Prema hrišćanskom shvatanju, jedini pravedni sudija jeste Bog.
U pravoslavlju, osuda drugih ljudi smatra se jednim od najtežih i najpodmuklijih grehova. To nije samo moralni prestup, to je povreda samog temelja vere: ljubavi, milosrđa i poniznosti. Kada osuđujemo drugoga, mi zapravo preuzimamo ulogu koja ne pripada čoveku - ulogu sudije.
A prema hrišćanskom shvatanju, jedini pravedni sudija jeste Bog.
U svakodnevici, osuda je često prikrivena i tiha - izgovorena u mislima, pogledima, rečima iza leđa. Možda deluje bezazleno, kao trenutak slabosti ili neslaganja.
Međutim, svaki put kada u srcu izreknemo presudu o nečijem karakteru, delima ili namerama, udaljavamo se od izvora božanske milosti. Osuda ne samo da povređuje onoga kome je upućena, već i duhovno osiromašuje onoga ko je izgovara.
Hrišćanstvo nas poziva na saosećanje, razumevanje i praštanje. Težnja ka duhovnom zdravlju ne ide kroz gledanje na tuđe mane, već kroz suočavanje sa sopstvenim slabostima.
Neosuđivanje je, prema duhovnim ocima Crkve, sa druge strane, jedna od najvećih vrlina.
Koliko se ono zapravo ceni od Boga, ukazivao je i Sveti Jovan Lestvičnik.
"Jedan od najkraćih puteva da se dobije oproštaj grehova jeste, ne osuđivati. Ne sudite, i neće vam se suditi".
Slavi se četrdeset dana nakon Vaskrsa, tačnije u četvrtak šeste nedelje posle praznika Vaskrsenja Hristovog.
Suština odnosa prema grehu nije u osudi, već u mogućnosti spasenja.
Sveti mučenik Patrikije episkop bruski, sa tri prezvitera Akakijem, Menandrom i Polienom, postradao je za veru u vreme Julijana Odstupnika u Brusi azijskoj.
Sveštenik Borislav Petrić podseća da je crkva sveti prostor u kojem se očekuje poštovanje, skromnost i dostojanstvo.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Patrijarh Porfirije i Vladimir Kokanović razgovarali su o konkretnim oblicima saradnje Crkve i državne uprave, podršci eparhijama u dijaspori i očuvanju crkvenih i kulturnih dobara koja povezuju srpski narod u regionu i svetu.
Desert iz hercegovačkog kraja nastaje spajanjem voćnog namaza, brašna i vode, zatim se kratko peče i preliva toplim šećernim sirupom, čime dobija prepoznatljivu tamnu aromu.
U besedi za sredu 3. sedmicu po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako čovek, i pored znanja o posledicama greha, često ostaje nepromenjen i zarobljen u obrascima koje i sam prepoznaje kao pogrešne.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenice Agapiju, Hioniju i Irinu po starom i Svete apostole Jasona i Sosipatra po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svete Katarine Sijenske, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Otac Gojko, nekadašnji rektor Cetinjske bogoslovije, podelio je lično iskustvo koje ga je, kako sam kaže, postidelo i duboko poučilo.
Kada nekoga osudimo, mi zapravo zauzimamo mesto koje nam ne pripada – mesto sudije, i to ne samo ljudske, već Božije.
Došao je odnekud na Sinajsku goru kao šesnaestogodišnji dečko i tu ostao, najpre kao poslušnik, potom kao otšelnik i najzad kao sinajski iguman do svoje osamdesete godine, kada je i skončao oko 563. godine.
Ljubav prema Bogu nije potpuna bez ljubavi prema bližnjemu.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
U besedi za sredu 3. sedmicu po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako čovek, i pored znanja o posledicama greha, često ostaje nepromenjen i zarobljen u obrascima koje i sam prepoznaje kao pogrešne.
Učenje jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja usmerava pažnju na to da se upravo kroz različitosti gradi punoća ljudskih odnosa i razumevanja među ljudima.
Mark Linč kritikovao je američku spoljnopolitičku pasivnost, najavljujući zakonodavne i ekonomske mere prema Turskoj dok ne dođe do promene statusa Aja Sofije.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Učenje jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja usmerava pažnju na to da se upravo kroz različitosti gradi punoća ljudskih odnosa i razumevanja među ljudima.
Mark Linč kritikovao je američku spoljnopolitičku pasivnost, najavljujući zakonodavne i ekonomske mere prema Turskoj dok ne dođe do promene statusa Aja Sofije.
Među kandidatima je i mestobljustitelj prestola, dok jedan od ranije pominjanih arhijereja nije ušao u završni krug. Postupak se nastavlja pred nadležnim telom koje donosi konačnu odluku.
