Kada monah preminе, telo se ne kupa niti presvlači, osim ako nije preminuo u mantiji, u tom slučaju mu se ona oblači.
Telo monaha koji umre na Svetoj gori sahranjuje se na malom manastirskom groblju, koje je veličine nekoliko kvadratnih metara.
Ovaj običaj traje vekovima. Kada se monah upokoji, telo se ne kupa niti presvlači, osim ako nije preminuo u mantiji, u tom slučaju mu se ona oblači.
YT/BalkanTrip TV
Manastirsko groblje i crkva u pozadini
Obred obavlja otac, kojeg izabere iguman. Nakon toga telo se polaže na mantiju, a potom se ušiva unutar nje. Na kraju, na grudi pokojnika stavlja se ikona Presvete Bogorodice.
Crkva iz doba kralja Milutina
Grobljanska crkva iz vremena kralja Milutina je treća važna građevina u Hilandaru, sada posvećena Blagoveštenju, a nekada, po svoj prilici, apostolima Petru i Pavlu. Nalazi se na sto metara ispred glavnog ulaza u manastir. I ona je pretrpela izmene 1762. i 1868. godine. Njenu starost mogućno je odrediti jedino na osnovu osobina njenog tipa, načina građenja i stila sačuvanih fresaka - što je vezuje za doba obnove Hilandara pod kraljem Milutinom.
Podeljena je na dva sprata: u donjem delu je kripta sa kosturnicom. Dole se, u posebnim jamama, čuvaju kosti upokojenih monaha, a u po pet niša, izgrađenih uz podužne zidove, postavljene su police u koje su smeštene lobanje. Takav način polaganja kostiju vajkadašnji je na Svetoj gori. U gornjem delu građevine nalazi se jednobrodna crkva sa trodelnim oltarskim prostorom i pripratom.
Kako na čin sahrane gledaju Svetogorci?
Video Printscreen You tube
Monah Nikolaj
Hilandarski monah Nikolaj kaže da je razlika između sahrane na Svetoj gori i na nekom drugom mestu u tome kako na taj čin gledaju oni koji nekog sahranjuju.
- Mi monahe sahranjujemo sa velikom radošću u nadi na život večni. Kada se neko upokoji celu noć monasi čitaju Psaltir, ne sahranjuju se u sanduku već u mantiji. Predanje kaže da one lobanje koje su bele govore o tome kako je monah ugodio Bogu, one koje su braon znači da je monah živeo svetovnim životom, dok ne valjaju one lobanje koje su crne je se smatra da takav monah nije ispunio monaški zavet i monasi se mole za njega.
Donji deo građevine bio je izidan lomljenim kamenom, gornji - na južnoj, istočnoj i zapadnoj strani - kamenim kvaderima i opekom. Južna strana, okrenuta prema manastiru, bila je posebno istaknuta pomoću četiri stepenasto uvučena prislonjena luka, izvedena u opeci. Ispod lukova su tri polukružno završena prozora i jedna vrata.
Hilandarska grobljanska crkva sagrađena je prema tipu hramova na sprat, koji su u istočnom hrišćanstvu, u Vizantiji i na Zapadu, korišćeni za sahranjivanje. Najstariji sačuvani hramovi su na Istoku - u Carigradu su iz srednjeg vizantijskog doba, a u Srbiji i Bugarskoj nastajali su između 12. i 14. veka. Po načinu zidanja grobljanska crkva vezana je za arhitekturu iz vremena Paleologa. Njena uloga u životu manastira je velika jer se u njoj vrši služba povezana sa kultom mrtvih. Zbog toga je, posle glavnog hrama i trpezarije, po veličini treća kultna građevina u manastiru Hilandaru.
Proces sahrane monaha
Monah, koji ima za poslušanje održavanje manastirskog groblja, odlazi na groblje kako bi pripremio grobnicu za sahranu.
Po pravilu, otkopava grob onog upokojenog sabrata koji je najduže u grobu, pazeći pritom da ne bude manje od tri godine od sahrane tog brata kojeg će otkopati. Ukoliko nema takvog kopa novu raku.
Nakon svete liturgije, monah koji ima poslušanje da brine o kosturnici i groblju, pere lobanju i sve nađene kosti uljem i vinom i ispisavši ime monaha na njegovoj lobanji polaže je u manastirsku kosturnicu na policu među ostale lobanje, dok ostale kosti stavlja na posebno mesto sa drugima.
U trenutku duboke unutrašnje dileme, mitropolit limasolskog doživeo je čudo – u poslednjim trenucima svog života, sveti Porfirije mu je telefonom pružio duhovnu snagu i blagoslov, koji su ga uputili na put poslušanja, prepun izazova, ali i duhovne svetlosti.
Hilandarski monah, svojim životom posvećen duhovnoj službi, uveo je mnoge u duboku veru i mirnu pobožnost, prešao je u večnost, ostavljajući neizbrisiv trag u srcima vernika i bratije.
Srpska pravoslavna crkva 10. januara molitveno se seća hiljada vernika - muškaraca, žena, devojaka i dece, koji nisu odustali od Hrista i ostavili večni trag hrabrosti i vere.
U jednom jutru ostao je bez oca i porodice, sedam meseci proveo u logoru, a danas svedoči kako se čovek ne spašava mržnjom, već odlukom da zlo ne ponese u sebi.
Predanje otkriva kako slučajno skretanje broda i molitva Device Marije stvoriše mesto gde Majka Božja bdi nad monasima i tišinom hiljadugodišnjeg duhovnog sveta.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Opštežiće se svakako vezuje za drevno monaško predanje, a idioritmijski poredak je karakterističan za prelomne istorijske trenutke, doba pozne Vizantije i period turske vlasti.
Slavni glumac i reditelj proveo je Vidovdan među monasima, slušajući o Kosovskom zavetu i žrtvi Svetog kneza Lazara, a iguman mu je otkrio tajne duhovnosti koje će uticati na njegov novi film „Vaskrsenje“.
Predanje otkriva kako slučajno skretanje broda i molitva Device Marije stvoriše mesto gde Majka Božja bdi nad monasima i tišinom hiljadugodišnjeg duhovnog sveta.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
U Sabornoj crkvi Hrista Spasitelja danas se oseća snaga vere i tradicije, dok predstojatelj Srpske pravoslavne crkve podseća da vera živi u srcima ljudi i povezuje narod u teškim vremenima.
