigne manastir.
Od trenutka krštenja pa sve do poslednjeg dana, reči Simvola vere prate čoveka na njegovom duhovnom putu, podsećajući ga na najdublje istine vere i obećanje večnog života u Carstvu nebeskom.
Proroštvo Svetog Save Storozhevskog povezalo je cara Francuske i pravoslavnu monahinju iz manastira kraj Pariza, a ova neverovatna priča o ljubavi, veri i zaboravljenoj plemenitosti nadilazi vekove.
U besedi za petak 4. sedmice po Duhovima, vladika Nikolaj Velimirović objašnjava kako naši skriveni izbori, ma koliko delovali bezopasno, neumitno rađaju plodove koji menjaju život – i poziva nas da sejemo poslušnost, a ne bezakonje.
Upokojio se dugogodišnji profesor Bogoslovije Svetа Tri Jerarha u manastiru Krki i Karlovačkoj bogosloviji, književnik, istoričar i pedagog Svetozar Borak koji je iza sebe ostavio primer života posvećenog istini, znanju i Hristu.
Jelena Georgijevna, izdanak velikih dinastija, ostavila je plemićke titule i raskošne palate da bi pronašla unutrašnji mir, pokorivši se Božjoj volji kroz nevolje, porodične tragedije i neugaslu duhovnu žeđ u dalekoj zemlji.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Više od dve decenije nakon upokojenja oca Gavrila (Antonijeviča), njegove reči – o krvavom mesecu nad Kosovom, Beogradu bez blagoslova i sudbini pravoslavlja – i dalje bude snažne emocije, tumačenja i poziv na pokajanje.
U Palati Srbija sabrali su se ugledni teolozi i istoričari iz Srbije i Rusije kako bi govorili o neprolaznom značaju Svetog vladike Nikolaja za našu veru, narod i identitet — od bogomoljačkog pokreta do današnje srpske teologije.
Dokumentarni film U ime raskola prvi put na jednom mestu osvetljava tragediju verskog razdora u Ukrajini, uz ekskluzivno svedočanstvo mitropolita Filareta. Premijeri u Ruskom domu prethodi razgovor sa istaknutim teolozima i intelektualcima, a veče će biti zaokruženo koncertom duhovne muzike.
U besedi za petak 4. sedmice po Duhovima, vladika Nikolaj Velimirović objašnjava kako naši skriveni izbori, ma koliko delovali bezopasno, neumitno rađaju plodove koji menjaju život – i poziva nas da sejemo poslušnost, a ne bezakonje.
U Ukrajini od 2018. godine postoji i delimično priznata Pravoslavna crkva Ukrajine, čiju autokefalnost priznaju Vaseljenska patrijaršija Carigrada, Aleksandrijska patrijaršija, Kiparska crkva i Grčka crkva.
U Ukrajini od 2018. godine postoji i delimično priznata Pravoslavna crkva Ukrajine, čiju autokefalnost priznaju Vaseljenska patrijaršija Carigrada, Aleksandrijska patrijaršija, Kiparska crkva i Grčka crkva.
Jedni od onih koji su svoje čudo pronašli u porti manastira, dok su molili svece - da umole Boga da im podari porod, su Slobodan i Jelena Gemaljević - supružnici iz Kragujevca.
Osim fizičke štetnosti, pušenje se u duhovnom smislu posmatra kao strast, odnosno zavisnost koja zarobljava čoveka i udaljava ga od unutrašnje slobode, duhovne trezvenosti, a samim tim i od Boga.
Na praznik srpskog jedinstva, episkop osječkopoljski i baranjski poručio da lažne vrednosti kao otrov razaraju narod, udaljavajući ga od Hrista i večnog smisla života.
