Opštežiće se svakako vezuje za drevno monaško predanje, a idioritmijski poredak je karakterističan za prelomne istorijske trenutke, doba pozne Vizantije i period turske vlasti.
Legenda kaže da je Raka Milošević, dvorjanin despota Jovana Brankovića, krajem 15. veka na mestu današnjeg manastira ubio jelena, simbola monaške čistote, posle čega je, da bi se iskupio, odlučio da podigne manastir.
Veliki manastir, sa velikom ulogom, osnovan kao zadužbina kralja Dragutina, posvećen svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu.
Ziloti se, kako naglašavaju, bore za čistotu pravoslavne vere. Sve pravoslavne pomesne crkve, osim njihovih koje nazivaju „istinskim pravoslavnim crkvama“, po njihovom mišljenju su početkom 20. veka poklekle pred iskušenjima.
Jedan od lekova koji se pravi upotrebom sremuša je ekstrakt ove biljke, koji poboljšava cirkulaciju...
Monasi manastira pozivaju nadležne vlasti da preduzmu mere kako bi zaustavile ove akcije.
Ono čega nije bilo na njihovoj trpezi jesu krompir i paradajz, a povrća je bilo svega nekoliko.
Kako se zamonašiti? Kako steći sigurnost u ispravnost svoje odluke? Koji su preduslovi i način stupanja u monašku zajednicu?
Bratstvo ove nemanjićke svetinje tvrdi da mitropolit žički pokušava da komercijalizuje manastir, dok mitropolit Justin ističe da postupa u skladu sa crkvenim pravilima. Vernici sa zabrinutošću prate razvoj situacije.
Starac Partenije je istakao kako je upad mobilnih telefona i pristupa internetu naneo značajnu štetu monasima.
Njegova filozofija, prožeta duhovnim blagoslovima, poziva nas da pronađemo unutrašnji mir i ispunjenje, čineći svet oko nas srećnijim, mirnijim i obogaćenijim.
Kada monah preminе, telo se ne kupa niti presvlači, osim ako nije preminuo u mantiji, u tom slučaju mu se ona oblači.
Sveta osećanja majke i njen sveti život posvećuju bebu od samog trenutka njegovog začeća, govorio je starac Porfirije.
Dok u Hramu Svetog Save traje poslednja liturgija pred Časnim pojasom, vernici pristižu da se još jednom poklone svetinji koju je za nešto više od dve sedmice celivalo više od 800.000 ljudi.
Dolazak Pojasa Presvete Bogorodice predstavljao je jedan od najznačajnijih duhovnih događaja poslednjih godina.
Trenutak kada se liturgijski završava period posvećen Silasku Svetog Duha nosi poruku da ono što je započeto na Duhove ne prestaje, već se nastavlja u životu Crkve i svakog vernika.
U besedi za subotu prve sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o nevidljivom trenutku pada koji menja čovekov mir, ali i o sili pokajanja koja vraća radost, snagu i svetlost u srce.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Dok u Hramu Svetog Save traje poslednja liturgija pred Časnim pojasom, vernici pristižu da se još jednom poklone svetinji koju je za nešto više od dve sedmice celivalo više od 800.000 ljudi.
Savići ističu da su umor i nervoza nestali, iako su čekali više od 5 sati.
Liturgija počinje u devet časova u Hramu Svetog Save, služi patrijarh srpski Porfirije, uz sasluženje igumana vatopedskog Jefrem, sveštenomonaštva i sveštenstva.
Već četrnaesti dan od dolaska Časnog pojasa u Hram Svetog Save, vernici iz različitih krajeva sveta i Srbije svedoče o iskustvu koje, kako kažu, prevazilazi samo čekanje i postaje lični čin vere i odricanja.
Svetitelj ukazuje da uslišenje molitve zavisi od unutrašnjeg stanja čoveka, pre svega od trpljenja i ljubavi prema bližnjima, jer upravo oni otvaraju ili zatvaraju put Božijem odgovoru.
Savići ističu da su umor i nervoza nestali, iako su čekali više od 5 sati.
Jednostavan ručak, kuvan bez žurbe i luksuza, postaje simbol povratka starinskoj trpezi i ukusu koji je hranio generacije u danima posta i svakodnevice.
