Legenda kaže da je Raka Milošević, dvorjanin despota Jovana Brankovića, krajem 15. veka na mestu današnjeg manastira ubio jelena, simbola monaške čistote, posle čega je, da bi se iskupio, odlučio da podigne manastir.
Manastir Rakovac, smešten na severnim padinama Fruške gore, u istoimenom selu, jedan je od najlepših, ali nažalost i najviše stradalih fruškogorskih manastira. Od trenutka kada je podignut, pa do današnjih dana, često je bio meta razaranja, pljački i uništenja. Iako je mnogo toga nestalo, ono što je preživelo svedoči o snazi duha i istrajnosti ovog svetog mesta.
Legenda kaže da je Raka Milošević, dvorjanin despota Jovana Brankovića, krajem 15. veka na mestu današnjeg manastira ubio jelena. Po jednoj verziji, kao znak zahvalnosti Bogu, odlučio je da tu sagradi crkvu. Po drugoj, osećajući krivicu jer je jelen bio simbol monaške čistote, gradnjom je tražio iskupljenje. Kako god bilo, rezultat je isti – nastao je manastir koji je po njemu dobio ime: Rakovac.
Zvanična istorija beleži ga od sredine 16. veka, kada se pominje u turskim popisima. Ali, već tada je zabeleženo da je više puta razaran i najverovatnije neko vreme i napušten.
Najveći procvat manastir je doživeo u 18. veku – obnovljen je, proširen, podignut je zvonik, konaci, kripta i kapela. Tada je Rakovac bio poznat i kao "dvorski manastir“, jer su iz njega potekli mnogi značajni crkveni velikodostojnici. U njemu je zamonašeno preko dvadeset arhijereja koji su ostavili značajan trag u istoriji i kulturi Srpske pravoslavne crkve i naroda, a samo neki od njih su Pavle Nenadović, Mojsije Putnik, Danilo Jakšić, Josif Šakabenta, Pantelejmon Živković, Georgije Hranislav…
U Rakovcu se nalazi i čuvena ikona Bogorodice ‒ Rakovačka Odigitrija, koja je pre Drugog svetskog rata bila iznad kivota u kojem se čuvala ruka Sv. Prokopija.
Ruka Sv. Prokopija je nestala tokom pljačke u Drugom svetskom ratu, ali je kivot sačuvan i nalazi se u Riznici Srpske pravoslavne crkve u Sremskim Кarlovcima.
Rakovačka Odigitrija je, 2007. godine, vraćena iz Zagreba.
U kapeli Sv. Vasilija nalaze se čestice mošti Sv. Petke, Sv. Haralampija, Atonskih Otaca i Mardarija Libertvilskog.
Ali, sve to nije moglo da spase manastir od najvećeg stradanja koje ga je zadesilo u 20. veku. Tokom Drugog svetskog rata, Rakovac je gotovo uništen: 1941. je opljačkan, monasi proterani, vredni predmeti odneseni, pre svega u Zagreb. U kripti su se 1943. krili partizani, a nakon što je to otkriveno, usledila je kaznena ekspedicija – manastir je bombardovan, konaci sravnjeni, toranj se srušio i teško oštetio hram.
Nakon rata, ostaci su s mukom očuvani. Prva obnova krenula je tek 1953, a pravi život se u manastir vraća 1970-ih dolaskom monahinja. Polako, kroz decenije, manastir je vaspostavljan – obnovljeni su freske, ikonostas, konaci, zvonik, osnovana je biblioteka.
Danas je Rakovac muški manastir posvećen Svetim Vračima Kozmi i Damjanu. U njemu možete videti obnovljeni hram, delove izvornih fresaka, malu kapelu iz 18. veka, ali i najveće blago manastira – originalni tron sa ikonom Bogorodice Odigitrije.
Monasi ili "crno duhovenstvo" polažu zavet, a otac Petar objašnjava moraju li to da urade i beli monasi i monahinje. Prema hrišćanskom shvatanju, jedini pravedni sudija jeste Bog. Ako volimo sebe i služimo sebi, mi onda ne možemo da služimo Bogu. I to je uzrok svih naših stradanja, stramputica i padanja, ističe protojerej-stavrofor profesor dr Vladimir Stupar. Kada mu se javio Gospod Hristos u vidu krasnoga dečka, još više mu se rasplamsala ljubav prema veri.
Wikipedia/Vanilica
Duhovna riznica
11:42 | 14.05.2025
KO SU BELI MONASI I MONAHINJE U SRBIJI, KAKO ONI ŽIVE I SMEJU LI DA ULAZE U BRAK: Arhimandrit Petar o temi koja sve zanima, a o njoj se malo priča
Duhovna riznica
14:00 | 03.06.2025
OVO JE NAJKRAĆI PUT DA SE DOBIJE OPROŠTAJ GREHOVA! Sveti Jovan Lestvičnik kaže da samo jednu stvar treba da prestanete da radite
Duhovna riznica
20:49 | 04.06.2025
OVO JE GLAVNI POKAZATELJ DA ŽIVIMO U VEOMA TEŠKIM VREMENIMA! Profesor Vladimir Stupar otkriva kako smo život pretvorili u pakao!
Praznici i sveci
00:01 | 06.06.2025
U ŠESTOJ GODINI OTIŠAO U PUSTINJU I PREDAO SE POSNOM I MOLITVENOM PODVIGU: Danas je Prepodobni Simeon Divnogorac
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Pravoslavna mudrost podseća da se istinski oslonac ne traži u prolaznom, već u večnom, jer samo ono što je ukorenjeno u Bogu ne može biti iznevereno.
Od Morinja do Kotora, život i mučeništvo Mihaila Barbića dobija večnu slavu – uz liturgijsko prisustvo mitropolita Joanikija i arhijereja, vera i hrabrost ovog sveštenika zasijali su kao svetionik za generacije vernika.
Poseta učenika Bogoslovije Svetog Save Sremskoj Kamenici pretvorila se u susret koji je deci doneo radost, a svima ostalima tiho podsećanje da se vera najpre prepoznaje po delima, a ne po rečima.
Recept za domaću štrudlu sa orasima kakva se pravila u danima kada je dozvoljen beli mrs - savršena za sedmicu pred početak Vaskršnjeg posta i za svaki sto oko koga se okuplja porodica.
Sama reč "krštenje" znači pogruženje i zato Crkva od apostolskih vremena poznaje samo jedan puni i ispravan način vršenja ove Svete tajne.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
U manastiru za koji mnogi nikada nisu čuli, iako vekovima postoji, na praznik Svetog Kirila Aleksandrijskog zbili su se duhovni trenuci koji svedoče o neprekidnosti monaškog predanja i otvaraju novo poglavlje ove skrivene svetinje.
Dan uoči slave ove svetinje, posle večernjeg bogosluženja, vladika sremski obavio je jedan od najsvetijih činova u pravoslavlju, u kome se monah oprašta od svetovnog života i posvećuje se služenju Bogu i crkvi, čime postaje živi svedok vere i nosilac Hristove svetlosti.
Selo Divejevo u Nižegorodskoj oblasti i manastir prepodobnog Serafima Sarovskog čuva priče o Svetoj kanavki, duhovnoj stazi za koju vernici veruju da je zaštićena od zla.
U Ovčarsko-kablarskoj klisuri, kraj Zapadne Morave, postoji svetinja u kojoj se istorija, predanje i sudbine vladarskih porodica prepliću oko jednog svetog drveta i jedne neugasle svetlosti koja svedoči o veri jačoj od vremena.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Na uzvišenju kod Novog Pazara nalazi se drevni hram čiji slojeviti zidovi, jedinstvena osnova i živopis pamte odricanje vladara, rađanje monaštva i kontinuitet vere duži od jednog milenijuma.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Pravoslavni vernici slave Svetog Teodosija Velikog po starom kalendaru i Svetu Kseniju Rimljanku po novom. Katolici se sećaju Svetog Franje Saleškog, dok muslimani i Jevreji danas nemaju veliki verski praznik.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
U Beogradu se upokojila Mirjana Šakota, žena koja nije tražila slavu, ali je zauvek zadužila srpsku kulturu, Crkvu i pamćenje jednog naroda.
