“ŽAO MI JE ŠTO NE MOGU REĆI VIŠE, UMIREM”: Mitropolitu Atanasiju i danas odzvanjaju ove reči koje mu je za života rekao Sveti Porfirije

U poslednjim trenucima života, kada su svetlosti Svetog Porfirija počele da zalaze, on je ipak uspeo da donese odluku koja je promenila tok života jednog monaha. Mitropolit limasolskog Atanasije, tada prot Svete gore (najviši administrativni zvaničnik svetogorskog monaštva i koordinator svih svetogorskih manastira), priseća se trenutka koji je, kako kaže, bio "kroz maglu suza i duhovnog preispitivanja". Bio je to trenutak kada je i svetlost duhovnog majčinstva i svetosti starca Porfirija ispunila srce monaha, dajući mu snagu da se povinuje božanskoj volji.

SPC

 

- Kada sam bio prot Svete gore 1991-92. godine, na dan pre nego što se Starac Porfirije upokojio, imao sam u sebi jedno veliko pitanje koje sam hteo da postavim starcu…- počinje mitropolit Atanasije, govoreći o toj nemirnoj noći. Tada je, na poziv tadašnjeg arhiepiskopa kiparskog Hrizostoma, bilo odlučeno da se pošalje grupa monaha iz manastira Vatoped, a Atanasije je bio izabran da vodi tu misiju na Kipar, da osposobi manastir. U srcu mitropolita, to je bila duhovna dilema – napustiti Svetu Goru, onu svetu zemlju u kojoj je živeo i u kojoj je otkrio svu snagu svoje duhovnosti.

U tom trenutku, iz dubokog bola, odlazi kod starca Porfirija, monaha sa duhovnim darovima koji su prelazili granice ljudske percepcije. „Sveti prote, nažalost, starac je u poslednjim satima svog života i ne može da razgovara sa tobom“, odgovara mu monah. Ali u toj potpunoj bezizlaznosti, slabi glas starca Porfirija probija mrak: „Ko je na telefonu?“

shutterstock.com

 

„Daj mi telefon“, kaže starac. I tada, uprkos njegovom slabljenju, njegov glas se javlja sa rečima koje će zauvek odjekivati u srcu mladog monaha: „Blagoslovi, sveti porte, šta ti treba?“

Iako je starčevo zdravlje bilo na izmaku, odgovor koji je mitropolit Atanasije dobio od njega postao je presudan za njegovu odluku: „Pošto ti je tvoj starešina rekao da ideš, poslušaj i idi. I ja ću se moliti da naša Bogorodica uvek bude sa tobom i da te štiti. Žao mi je što ne mogu reći više, umirem...“

Sutradan se starac Porfirije upokojio. U tih nekoliko reči, u toj blagoslovenoj molitvi, mitropolit Atanasije je pronašao duhovnu snagu da napusti Svetu goru i ode na Kipar. Bio je to, kako kaže mitropolit, „konačni pečat njegove odluke“. Ove reči nisu bile samo saveti, bile su to blagoslovi duhovnog vođe, osvetljeni trenutak duhovnog prepoznavanja što je ispravno.

printskrin youtube

 

- I to je bio konačni pečat moje sopstvene odluke da idem na poslušanje u taj manastir i da budem na Kipru - dodaje mitropolit Atanasije.

Ova priča nije samo priča o poslušanju, ona je priča o duhovnoj predaji i veri. Bez obzira na to što je znao da je u poslednjim danima života svetog starca Porfirija, Atanasije je doživeo susret sa svetlom tog svetog čoveka. I kao što to obično biva u životima svetih ljudi, oni svojim molitvama pomeraju granice onoga što je moguće, čak i na daljinu. Jer, kao što je Atanasije iskusio, starac Porfirije nije samo predvodio svetlost, već ju je i slavio, noseći je u srcu, do samog kraja svog života.

Ovaj događaj postao je svetionik svetlosti i ljubavi, znak da poslušanje nije samo pokoravanje volji, već i otkrivanje božanskog plana u svakom koraku našeg života.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara